„Псовка“ : нова песничка књига Александра Лукића, мај 2015.

 

корица књиге
корица књиге
Библиотека МОБАРОВ, нова или основна библиотека  "Заветина"
Библиотека МОБАРОВ, нова или основна библиотека „Заветина“

Прва књига, која излази у овој бивлиотеци из штампе до краја маја је збирка песама  српског песника Александра Лукића, који живи и ради у Пожаревцу Александар Лукић ПСОВКА Библиотека МОБАРОВ Поезија. Есеј. Проза Поезија I, Књига 1 Издавач ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1 Главни и одговорни уредник Мирослав Лукић Оперативни уредник Димитрије Лукић Прво штампано издање, мај 2015. Тираж: 500 примерака Припрема за штампу „Поповић и синови“, Пожаревац Штампа „Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац Цена ове књиге је 720,00 динара. Можете је наручити директно од издавача преко мобилне Књижаре писаца https://krmikovac.wordpress.com/ или Уплатом преко Post neta на моб. +381653006950. Поручиоци изван Србије плаћају и трошкове поштарине. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 (молимо да нам пошиљаоци чим пошаљу новац напишу у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com, и број – control number).
Александар Лукић
ПСОВКА
Библиотека МОБАРОВ
Поезија. Есеј. Проза
Поезија I, Књига 1
Издавач
ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1
Главни и одговорни уредник
Мирослав Лукић
Оперативни уредник
Димитрије Лукић
Прво штампано издање, мај 2015.
Тираж: 500 примерака
Припрема за штампу
„Поповић и синови“, Пожаревац
Штампа
„Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац ———————
Цена ове књиге је 720,00 динара.
Можете је наручити директно од издавача
преко мобилне Књижаре писаца

 

 

SINAITICUS 

Безвредне менице – свежњи

папира задављени канапом

у фиоци писаћег стола.

Бледо мастило – породични потпис.

Утваре генерација од – до: Бог свети зна.

Рачун ненаплативих потраживања.

Век чамотиње чуван у фиоци стола

стварни власник меница – самоћа.

Кад сам стао упознавати лице и наличје

зајмова: проби ватра од зиме, од пролећа

из њих крволипти пламен давнашњих дугова.

Варљиви март током дана мешаше годишња доба:

киша, сунце, канонада бабиних јарчића, ругоба.

Бледо сићушно сунце слабашним зрацима,

нејаким зрацима попут снаге једногодишњег

детета, сврати кроз прозор, проби разбојник

не чинећи штету велику, уобичајену за лоповима,

осветли унутрашњост фиоке, стиже да види

а да заузврат не узме ништа.

Духови предака беху то у сечивима светлости

на пропутовању: век безбожништва – кркља.

Менице напуштене у светој тишини трепере –

менице које гледам са сетом данас чекају расправу

о заоставштини архива. Наш Codex Sinaiticus

– страва.

Захуктали свет напољу изводи представу

под сунцем, мимо сунца. Спољашњи свет,

акварел. Породично благо скупљено у

историју непопуларних трагедија нуди

слепу веру предности безготовинског плаћања.

Пупољак у вечитом оклевању

чека да букне пламеном из себе.

  •  Песма са краја ове  најновије књиге А. Лукића, Стр. 79 -80    – У ову Лукићеву књигу  ушле су песме настале последњих година. Књига се  штампа као прва у „Библиотеци МОБАРОВ“ – основној библиотеци „Заветина“ (посвећеној пре свега најугроженијим књижевним жанровима: поезији, есеју, неукалупљивој прози….)  Цена 720,00 дин. Уплатом преко Post neta на моб. +381653006950. Поручиоци изван Србије плаћају и трошкове поштарине.Новац шаљу преко Western Union-а на адресу:Мирослав Лукић, 180 309 Београд,ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13(молимо да нам пошиљаоци чим пошаљу новац напишуу електронској поруци, miroslav7275@gmail.com,и број – Control number).
Advertisements
Featured post

Коме смета „Књижара писаца“?

Петао "Заветина".
Петао „Заветина“.

Коме смета „Књижара писаца“? И зашто је нападнута?То јест хакована.

Један од последњих чланака, публикованих на овој локацији, који се тицао поновне продаје београдске „Просвете“ био је прошаран линковима хакера, који су упућивали на треће и четврте локације!!

Тај чланак сам морао, чим сам то опазио, да обришем – истог поподнева (петак, септембар 19, око 17: 43 ч).

Болесним умовима?

Featured post

Мирослав Лукић – Белатукадруз ЛАС ВИЛАЈЕТ

Средином јула 2014. године изашла је из штампе књига песам Мирослав Лукић – Мирослав Лукик ЛАС ВИЛАЈЕТ – ЛАС ВИЛАЕТ : Изабране и нове песме – Одбрани и нови песни. Изабрао и на македонски превео –Отбрал и од српски на македонски превео : Ристо Василевски. Поговор је написао песник и књижевни критичар Душан Стојковић. Књига је штампана у Библиотеци Логос , Српски венац, као 17. Као двојезично, броширано и тврдо укоричено издање „Матице Македонске“ из Скопја, и „Арке“ из Смедерева.
Књига садржи две целине: Фантазмагорична историја (5- 35) и Пустиња, искушења (37 – 129). Песме је Василевски бирао из обимне Лукићеве књиге одабраних песама ЛАС ВИЛАЈЕТ (из 2010), али у оквиру овог избора Василевског има и низ нових песама из Лукићевих рукописа. Предговор Душана Стојковића Лирски поглед изнутра штампан је на страницама 131 – 145). Избору је придодата и потпунија био-библиографска белешка о песнику.

Предња страна корица
Предња страна корица

полеђина корица
полеђина корица

ХИМЕРЕ

Говорио сам већ о химерама
на врло упрошћен начин (чини ми се).
Оне су опет ту, док размишљам
о једном воћњаку на чијем крају
беше шупље багремово стабло
пуно саћа и меда одбеглих пчела.
И о једном комаду њиве покрај пута.
О том путу насутом шљунком.
(То су све химере,
али могле би постати јава,
нешто оствариво, могуће,
трајно и битно.)
Химере су ме водиле
и још увек ме воде.
Тишина летња ритова, ливада
Слапови хмеља. Предања мајке.
Вечност. Химере су њени суседи.
Док ме буду водиле,
ма колико то изгледало апсурдно,
нећу залутати у овој загубици.
Поново говорим о химерама,
схвативши да су ме четрдесет
и пет година одвлачиле од празнине
и несумњивих знакова пропадања.
Химере воде тим макадамским путем –
слепим цревом за хиљаде и хиљаде –
што се успиње на брежуљак.
то место је узвишено и као створено
за светски левак, који само ја видим,
који сам видео силазећи низ благи брег,
удишући њихов мирис.
Химере су ме водиле уз брег,
низ брег, и према непрегледним шумама,
острвима млечних печурака, детињства и јеленака.
Химере су ме довеле довде.

2. и 3. стр. књиге
2. и 3. стр. књиге

ХИМЕРИТЕ
Веќе зборував за химерите
на мошне упростен начин (ми се чини).
Тие пак се тука, додека размислувам
за еден овоштарник на чиј крај
имаше еден шуплив багрем
полн со саќе и мед од одбегнати пчели.
И за едно парче земја покрај патот.
За тој пат турен со чакал.
(Тоа се сe химери,
но би можеле да станат јаве,
нешто остварливо, можно,
трајно и битно).
Химерите ме воделе
и сеуште ме водат.
Тишината летна на шамаците, на ливадите
Брановите од хмел. Преданијата на мајка ми.
Вечноста. Химерите се нејзини сосетки.
Додека ме водат,
сеедно колку тоа изгледа апсурдно,
нема да заталкам во оваа губеница.
Повторно зборувам за химерите,
сфаќајки дека четириесет
и пет години ме оттргнувале од празнината
и од несомнените знаци на пропаѓање.
Химерите водат по макадамскиот пат –
слепо црево за илјадници и илјадници –
што се јази по ритчето.
Тоа место е возвишено и санќим создадено
за светска инка, што само јас ја гледам,
што сум ја видел додека слегував по падината,
вдишувајќи го нивниот мирис.
Химерите ме воделе пругоре,
прудолу, и кон непрегледните шуми,
кон островите со млечни габи, кон детството и
кон папрата.
Химерите ме довеле до тука.

стр. 156-7 књиге
стр. 156-7 књиге

ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ
Све можеш.
Да откријеш прави предео,
место у заклону под брдом
које прескаче кошава,
живи извор и добру подлогу.
Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.
Да отпочнеш зидање Праве куће
на правом месту –
у којој су садржане све куће
на тој страни света,
у којој је свемисао прави домаћин,
а газдарица – свезана времена.
И да подигнеш поток изнад тока
и да га скренеш у врт изван годишњих
доба, у рибник, где су зова и лабудови
увек код своје куће.
Све можеш, осим,
да подигнеш тај праг стари
под којим је скотурена
змија бела као снег.

ЗМИЈАТА БЕЛА КАКО СНЕГ

Сe можеш.
Да отккриеш вистински предел,
засолниште под ридот
што го прескокнува кошава,
жив извор и добра подлога.
Да ја довикаш Тајфата од Мал Дуќан.
Да почнеш градба на Вистинска куќа
на вистинското место –
во која се содржани сите куќи
на таа страна на светот,
во која вистински домаќин е сесмислата,
а стопанка – сврзаните времиња.
И да го кренеш тотокот над текот
и да го префрлиш во градината над годишните
времиња, во рибникот, во кој бозелот и лебедите
се постојано дома.
Сe можеш, освен
да го кренеш стариот праг
под кој е склопчена
змијата бела како снег.

Бела Тукадруз
Бела Тукадруз

ВЛАШКА МАГИЈА

Повучем фиоку. Пада на под и распрскава се у
парампарчад.
Додирнем сијалицу – распрскава се.
Легнем у кревет, као у гроб.
Зажмурим. Ништа не видим неко време.
Затим, почну мрље да навиру.
Светле мрље. Па слике. Нејасне.
Кад чврсто склопим очне капке,
могу да призовем олују, град, але и смрт препелице.
Видим, што никада не видех отворених очију.
Моје гледање и з н у т р а,
мој унутрашњи поглед постаје свевидећи…


ВЛАШКА МАГИЈА

Ја повлекувам фиоката. Паѓа на подот и се
парчосува.
Ја допирам сијалицата – се распрснува.
Легнувам во креветот, како во гроб.
Мижам. Едно време ништо не гледам.
Потоа почнуваат да напираат дамки.
Светли петна. Потоа слики. Нејасни.
Кога ќе ги склопам цврсто очните клепки,
можам да намамам луња, град, сеништа и смрт
на потполашка.
Гледам што никогаш не би видел со отворени очи.
Моето гледање о д н а т р е,
мојот внатрешен поглед станува севидлив…

=======
Душан Стојковић овим речима препоручује ово најновије двојезично издање Бела Тукадрузових песама:

Лукић се непрестано пита, и проверава у пракси,
колико се песма може раздесити а да песма остане. Он
пева углавном дуге песме. Грана их у циклусе. Задржава,
као њихову кичму, наративно. Но, непрестано то нарати –
вно уплиће у ритмички вез, коло. Убацује у игру и снове.
Њихово тумачење. Попут себи далеких дадаиста и нешто
ближих надреалиста, не ретко, песму изједначава са сно-
вима. Чини је сликом сна градећи је техником сна. У пе –
сми „Животворни ветар снова“ налазимо сијасет унутра –
шњих ветрова: срца, плућа, бубрега, слезине, јетре. Све
је код Лукића истовремено двополно. Поред сновиделног,
ту је и – вештим уздизањем пресног у поетско – и оно што
бисмо могли означити као лирски производ радње која би
се истинословљењем могла означити. Лукић не признаје
и кад је о стварању песама реч, једнако као и када је говор
о давању критичких судова, оно што би се могло окрстити
као лажно. Читав његов књижевни опус је борба против
лажних вредности, фалш романа и непоезије.
Основна формула Лукићеве песме је ни… ни. По-
стајемо ли, тако, Атлантиђани? Јесмо ли – несвесни тога
– нестали? Или се, можда, само, предругојачили? Из ког
јајета се испиљује (балкански) Феникс?
Лукићева песма је лов вибрација. Али чега? Али
чијих? И смрти!
Он може да потпише мисао Октавија Паса: „Пое-
зија нам открива ко смо и позива нас да будемо што смо.“
Лукићева несумњиво то чини.

(стр.142)

====
Књига се може поручити од издавача „Матице Македонске“, Скопје, и „Арке“, 11300 Смедерево, Ул. Др Миладина Милића 3, емаил arkasmed@yahoo.com, ristovas@gmail.com

Featured post

ПИСАЊЕ КАО ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ / Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић разговара са Добрилом Ненадићем  (Фото Петкана Ненадић)
Мирослав Тодоровић разговара са Добрилом Ненадићем (Фото Петкана Ненадић)

Добрило Ненадић један од водећих писаца српског језика је кроз осамнаест објављених романа прешао пут од освита цивилизације (“Гвоздено доба”) до данашњих дана (“Време кокошки”). Завирио је пером и контемплацијом, и, у будућност (“Купола”). Импозантан опус који импресионира новим романескним читањем историје, као и особена визура перцепције стварности.
Неколико његових романа плови по Амазону, америчкој и светској мрежи, виртуелној џиновској књижари (Дигиталној галаксији) међу неколико милиона електронских књига. Тако је овај горостас из Вигошта својим делом помогао нашој култури да се српска реч чује, и види, у брују помешаних језика као у оној библијској причи о градитељима куле вавилонске.
Сада писац уз жубор Рзава, у свом центру света, Вигошту и Ариљу, и даље зида романескну кулу, у познато узиђује иновативности без којих књижевност нема сврхе. Овај вазда ренесансни списатељ оживљава прошлост у којој се огледа садашњост, а види будућност.
Особена матрица, свобухватна земаљска прича о човековом животу, својеврсно надношење над историјом, језичка боја, садржинска приступност и поступност обезбеђују Ненадићевом циклусу романа универзалну димензију…

1.
Већ трећи ваш роман Сабља грофа Вронског је у дигиталној галаксији и може се блaгодарећи интернету преузимати на, за сада, целој планети. Уз честитке и упит колико вам овај успех даје елана да наставите без остатка на пресељењу ваших дела у дигиталну галаксију.

Ово је тек наговештај онога што неминовно долази или да се послужим оном чувеном изреком коју је Черчил лансирао поводом тријумфа Монтгомеријеве Осме армије над Ромеловим Афричким корпусом. “Ово није крај, ово није ни почетак краја, ово је крај почетка“. Засад сам постигао толико да сам замочио ноге у Амаазон. За почетак сам убацио три књиге, Сабљу грофа Вронскох, Гвоздено доба и У сенци црне смрти. То је море један хајдучко ускочки упад у амерички тор.

2.
Колико је тај пут био тегобан? Јер ово је прави подвиг вредан свеколике пажње.

Наравно да је то подвиг. Е сад како смо то ми успели да се провучемо сред пушака бајонета, страже око нас, таман посла да о томе наглас говорим да ме биг брадер чује, ма дајмо се контролират, не. Било је тегобно али брате и слатко.

3.
Шта сте све морали да жртвујете да ваше дело о свом руху и круху преточите у други језик?

Ако мислите на превод Доротеја на енглески, то ни у ком случају не видим као било какво одрицање него просто као улагање, као инвестицију, као пословни потез. Свако улагање, па и ово моје, рачуна да ће, ако не одмах, а онда барем једнога дана, донети профит улагачу. Ово је проста рачуница и не треба од тога правити никакву мистификацију. На првом месту мој роман Доротеј је једна веома популарна књига која је имала бројна издања и знатне тираже. Велика је вероватноћа да ће и на енглеско говорно подручје кад тад успети да се пробије. Ако не успе, ником ништа, није крај света. Бацио сам у ветар своју а не туђу уштеђевину. Могао сам додуше да је потрошим на крстерење Нилом а можда бих то и учинио да сам млађи.
Овде се на то тржиште препоручују и шаљу књиге које имају слабачак тираж од пар хиљада примерака. Тај који бира књиге за пласман на страна тржишта рачуна на чудо а чуда се дешавају само у бајкама. Очекивање да ће малотиражне књиге постићи некакав спектакуларан успех на светском тржишту детињасто је као уосталом и многе друге овдашње замисли и фантазије. Но добро, никоме није забрањено да сањари, ни њима а богме ни мени.
Ја сам о своме руху и круху све то учинио, нашао преводиоца у лику госпође Дубравке Попадић Гребенаревић а она је ангажовала рођеног говорника енглеског језика господина професора Вебстера који је преводу дао коначну редактуру.
Остаје ми да сачекам прилику да нађем поузданог и правог издавача. Имало је неких покушаја али није успело, да не улазим у детаље. Тражићу док не нађем оног правог.

4.
Сада када су препреке савладане, шта даље каните?

А шта даље канимо да чинимо то ћемо тек да видимо према приликама. И морам опет да се окитим туђим перјем и оном познатом изреком “Стари причају о томе шта су радили, млади о томе шта раде а будале шта ће радити“.

5.
И коначно, Гутенбергова галаксија „улази“ у сенку нове електронске, визуелене. Нашли смо се пред вратима бесконачног?
Каква је будућност те галаксије (Гутенбергове) или ћемо се „селити“ у друге галаксије и на друге начине остављати трагове – сведочанства. Од глинених плочица…светлосних…до ???

Не усуђујем се да се бавим пророчанствима. Нама људима није дато да гледамо кроз непровидне завесе времена. Загледани смо у свој пупак па и то нам не иде од руке. Последњи пророци су они из библије Језекиљ, Исајија, Данијел који су предвидели долазак месије Небројено је мудраца који су се обрукали. Помиње се Мишел де Нострадамус видар и песник чијим се замршеним стиховима приписују пророчанске моћи и предвиђање дешавања у далекој будућности а извесно је само да је прорекао страховладу модерниста и постмодерниста, фрагментацију и деконструкцију. Имали смо и ми наше Тарабиће из Кремана, помиње се Видовита Миља Вујановић Регулус и многи црни и бели магови који гатају у пасуљ. И ја сам упознао покојну бабу Неру код Ивањице која је сљевала страву, скидала чини, гасила угљевље и растопљено олово. Нису се прославили ни уметници. На чисто фактографском плану дебело су погрешили Артур Кларк чувени писац научне фантастике и редитељ Стенли Кјубрик који су у филму 2001: Одисеја у свемиру из 1968. промашили изглед супер компјутера HAL 9000 који управља оним свемирским бродом на посебној мисији.
Да се не заборави апокалиптичка визија нашег великог песника Бранка Миљковића који рече да ће поезију једнога дана сви писати. Живимо управо у таквом времену. Сви певају. И славуји и вране.

6.
Ми смо вазда стењали под врећом прошлости и због менталних особина стално доцнили. С друге стране тешко прихватамо новине, нисмо ни спремни за нове технологије (Земља са 30% неписмених, а о технолошкој не вреди зборити, а ту је и наше сиромаштво којем није до културе.

Новине се уопште тешко прихватају, данас много лакше него јуче. Каква се само фрка била подигла када је после Берлинског конгреса и стицања независности покренуто питање увођења железнице и изградње пруге од Београда до Ниша. Које су будалаштине изговарали народни трибуни и демагози. Један од наших најумнијих људи, Европљанин од главе до пете, млади краљ Милан био је на ивици нервног слома слушајући скупштинску грмљавину народних посланика Ранка Тајсића и Адама Богосављевића против увођења швапске новотарије. Неколико година по изградњи пруге тога гигантског подухвата који је отворио пут убрзаног развоја привреде и којим сељачка Србија треба да се поноси, млади краљ је абдицирао. Победиле су га будале. Ни у западним земљама није било много боље. Страх од технике свуда се претварао у хистерију. Техничка унапређења и машине доживљаване су као ђавоља творевина која радницима хлеб одузима. Данас барем нико не разбија мобилне телефоне, ајфоне и ајпеде и све те чаробне играчке. Знам то из личног искуства. Када сам их као млади инжењер наговарао да саде малине сељачки мудровани су ми се подсмевали говорећи да им не пада ни на крај памети тако нешто, јер су њихови дедови и очеви крчили трње око куће па неће ваљда они да га саде. А тако је било и са свим другим иновацијама.

7.
Ми смо прешли пут од таблице, крижуље до лаптопа.

Да. То је тачно. Сведочим из прве руке као учесник и сведок невероватног скока који је моја генерација извела. Ја сам наиме први разред учио школске 1948/49. Учитељ ми је био Љубиша Жиравац коме највише дугујем јер ме је научио да читам и пишем. Писали смо на таблицама од шкриљца писаљком која се звала легиштер. Тек у другом разреду смо почели да пишемо на свескама. Та таблица је имала дрвени рам и са обе стране се писало. На једној су биле шире и уже линије за писање слова и са друге квадратићи за рачун. На раму је био узицом привезан сунђер и то онај прави, морски. Њим смо брисали таблицу. Е сад прескачем шест седам деценија и опет стојим пред једном другом таблицом сличних димензија и облика. Ова се зове киндл или ајпед. На овој таблици може се сместити читава библиотека од неколико хиљада књига. Ја који сам учио на оној таблици слова доживео сам ето да учествујем у том невероватном чуду да текстове од тих слова шаљем на ове нове таблице диљем планете. Има једна књига која се зове Шок будућности, не могу да се сетим имена аутора. Наслов је сјајан, прецизан, тачан.

8.
Док се ми забављамо старим, одбаченим стварима свет ствара нове. И сада стојимо пред вратима дигиталне технологије збуњени и чекамо.

Тражим помиловање за нашу генерацију. Аман, заман, имајте милости и не тражите од нас немогуће да схватимо и прихватамо све ове новотарије које се пред нашим забезекнутим погледом муњевито смењују. Ми смо људи одрасли у једном друкчијем времену где су се промене неупоредиво спорије одвијале.

9.
Ви сте своја дела послали у орбиту, без чекања, као јединка, као усамљеник.

Десило се тако да сам имао нешто што се уклапало у тренд. Моји романи су се уклапали у киндл систем да тако то назовем привремено док се не измисли прикладнији назив. Изгледа да је роман као популарна књижевна врста и најпогоднији за киндл. Неки од мојих романа су имали поновљена издања, неки су награђивани, па је то ваљда на њих и на мене скренуло пажњу пионира нашег дигиталног издаваштва. Можда су помислили да сам ја тај који би можда имао неке шансе. И тако ме је неколико њих окружило. Учили смо и ја и они, напрезали се да укапирамо како та ствар функционише. Понекад сам себи наликовао на неког дивљака из џунгле који први пут види огледало.

10.
Књиге и артија „одлазе“ у архиву заборава. Дигиталне књиге захтевају, јамачно, друкчији начин мишљења, читања и рецепцију. Али како смо ми традиционално неповерљиви према новом, тешко се одричемо стечених навика, хоћемо ли се галопом пужева придружити и чекати?

Изгледа заиста да ће ова нова технологија однети победу, мада не мислим да ће папирне књиге нестати. Свет је одувек тако функционисао. Ново је расло и ширило се али ни старо није нестајало. Све што је постајало раније и даље је у употреби. Тако да ће и књига у свом данашњем облику преживети. Преживеће и библиотеке, ако никако друкчије а оно бар као музеји.

11.
Да ли ће и сада као увек за све требати много више времена, да ли ће се поновити прича као са, између осталог, експериментом званим постмодернизам. Када је ринут на депонију код нас је ступио на сцену.

Не бих ја томе придавао превелик значај упркос заглушној галами којом љубитељи тога модног правца прибегавају. Свако има права да телали око свога еспапа. Е сад ако нађу довољно следбеника, молим, немам ништа против. Било би наравно добро ако би играли ферплеј, да се не служе триковима попут шибицара. То би и за њих било далеко мудрије.

12.
Да се књижевност не ствара само у престоници о томе нема вајде више причати, али како је књижевна пијаца у Престоници тамо се све одлучује, вага, и плаћа. Протежирани, сналажљиви, они уз власт имају све привилегије почев од штампања, превођења, промоција. Отуд писци од имена али без дела… Ви сте сами о свом трошку преводили своје књиге и слали у свет глас о судбини-историји овог тла. Има ли наде да ће се нешто променити, да ћемо бити једнаки, или се по „правду морамо на небо попети“, како написа песникиња Мирјна Б.
Наравно да се неће ништа променити јер не видим ко би то могао приморати ово моћно и сложно риболовачко друштванце да се одрекне својих ловишта.
13.
Код нас постоји тзв. званична, повлашћена књижевност, коју власт протежира, и усмерава, и она друга, истинска која дише на живот и време. Читаво једно десетлеће, 1990- 2000 власт је гајила постмодернизам, награђивала писце који су писали ни о чему. О томе Стевановић пише: „Економска и политичка катастрофа деведесетих година безмало је уништила културе на бившим југословенским просторима. Литература је издисала, у процепу између патриотическог писанија и јаловог постмодернизма, закаснелог бар неколико деценија…И мрави – убице полутајног идеолошког чишћења националних редова легли су на посао, неколико даровитих писаца нестало је из јавности, књижара, библиотека и школских програма“. Ни данас се ништа није променило. Одређени број подобних писаца ужива привилегије, преводе се, награђују, отворена су им сва врата, итд…Где је ту писац, онај прави, творитељ истинских вредности?

Све је ово тачно. Можда бих ја изоставио временске периоде јер ово је једна константа и не подлеже никаквој периодизацији. Авај у свим временима било је подобних писаца који су као прилагодљиви, корисни, вишенаменски употребљиви служили својим меценама и патронима. Балзак је кроз лик Ежена де Растињака чије је авантуре пратио кроз тридесетак својих романа са свих страна осветлио личност овог аривисте. Ја међутим нисам баш најбољи саговорник на ову тему. Нисам био у прилици да то посматрам изблиза тако да могу само да нагађам. Ни у овој маленој чаршији нисам био ни близу кркаџија свечаних ручкова, нисам никада био у званици. Било би ми много лакше и удобније да сам био, али ето, за све човек треба да се роди.

14.
Објавили сте више вапајних текстова о нашем чекању (Политика, Новости) и доцњењу за дигитализацијом,… продајом књига и сл. Наша Удружења због беспарице и инертности ћуте. Нема ко да разбије „лед навике“, време пролази…

Добро сте рекли. Био је то глас вапијућег у пустињи. Просто не могу да верујем да се код толико паметних и учених људи не нађе ниједан који не види оно што је очигледно, да класично издаваштво малаксава, да један по један издавач пропада. Не само овде него и у свету. Пред нашим очима се дешавају баш у овом тренутку велики потреси промене које се из дана у дан увећавају и убрзавају, а овде као да су сви ошамућени, комирани, чакају да падне плафон, шта ли. Спас је у дигитализацији то би требало да буде свима јасно. Ако ми своје књиге не преведемо у ову форму нико други неће а поготово не Амери господари света који у овом погледу Србију држе под ембаргом а нашу територију у неодређеном статусу као непознату неистражену земљу као да смо негде у џунглама у сливу Амазона као територија означена белином на коју нога белог цивилизованог човека још није крочила. И тако ће бити све док не испунимо све њихове захтеве и док не обавимо све задатке на свом самопотирању и самоунижењу.

15.
Лично ме импресионира да ви, дозволите да велим у зрелом добу, младалачки прихватате нове технологије и да вас оне прихватају. Шта ви у њима откривате? Да ли се још може писати са оном страшћу с којом су писали писци горостаси: Достојевски, Горки, Буњин? Да ли би могли поново да напишете роман чија се духовна температура не мења као што је Доротеј, Деспот и жртва…

Не знам шта је покретало и узбуђивало Достојевског иначе мога омиљеног писца. Можда понајвише коцкарска страст која га је много пута доводила до тоталног финансијског фијаска па је морао да пише да би се извадио из буле. Знам да је доктор Чехов објављивао колумне у некаквом опскурном листу два пута недељно. Одређен му је ограничен простор од 120 редова и хонорар од 8 копејки по реду. И тако је Достојевски писао своје чувене романе од хиљаду страна а Чехов своје сјајне кратке приче. У основи многих ствари стоји сасвим баналан узрок.
А што се тиче мојих како кажете најбољих романа Доротеја и Деспота и жртве ствар је ту веома мутна. Судећи по томе кроз каква су понижења и шикане морали проћи они су нешто најгоре од свега што сам написао. Против објављивања Доротеја била је комплетна редакција некада чувене издавачке куће Просвета на челу са највећим критичарем тога доба академиком Петром Џаџићем. У редакцији су били велики писци Видосав Стевановић, Момчило Миланков, потоњи академик Светлана Велмар Јанковић, Вук Крњевић, и наравно највећи од свих академик Милорад Павић. Да се смрзнеш. Деспота и жртву је најпре одбио Миладин Вукосављевић из чачанског Литопапира а затим и издавач и гласовити критичар, веома угледни члан Српског ПЕН центра арбитер елаганцијарум нашег доба Гојко Божовић тада уредник Стубова културе.

16.
Да је свет глобално село, страница отворене књиге , да смо сви у једној авлији то је већ чињеница. С друге стране на делу је отуђење у стварном животу. Оно српско да се успех не опрашта, да комшији цркне крава и сл. опстаје и све је жешће. Тзв. друштвене мреже из дигиталне сфере су „здружиле оне који се никада нису срели ни видели.“ (Будно око великог брата све то прати и усмерава. Лично мислим да се путем ових технологија мења свест и карактер човека, да нам се неки чип путем сигнала преко компјутера инсталира у мозак и да се ствара неоробовласништво дигиталног доба).
Није ли и ово дириговано бекство из реалног живота у другу, виртуелну, стварност.
Како ви из (са) своје тачке станишта доживљавате вашу умреженост са свим тачкама планете. Нисмо ли и сами у мрежи неке више силе (енергије) а да то не знамо?

Мени се не чини да се вишње силе овде уплићу на свој гневни начин објавама и заповестима уз грмљавину и севање муња. Пре би се рекло да је овде реч о марљивом раду стотина хиљада људи који се тихо и неприметно труде широм света на унапређењу технологија. Резултате њиховог труда и уложених милијарди свако доживљава на свој начин. Некога ово радује, другога плаши, трећега нервира. Неко то доживљава као благодет неко као казну. Мени се ово допада. Информационе технологије и интернет учиниле су по мом најдубљем уверењу више на стварној равноправности људи од свих револуција и насилних преврата. То само значи да нисам осуђен да читав живот проведем у овом мурлуку сапет робијашком куглом и да никада не искорачим у велики бљештави свет макар био и виртуелан, док се други шеткају и проводе по стварном свету

17.
Живимо у времену ( и кроз времена) дубоке подељености, материјалне и ине, без економије, пољопривреде… са опустелим селима. 1/3 Србије је пуста, а грдаови су својевсрсни резервати или како је то Пекић казивао концлогори. Имате као писац грађу за велики роман о овом времену, али да би се грађа преобликовала у дело потребно је много времена и труда да се кроз властито виђење ствари књижевно сагледа ово време.

Ова ваша суморна слика неодољиво потсећа на синопсис за какав сајенс фикшн роман чија се радња збива после тоталног нуклеарног рата у коме је све уништено. Наравно да је тај жанр равноправан са свим осталим и на слободном је избору писца зависно дабоме како рекосте од његовог властитог виђења ствари. Стварни свет нам даје довољно повода и потпоре за сваку нашу замисао. Слика запуштености, пропасти и пустоши има свуда и у селима а богме и најбогатијим градовима света. Само се ваља потрудити и изабрати. Као уосталом и за сасвим супротне слике, туристичке разгледнице умилни зов разних мамипара за навлачење муштерија.

18.
Улазимо у Дигиталну галаксију и сада све има други вид и друго стање свести у односу на Гутенбергову. Колико ће новој галакасији бити потребна досадашња уметност или је досадашња само пречага на лествама ка овој? Која би ви, и шта би изабрали за сва времена? Да ли ће дигитална технологија појести српски језик? Политика, Телевизија, нове технологијае свакодневно односи речи српског језика. Како видите будућност српског језика? Свакодневно нестају речи, ТВ је „пуцањ у језик“ нове технологије једу српски језик, „идентитет државе и народа се сваким даном топи“. Подсетићу Вас да француска академија има за задатак да чува француски језик. А, ми?…
Једна од важних и веома популарних грана интернета су друштвене мреже фејсбук и твитер које муњевитом брзином сатиру наш српски језик. Невероватном брзином се шири некакав чудан фејсбук систем споразумевања комбинација нових речи и знакова налик на египатске хијероглифе. Кључне речи, основ међусобног општења међу пријатељима су лајк и бљак. Ту ваља додати таг, чет, твит.

19.
Да ли је више могуће бити Слободан човек? Русо каже: Да би опстали морате да одлучите шта је у заједничком или општем интересу? Где је ту Човек?

Не верујем. Можда је неко попут Робинсон Круса на пустом острву пре него што му се Петко придружио био слободан човек. Могао је да ради шта је хтео, није зависио ни од чије воље, није тражио помоћ ни од кога… Ни затвореник ни његов чувар затвора нису слободни људи Слобода је само једна лепа и утешна бајка и слатка сањарија.

20.

Ви на свој начин васкрсавате догађаје из наше историје и оно што је у времену прохујало враћате пером у живот. Који су догађају оставили на ваш снажан утисак,а да их је историје друкчије видела и забележиула.

Згодан је пример Кумановске битке. Начелник штаба Прве армије пуковник Петар Бојовиић телефонира ђенералу Радомиру Путнику начелнику Штаба Врховне команде да чује како са предњег краја фронта према турским положајима допире све јача паљба па не зна о чему се ради а о томе не добија никакве извештаје. Он мисли да је почела битка коју нико из Штаба армије није наредио, ни он ни командант принц Александар. Ђенерал Путник га умирује речима да су то вероватно само чарке предстража и извидница и да ће права битка почети за три дана кад пристигне Трећа армија и поседне положаје који су јој према плану одређени. Истина је била да су се сусрели извиђачи једне и друге стране и да су припуцали једни на друге и да нису прекидали јер су и једнима и другима у помоћ пристизала појачања. Тако је почела знаменита Кумановска битка којом нису командовали ни ђенерали ни пуковници него наредници. Нико тада није схватио да се води велика битка којом се решава судбина Отоманске империје и турског господства на Балкану и да се остварује вековни сан српског народа. Ђенерал Путник је за командовање у бици, за коју није знао ни да се води, унапређен у чин војводе. Потом су на терен истрчали писци историје увек при руци када је потребно уподoбити причу. Сувишно су изоставили и наместо тога накнадно измаштали додатак који ту лепше стоји и боље пасује.

21.
Посветили сте живот писању, ишли двема стазама, с једне професионалне сте сишли, другом – књижевном бодро, и с пуно елана, наставили. Можете ли сада, у зрелом добу, („Златно доба живота.“ Ко ли је ово смислио?), поднети самом себи рачун и рећи: Урадио си шта је требало, свој земаљски задатак испунио…

Никада нисам писао зато што сам осећао потребу као да испуњавам неки задатак и дуг не знам према коме, себи или другоме. Писао сам искључиво због тога што сам у томе уживао. И само због тога и искључиво због тога. Није ме покретао ни успех ни инат. Истина је била да сам то чинио лако и без напора, онако узгред. И сам не могу да верујем колико сам романа написао. Како се то десило, како сам имао снаге да се са толико страница изборим, појма немам, заиста. Шта су то читаоци налазили, зашто су те моје књиге читали и куповали а многи правили колекције и о томе ништа не знам. Десило се.

22.
Човек који би да упозна неки други свет, упозорава Прустов јунак – узалуд би путовао на Марс или на Венеру; његова би чула и тамо свему давала онај вид који имају ствари на Земљи. Једино захваљујући великим писцима, сликарима, музичарима и другим уметницима ми видимо светове које види један, други, трећи, стоти од свију њих: „Са њима одиста летимо од звезда до звезда.“ Шта би ви казали?

Више се верује Толстојевом Рату и миру када се ради о Наполеоновом походу у Русију него свим књигама историчара. То исто се може рећи и о Шолоховљевом Тихом Дону и Пастернаковом Доктору Живагу кад је реч о руском грађанском рату и револуцији. Из Дикенсових, Балзакових и Золиних романа помаљају се на ванредно упечатљив начин друштвене прилике времена које описују. Е сад, историчари су користили веродостојну грађу а романсијери измишљали… Магија уметности, привилегија дара.

23.
Тагора је при крају живота молио Господа да га остави још у животу јер и поред написаних песама није написао своју песму. Песму коју жели. Казао је „ Ти не знаш моје унутарње збивање“ јесам написао 6000 (?) песама али ја још нисам написао своју песму. Данојлић се позива на народну, вели „Само будала може бити задовољна оним што је урадила“. Дакле, увек може боље и више. Шта каже Добрило Ненадић

Радио сам оно што сам могао а могао сам само оно што сам урадио. Да ли је то ваљано и добро или није о томе не могу и нећу да судим.

24.
Шта мислите о будућим темама књижевности, уметности уопште? Данас када се пресађују органи: срце…. када се преко ТВ и компјутера, хране, у људски мозак и тело убацује чип за управљање човеком, па и народом. Да ли ће у будућности уметност бити потребна човеку? Књиге, слика, музика? Ко ће бити будући песници, сликари када ће Бог оличен у новцу , профит, све одређивати?

Неке уметности ће свакако бити, јер ма како потцењивана и скретана на друштвену маргину уметност је попут коже неодвојиви део људског бића. Како ће то изгледати нико не може да предвиди. Но добро и труд у том правцу није сасвим без смисла. И то је само грана уметности.

25.
Шта је Ваша лектира, ко су Ваши писци?
Како изгледа Ваш радни дан? Шта се сада дешава у вашој књижевној рсадионици?

Читање је за мене било и остало највеће задовољство. Уживам у читању на исти начин како сам то чинио као дечак пре шест деценија када сам читао Данијела Дефоа, Хенрика Сјенкејвича, Александра Диму, Карла Маја, Жила Верна, Валтера Скота. Читам споро. Изговарам у себи сваку реч, уживам у ритму и мелодији јер музика је у сржи доброг приповедања. Ових дана сам читао књиге чувене библиотеке Реч и мисао београдске издавачке куће Рад. Изврстан избор дела светске и наше књижевности. Примећујем да ми се неке од тих књига више допадају сада при поновном читању а има и оних које не доживљавам онако интезивно и са дивљењем као при ранијем читању.

Ариље – Вигоште – Трешњевица, мај – септ. 2013.

=== извор: макновији број нишког часописа УНУС МУНДУС, пролеће 2014, бр 47. стр. 76 – 85. – Овај број доноси, као сепарате, посебне књиге – књигу разговора Мирослава Тодоровића са Добрилом Ненадићем, књигу СНИВЦИ Душана Стојковића – Сабране радове, књигу КОГИТО КЛУБ Беле Тукадруза (нова књига песама, плус портрет о песнику, романописцу и антологичару и уреднику), блок Руска философска и теолошка мисао и опит, Бошњакову ФИЗИКУ СВЕСТИ, и ПРОРОК У ВАВИЛОНУ Звонимира Костића-Палаанског. Часопис се може поручити преко Драгана Милошевића, Нишки културни центар, Станоја Бунушевца бб, Ниш, телефон: 536-200

Featured post

Портрет Беле Тукадруза у најновијем броју „УНУСА МУНДУСА“, бр. 47/ 2014.

Ових дана је одштампан „УНУС МУНДУС“, часопис за уметност, науку и културу, бр. 47. – први. пролећни (2014), на 626 страница великог формата. ( Издавач:НКЦ – Нишки културни центар, Булевар Зорана Ђинђића бр. 37, 18 101 Ниш, преко кога се може поручити)
Поред обиља других књижевних прилога, УНУС МУНДУС, доноси и „ПОРТРЕТ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА“ , заиста читав један свет. ( стр. 251 – 443).

unus mundus br. 47 , пролеће 2014
unus mundus br. 47 , пролеће 2014

Сепарат или блок о Бели Тукадрузу отвара се подужим и занимљивим интервјуом, који је прошле године водио са Бела Тукадрузом, Мирослав Тодоровић – један од уредника часописа: „Писање као трагање за истином: или мисија књижевног легионара“ (253-260).
Следи (1) занимљива грађа о Бели Тукадрузу, успеху, неуспеху и поразу, и другој, друкчијој незнаној Србији (критички текстови Беле Тукадруза, настали последњих година) (стр. 260 – 268).
Затим (2) : одломци из романа Беле Тукадруза: одломци из „Ујкиног дома“, „Доктора ссмрти, 1-2“, „У друштву пустињских лисица“, „Северци“ (268 – 282).
У 3. блоку штампа се избор из критика о Бели Тукадрузу (романописцу, песнику, антологичару, уреднику) (прилози Миодрага Мркића „Официјелна књижевност и М. Лукић“, два текста Мирољуба Милановића о романима Беле Тукадруза, подстицајан текст песника Александра Лукића о популарној трилогији „Младост без старости и живот без смрти“, Јагличићева оцена романа „Северци“, „Романексно, а у стиховима“, оцена Милисава Миленковића књиге песама „МОАРА ПАРАСИТА:лице“, „Добит која се дељењем умножава“, тескт Анђелка Анушића о поезији М. Лукића; и „Лице и наличје „Пусте воденице“ Александра Б. Лаковића.
Најобимнији је блок из Бела Тукадрузове најновије песничке књиге „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ“ (стр. 299 – 443), где се у шест целина (1. Месец повратка богова – 6. Наочари Фернанда Песое) доноси избор из рукописа овог песника, настајалих последњих деценија, који по обиљу представља праву посластицу за књижевне сладокусце…

=== овде доносимо неколико песама из те нове књиге Беле Тукадруза:

Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)
Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)

ПРИ КРАЈУ РУКОПИСА „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ?“

Зато, због песме што ме раздире као плач, као јецање после катаклизме,
Јецање неколицине што сахрањују све мртве без почасти.
Због плача без суза, не похода у даљину, нити повратка у завичај,
Већ због путовања коме се не види крај. Путовања без престанка..
Због пустиње у којој има толико питања уместо кактуса.
И ниједан одговор. Дакле: празнина света у коме се две сестре –
Присутност и нестајање – међусобно сатиру. Нарциси на гробљу,
Походи некористољубиви : тренутак када разазнајемо како се наша судбина
Усклађује са нашим Крстом. У ствари, од доживљеног потреса,
Суштина је затражила азил , и повукла се као машта, као море.
Када би се гроб могао отворити и када би мртва уста
Могла да проговоре! Као што се књига отвара на оним странама
Које смо подвлачили. Кад духови не би постојали, требало би их
Измислити, јер они помажу на сваки начин комуникацију
Умрлих и живих. Неприродна, несазрела смрт је бомба
Бачена међу односе између душа. Разлива се као мастило
По оним реченицама на страницама књиге које волим,
Или по реченицама у бележници које отех бунилу, сну,
Чудовишту бојазни. Смрт је режисер; и та режија је у оном
Јуче, чак и у сунцу, сенкама, изниклој травицу, у ницању, чак
И оном ницању из пера песника, где се шире нови појмови и
Архипелаг памћења, које никакво ћутање не може ни
Подценити ни пореметити. Радо бих писао мртвима, али
Онај свет моје мисли не прима. Одбија их, али Бог је
Или већ неко дао Снове, пукотину, кроз коју могу да видим твој
Осмех одонуд. Опомене, помоћ, снага која расплиће чворове.
Живиш тамо где неће стићи нико други, чак ни потпуност
Мојих сећања. Просјански пут. Јове и вирови, дивља купина.
Доживљај који се не усуђујем да споменем, због лепоте.
Или због преливања вира у вир, бића у биће…
Како си лака у бездану, у тамном виру, у води, како твоја душа
Подрхтава као препелица у руци. Оно што се не усуђујем да
Именујем лепше је од чежње, и оно што оживљава представе о
Теби, то није само твоја топлота руке која је стварна на мом
Рамену и по мом укусу – то је фрагмент лета, деоница августа.
То није заобилажење сопственог корака, напротив.
Залутала епизода једног лета разара сваку мисао о коначном
Губитку. Када би пропао свет сасвим, понео бих у новом
Нојевом ковчегу не речи, већ – неречено, неисказиво и
Безимено. Стварно и тешко, лудачко и незаситно, необуздано,
Вртоглаво, неуобличено. Књига живота има почетак, крај,
Границе, смисао, девице луде што уводе нас у искушење,
Бикове што надиру у ројевима сумњи…Не могу да те упишем
У лист поред живих, јер су и књига и лист испуњени, а
Ни пера ни мастила више нема. Из гробова не ничу само
Нарциси, већ и ново поколење, нови видокруг, и суштина се
На крају крајева појављује да потврди себе. И да подупре
Тачку гледишта са које се отвара неописив поглед…

Врћам се са гробља, друга пруга не води у живот.
Цивилизација је за хуманисту охрабрење. За змију –
Страхота реских звукова, разбијеног стакла.
За маловарошане је исто што и за гусенице свилене бубе
Лишће дудова… Нема начина да се живот избегава,
Али има сувише пречица које воде у кварење…

Враћао сам се са гробља загледајући се у слушању – у
Ствари ове, оне, било које… Родно гнездо моје стварности
Није било на врху димњака већ на гробљу – на гробљу
На коме су уклањали епоху са жалобним посмртним мелодијама.
Произвољност тумачења и очајања биле су толико широке,
Али јављало се нешто из детињства, не дечије болести, не бунила,
Птичије замке, брегунице и врес, Просјане, Просјански пут,
Ни јабланови, баре, жабе крекетуше. Можда пламичци који би
Над многим стварима блеснули – не бескорисно, јер би макар на трен
Црни сатен пукао, помрчина се запалила, па је могуће било видети
Понешто, макар контуре или почетке пута којим бих себи могао
Да уђем у трагове…

У љубав и нежност, у мржњу и сумње, помешане као снег и лед…

(У возу Београд – Пожаревац, мај 1987)

Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман
Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман

У ТРАГАЊУ ЗА ЈЕДНОМ ЈЕДНОСТАВНОМ И ДУБОКОМ ПЕСМОМ

Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских, македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије….
…Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини.
Био сам увек неко ко сања о једној немогућој песми; а такве долазе најређе, можда једном или два или три пута у кратком веку песниковом? Све што је остало у мени, то је траг о таквој једној песми….

Featured post

„Prosveta”: Tragom velikog Gece Kona

Izdavačko preduzeće „Prosveta“ i Udruženje profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) potpisali su juče sporazum o saradnji u izdavaštvu i knjižarstvu u cilju popularisanja knjige i čitanja, zaštite kulturnog nasleđa i očuvanja uspomene na delo čuvenog predratnog izdavača Gece Kona. Istovremeno obnarodovano je da će UPIS od sada nositi njegovo ime.

Branko Kukić, Dragan Milenković, Zoran Hamović I Velja Starčević Foto M. Labudović
Branko Kukić, Dragan Milenković, Zoran Hamović I Velja Starčević Foto M. Labudović

Na ovaj način će tzv. mali izdavači koji nemaju svoje knjižare i mogućnost da produkciju predstave javnosti, a imaju značajne naslove, dobiju svoj prostor, Salon Gece Kona, u kome će moći čitaocima da nude svoje knjige i gde će se organizovati razgovori o najaktuelnijim problemima u ovoj profesiji. Zoran Hamović, predsednik UPIS, istakao je da je Geca Kon utemeljivač evropskog izdavaštva u nas i da je namera izdavača da slede njegov put. Misija izdavača je pre svega obrazovanje, što je „Prosveta“ nekoliko decenija i radila i u čemu će imati punu podršku, sa željom da povrati svoje mesto na kulturnom miljeu Srbije. Autor knjige o Geci Konu, Velja Starčević podsetio je da je ovaj knjižar i izdavač 1901. osnovao prvu knjižaru, tri godine kasnije objavio prvi reklamni oglas i u tom pogledu bio vizionar, a 1925. osnovao Udruženje izdavača knjižara Kraljevine SHS čiji je bio prvi predsednik. Devet godina kasnije pokrenuo je akcionarsko društvo i uspevao da objavi svakoga dana jednu knjigu i to iz pera najznačajnijih domaćih i stranih pisaca. Život je okončao na tragičan način 1945. „Prosveta“ je nekoliko decenija bila u stalnom usponu, da bi od devedesetih godina zapala u veliku krizu kojoj se još ne nazire kraj, istakao je Starčević. NEIZVESNA SUDBINA Na pitanje kakva je sada situacija u „Prosveti“ i ima li nade za ovu kuću, direktor Dragan Milenković, napomenuvši da je na ovom mestu tek nekoliko meseci, rekao je: – Zatekao sam loše stanje koje je sada nešto bolje. „Prosveta“ je i dalje, od 2010. u restrukturiranju, obavili smo neke razgovore sa željom da skrenemo pažnju na situaciju u kući i dobili uverenja da niko ne pomišlja o njenom gašenju. Međutim, naša sudbina je i dalje neizvesna, mi ne znamo šta je u čijim glavama, ali na nama je da dajemo inicijativu, a ovaj sporazum je jedan od tih dobrih poteza. Po mišljenju izdavača Branka Kukića, domaće izdavaštvo je u izuzetno velikoj krizi, koja se ogleda u tome što s jedne strane postoje oni kojima je u objavljivanju knjiga jedini cilj da „namlate pare“, i drugi koji pokušavaju da visokim dometima svojih izdanja aktivno učestvuju u našoj kulturi. Ta dva modela su u velikom nesporazumu, a država ništa ne čini, jer je ne interesuju ni knjiga ni čitaoci. Kukić se založio i za novi model otkupa knjiga i zapitao zašto Ministarstvo kulture prilikom otkupa uzima čak 40 odsto rabata, a bilo bi sasvim logično da takvog nameta nema. Model Salona Gece Kona trebalo bi da bude primenjen i u Novom Sadu, najavio je Dušan Vujičić iz „Platoneuma“. Od čelnika ovog grada biće zatražen prostor, a slične kutke zatim bi trebalo otvoriti i u još nekoliko gradova u Srbiji. – Čitaoci su već duže vremena zasuti ljubićima i krimićima kojih je najviše i u velikim knjižarskim lancima, dok su ozbiljna dela potisnuta i knjigoljupci nemaju gde da ih nađu – rekao je Petar Živadinović, direktor „Paideie“. Nazvavši ovaj sporazum utopijskim projektom, on je istakao da ga je moguće ostvariti samo ako izdavači budu odlučni u stalnoj inicijativi i predlaganju izmena nekih zakonskih propisa. – Naše je da nametnemo drugačije mišljenje, da bez drugačijih knjiga ova kultura neće postojati – naglasio je Živadinović. I Vladislav Bajac, direktor „Geopoetike“, naveo je da su tzv. mali izdavači u podređenom položaju jer njihovih naslova nema u knjižarama. Kao što ih nema ni u bibliotekama koje bi, pored popularnih knjiga, morale da imaju i ono što je najvrednije i da tako omoguće čitaocima širok izbor.

„Prosveta”: Tragom velikog Gece Kona | Kultura | Novosti.rs.

Featured post

O suspenziji nacionalnih penzija…

MESEC i po pošto je ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac saopštio da nove nacionalne penzije neće biti dodeljivane „sve dok se ne učvrste mehanizmi i profesionalni kriterijumi za njihovu dodelu“, u petak je tim povodom negodovalo Društvo književnika Vojvodine.

Tridesetak pisaca, među kojima su i saradnici časopisa „Zlatna greda“ iz ostalih delova Srbije, smatraju da je odluka neproduktivna i štetna, jer suštinski kažnjava zaslužne pisce, prikrivajući stvarne krivce za neprimereno kratku istoriju ovog priznanja.

– Ovakvom odlukom kažnjeni su sami pisci, ali zapravo su političari ružili kriterijume i na osnovu neknjiževnih razloga i samovolje promovisali nakaradnu sliku vrednosti – rekao je u petak „Novostima“ Jovan Zivlak predsednik DKV.

Zivlak podseća da je prethodnih godina upravo Ministarstvo formiralo komisije „i zajedno sa raznim političkim silama proizvodilo podobne kandidate za priznanja“.

– Pisci su u suštini osramoćeni u javnosti, skoro kao jedna vrsta parazita, upravo zbog nekontrolisanog i autarkičnog ponašanja političkog faktora – dodaje Zivlak. – Ministarstvo je odgovorno i za pridruživanje estradnih izvođača umetnicima u ovom procesu, čija se uloga ne može porediti, niti bilo kakvim kriterijumima dovoditi u vezu sa nekomercijalnim akterima moderne umetnosti. Te oblasti bi trebalo razdvojiti i razmatrati u skladu sa njihovom posebnom prirodom.

PISMO STIŽE POŠTOM MINISTARSTVO kulture i informisanja ne komentariše medijske napise – rečeno je u petak „Novostima“ u resornom ministarstvu uz objašnjenje da im pismo DKV nije stiglo. Zivlak objašnjava da je pismo upućeno Ministarstvu poštom, te će na tu adresu stići narednih dana.

Književnik i predsednik DKV, takođe, oštro zamera Ministarstvu zbog, kako kaže, javnog moralizovanja koje zamagljuje greške i posledice koje sporna odluka proizvodi.

– Nerazumljivo je da su na komisijama Ministarstva prolazili autori koji nemaju nijednu knjigu objavljenu u inostranstvu, a jedan od uslova je da je kandidat doprineo svojim delom međunarodnoj afirmaciji srpske kulture – podseća Zivlak.

Po mišljenju ostalih potpisnika protestnog pisma, jednaku odgovornost snosi i Nacionalni savet za kulturu. Književnik Zoran Đerić smatra da Ministarstvo, u velikoj meri, prebacuje odgovornost sa sebe na umetnike. Kada bude odlučivala struka, a ne politika, onda neće ni biti problematičnih kriterijuma – kaže Đerić. Potpisnici saopštenja DKV podsećaju da u drugim zemljama, poput Argentine, Nemačke, Austrije ili Rumunije, postoje posebna nacionalna priznanja za pisce, ili dodatak koji pisce štiti od ekonomskog i socijalnog poniženja.

Taj dodatak se daje piscima koji uglavnom imaju manju penziju od prihvatljivih standarda jednog društva. U mnogim zemljama se preko poreza na emitovanje umetničkih i kulturnih sadržaja u elektronskim medijima formiraju fondovi za takve svrhe. Takvim fondovima upravljaju književne asocijacije.

POTPISNICI

SAOPŠTENjE DKV potpisali su: Jovan Zivlak, Vladimir Gvozden, Alpar Lošonc, Dragan Prole, Dragan Jovanović Danilov, Jasna Melvinger, Zoran Petrović, Miloš Latinović, Nikola Strajnić, Bojan Jovanović, Pal Bender, Dragan Mraović, Bratislav R. Milanović, Mihail Đuga, Boško Tomašević, Pavel Gatajancu, Janoš Banjai, Petko Vojnić Purčar, Dragana Beleslijin, Zoran Đerić, Franja Petrinović, Damir Smiljanić, Draginja Ramadanski, Branislav Živanović, David Kecman Dako, Nedeljko Terzić, Dušan Radak, Ileana Ursu, Milan Nenadić.

Društvo književnika Vojvodine o suspenziji nacionalnih penzija: Pogrešni se kažnjavaju | Kultura | Novosti.rs.

Featured post

„Dobili su Titovu nogu šta hoće još?“

KONTRANAPAD

……………

Izbor (nasumični) iz komentara na članak: „Slovenci hoće Titov sef“  :  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:469016-Slovenci-hoce-Titov-sef

______________

baba Simana 17. decembar 2013. 22:06 #2760438

Dobili su Titovu nogu sta hoce jos?

Kontranapad 17. decembar 2013. 22:55 #2760507

Kažu, napad je najbolja odbrana. Tako je to sve ove godine od raspada jer Srbe svuda samo napadaju a mise celo vreme branimo umesto da vratimo istom merom a imamo i te kakvo pokriće u vecini. Koliko je ljudi tuzilo hrvatsku za genocid u drugom svetskom ratu a i u ovom? Ne odlučuje država o tuzbi privatnih lica a pokriće za naše oceve, djedove, majke i ostale koji su zavrsili u Jasenovcu, Gradisci i sl. Treba da podnesemo tuzbe u Briselu jer ti zlocini nisu procesuirani posle drugog svetskog rata

Logic 17. decembar 2013. 22:54 #2760505

A od koga su Slovenci nasledili onu vilu kod Kranja?

Radnik Narodne banke 17. decembar 2013. 22:36 #2760482

Novac koji su gradajani Srbije imali u Ljubljanskoj banci nikada nisu dali, ne daju ljudima penzije, ne daju nista a sve bi hteli da uzmu. Uzeli su dosta i za vas i za Hrvate Ante Markovic i Mitja Gaspari, zamenik guvernera Narodne banke Jugoslavije kada su vam prebacivali devizne rezerve zako sto su izmislili da mozete slobodno na trzistu za dinare kupovati devize,pa ste vi onda svakog cetvrtka otkupljivali po 50 do 100 miliona dojce maraka za bezvredne dinate a onda je Gaspari stampao dinare

ACA BG 17. decembar 2013. 22:02 #2760431

Jel da!? Sad se smatraju Jugoslovenima i da im pripada deo nasleđa Jugoslavije, što kraljevine, što socijalističke republike! Pa gospodo Slovenci, vi ste se prvi odrekli Jugoslavije i raskrstili sa jugoslovenskim nasleđem! Izvinite, ali sad nemate nikakvo pravo na deobu te imovine! I onako ste dobili previše i dok ste bili u YU, a i raspadom! Prema tome, imate svoju državu koju ste tražili, i uživajte…!

Ponestalo para slovencima 17. decembar 2013. 21:50 #2760421

Pa bi sad da se grebu gde stignu.

Bezposlen 17. decembar 2013. 21:34 #2760392

Slovenci se ponašaju: „ono što je kod nas to je naše, a ono što je kod vas, to je zajedničko“ Tako se ponašaju prema Srbiji skoro svi koji su nekada činili SFRJ Evo npr crnogorci, pa hrvati, pa makedonci…Samo što to neki rade kroz ekonomiju, neki kroz glumljenje bratstva, a neki samo drsko i bezpbrazno! Mi kao i da nismo država, naši političari svima titraju, osim nama!

Featured post

Одабрани су следећи рукописи

тридесет година постојања ЗАВЕТИНА
тридесет година постојања ЗАВЕТИНА

На јубиларном књижевноуметничком  конкурсу „Заветина“ 2013, одабрани су за публиковање следећи рукописи:

ЧЕКАМ ДА ПРОГОВОРИМ / Соња Ковачевић (песме, афоризми, фрагменти),

ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ / Никола Александар Марић,  рукопис песама,

МОЈА ОСТАВИНА / Драгица Бека Савић, збирка песама,

БЕШЧАСНО СРЦЕ / Петар Деспотовић,  рукопис романа, и

И  КАДА  НЕ БИ  БИО  ОВАЈ  СВЕТ / Слободан Бранковић, песме

Одабрани рукописи ће бити публиковани као дигитална  и непрофитна издања Сазвежђа ЗАВЕТИНА најкасније до почетка београдског Сајма књига 2013. године.  На Веб сајту ЗАВЕТИНЕ Ново Сазвежђе –      Видети више: https://sites.google.com/site/zavetineinfo/novi-jubilarni-knizevni-konkurs/rezultatijubilarnogknizevnoumetnickogkonkursa2013

Ко су нови, аутори одабраних  рукописа?

Соња Ковачевић, лето, 2012 (из архиве ауторке)
Соња Ковачевић, лето, 2012 (из архиве ауторке)

Соња Ковачевић је рођена 1962 г.Удата је и има три сина.Запослена је у Центру за социјални рад у Кули као социјални радник.
Живи у Црвенки.
“Ово дело је једино , осим синова, што сам створила и до сада нигде није објављивано“,  написала је о свом  рукопису.

Александар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је три књиге песама „Студеница, Студеница“ (2003.), као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац едиција „Првенац“, „Косовски прозбеник“ (2008.), у издању „Градац“ Рашка и „Анђели жетеоци“ (2008), у издању Књижевног клуба Краљево. Добитник је награде „Богдан Мрвош“ за циклус песама „Ликови“ (2005.) који је сепарат из књиге „Анђели жетеоци“. …Објављивао у часописима „Свитак“, „Луча“, „Повеља“, „Липар“, „Бдење“, „Људи говоре“… Бави се есејистиком и књижевном критиком… Живи у Краљеву.

Александар Мари., из архиве аутора
Александар Мари., из архиве аутора

Драгица Бека Савић, (рођ. Слепчевић,  10.10.1958. године у Сечњу, где је завршила основну школу и гимназију) . Дипломирала на правном факултету у Београду.  По занимању  је – судија. Живи у Бачкој Паланци. Почетком 2012. године изашла је из штампе њена прва збирка песама „Феникс“ ( издање ИП „Глосаријум“, Београд).

Драгица Бека Савић
Драгица Бека Савић

Петар Деспотовић је рођен 12. 11. 1942. године у Београду, где је завршио гимназију, студирао социологију – и радни век провео (у једној банци). Писањем се озбиљније бави последњих двадесетак година, у слободном времену. На интернету објављује приче, а од децембра 2009, у наставцима, и роман „Партија канасте“ (блог за књижевност „Кишобран“). На конкурсу за најлепше кратке приче издавачког предузећа „Алма“изабране су и две његове, те, октобра 2009. објављене у књизи „Од приче до приче“…

Петар Деспотовић, из архива аутора
Петар Деспотовић, из архива аутора

Као универзитетски професор и научни саветник, Слободан Бранковић предаје и истражује историју културе и цивилизације. Објавио је велики број радова на српском и страним језицима. По књизи „Независност слободољубивих“, друго издање, снимљен је истоимени документарни Филм (Карановић). “Европска Србија и свет”, последња објављена књига на српском, у припреми је издање на страним језицима. Песме су му објављиване у часописима и новинама, зборницима, збиркама, антологијама…Збирке: “Балада о белом креденцу”, “Писма из Србије, траг пера косовог”, “Brev fran Serbien/ Писма из Србије“(двојезично, на шведском и српском), „Тапија” (у припреми за штампу; забрањена РЕЧ).

Слободан Бранковић
Слободан Бранковић

Из рукописа одабраних аутора:
**
СКРОЗ ШУПЉЕ
 
у цмиздравој пози
не курчевитој
језиком стисла
боже мi помози
промаја је крива
одиже ми бледило
ко завесу с лица
и поглед и косу
одиже пало ми напамет
дим лиже
пуна ми пиксла
где сам оно спустила
лек треба ми не савет
ко гареж црно дно
ево већ дуго
нико ни погледо
у рупи црнило
у корењу
упаљено крчка
ври ли ври
загорео
ручак joj а у месу гној
кљуца ли кљуца
чек
да потпишем да сам примила
доставницу поштару
не могу главу ко ној
у рерну па пећи
под хитно треба
извадити
од почетка хтедох вам још рећи
ма боли ме зуб
ал не стигох
стегох.
Соња Ковачевић

**
Погрешне шифре, чекмеже

Демистификовао сам свет
Лажном шифром уобразиље
Сада нарезујем прави кључ
А много је комбинација

Рез би ми требао
Као и имењак Александар
По чвору мачем да ударим
И кренем даље у маларију

Преварио ме детлић и песма
У рају туге весела и добра
Повео сам се за савршенством
Виђеним очима несавршеним

Распао се свет у лажи
А људи као духови Радови
И небо његово и сиротиња
Иста она ала насред пута

Кућа ми под њеном канџом
А ја зебем као да може бити
Као да липа није посечена
Ради огрева и хлада

Отворио сам свет
Пре заказаног времена
И сада покушавам да га вратим
У чекмеже од злата, од блата
  Никола Александар Марић

**
Магистрале

Боже, смекшај срце немилосрднима,
Тешки су ланци и окови грубости.
Тврдо срце  вапи радости да има,
Боже, ти то можеш са својом милости.

Из ситне душе куља злобе лавина,
Човек није човек када зло доноси.
Душа му огромна камена планина,
Од џелата нико милост не испроси.

Анђели  жртвени увек лете у рај,
Џелату душа одлази у пакао.
Право злато никада не изгуби сјај,

Џелат је својим мачем дно дотакао.
Не дај боже да ми срце буде тврдо,
Љубав руши зло велико као брдо.
  Драгица Бека Савић

**
У ПОТРАЗИ ЗА СМИСЛОМ

И када би се указао пут
Од Дингирадама до Шимборске
И даље…
И ако би се којим случајем нашао
Међу отиснутим поклоницима,
Захвалан свакој кукици токова и токова
Рукописа,
Не бих одустао од одгонетања трага
Балегара и летњих капи кише
У пољској прашини.
Какав је то напис!?
Тих неколико кривудавих редака…
Песма!
Можда смисао
За којим трагамо
А да то и не знамо?

Слободан Бранковић

**

ЛОВ НА ДИВЉЕ ПТИЦЕ

Рано ујутру, знатно пре зоре, кренули су Славко и Душан у лов. Иако су у граду Бурину сви који су се бавили ловом рибарили, Славко је са новом пушком купљеној у Италији – барем једанпут недељно ловио дивље птице… То је чинио и пре Италије, са пушком свог покојног деде по оцу, Јована… који је такође ловио мимо света… Онда је страст прескочила сина Митра а настанила се и распламсала у унуку Славку. Што се не би могло рећи и за његовог брата Душана, који је кад је за то стасао, односно када су прилике дозволиле; тачније, само због Славковог утицаја по повратку овог из Италије – ишао у лов једино кад је ишао и Славко. Служећи се старом дедином пушком. … То не значи да се овом занимању није предавао, али је преданост изазивана ситуацијом лова ка таквом, и Славковом страшћу; тј. некаквим основнијим унутрашњим поривом који се носи и пре и после лова, а који баш у лову налази начина да се најпотпуније изрази.

………………………………………………………………………………………………………………………………..

Душан и није имао много унутрашњих порива. Он је био радознао, препун љубави, тако да су му многе спољне ситуације могле постати питање живота или смрти. … Барем је тако осећао док су трајале. Иако би већ сутра био у стању све да заборави. Најчешће, јер би га привукла нека друга, исто тако снажна спољна ситуација.

Овог јутра, нешто је још на почетку наговестило да ће данашњи ловачки излет Душану мало значити; чак и главни мотив учествовања: правити друштво Славку – нагло изгубити у снази. Касније, међутим, нешто сасвим слично му је обећало – да ће значити и прекомерно.

Дакле, збивало се овако:

Тек што су на педесетак метара лево од себе угледали путника који се спуштао, имали су да виде како тај човек од својих тридесет, тридесет пет година, оклизнувши се, слеће на око три метра нижи ниво овог степенастог стења, те, како после краћег периода немицања, успева да устане и храмајући настави пут. … Да ли је рањен или само угруван, са ове раздаљине нису утврдили, али су у свом ранцу имали завоје, алкохол и још неке инструменте прве помоћи за случај незгоде у лову; па је Душан предложио да му приђу, погледају како је, и ако треба помогну. Славко, међутим, није вољан да скреће са пута јер се на место где очекује дивље птице мора стићи на време, пре него што оне тамо буду, а никако после. Уосталом, рекао је: – Свако је одговоран за себе и кад превише (па се непотребно мучи), и кад недовољно (па се излаже опасности, као сада незнани путник) – и кад пази колико треба. А да је последње, или чак прво, овај путник учинио, не би упао у незгоду. … Зато ћемо продужити пут – уз то,  путнику помоћи да боље научи своју лекцију.

Ово је можда пети пут како Душан иде са Славком у лов. Али, оваквог Славка није упознао. Као да је пред њим стајао странац, у неколико наредних момената – али довољних да у новом расположењу извуче из руксака кутију са инструментима прве помоћи и, не обазирући се на особу која се зове Славко, похрли у сусрет непознатом путнику. … Шта смета што му не зна име кад је његова незгода, несрећа, део несреће света, и кад нико од Душана није у овом моменту ближи том незнанцу, који сада није читавих педесет метара удаљен, него је Душан, хитрим кораком идући, тј. помажући се и рукама и ногама да ово врлетно растојање превали, на самих десет метара од њега, па га незнанац разговетно може чути, и без напора се могу споразумевати. Тачно утврдити шта да се ради. … Јесте, путник је направио рану на колену и са захвалношћу прихватио помоћ, па су употребили дезинфекциони прашак и колено обмотали, а угануто стопало учврстили еластичним завојем. … Када се Душан вратио брату, разуме се, настало је ћутање, мада би разумљиво било и да се распламсала свађа.

Висина је све већа, ваздух ређи а клима оштрија. Кренули су са обале, са мале надморске висине на којој се налази њихова кућа, иако је на брду – а сада су сигурно на осамсто, а можда и целих хиљаду метара. … Несвесно, тела им заузимају борбени став, пред природом која се променила и постала далеко мање угодна. Исто се дешава са осећањима. Иако су пошлли као путници, мада не обични, него ловци – сада су борци. Ипак, само се Славко брани од негостољубиве природе. Овде, на завршници пута, Душан се поистовећује са њеном агресивношћу: оштрим стенама, сурим облацима, блиставошћу и рескошћу ваздуха. Што није тешко, јер му снажни спољни подстицаји лако обузимају душу: која тада заборавлЈа шта је пре чак само мало времена у њој било, и не зна да осим нечег у садашњости било шта друго може бити; да уопште може бити будућег. Јер је садашњи доживљај способан да јој више него успешно симулира вечност.

Дакле, тако је било сада. Ипак, тако није било претходног, и оног пре њега, и било којег ранијег лова у који је ишао. … Јер није био позиван да учествује, да се нечему преда, да се са нечим поистовети… Као што се то случајно десило данас, када му је, призором свога пада са стене, овакав позив несрећни путник – а преко њега, наравно, и несрећа света – упутио. На који се Душан, отворивши врата своје душе, одазвао. Међутим, догађај се завршио а врата Душанове душе остала отворена; да би кроз њих могло ући све, а, наравно, ушла је снажна и сурова природа на завршници њиховог успона.

И када је, након што су се коначно попели на кратку висораван, Душан раширио руке и хтео, дакако, да узлети, и у својој глави пошто је, затим, био под небом и на земљи скоро ништа видео, те, на једног новог путника, што му је ивицом највише заравни ове висоравни долазио у сусрет, свом снагом, стварно, налетео – овај је изгубио равнотежу, те пао три метра ниже.

Душан се тек осврнуо, када га је ударац пренуо. Мада је себе морао утврдити као виновника незгоде, није се узбудио. Тј. узбудио се на други начин… Више није птица, и спустио је руке.  Али је дохватио и чврсто стегао пушку. Сада је ловац на птице. А, пламен у његовим очима се појачао.

Славко није ништа говорио; испод киселог смешка крио је задовољство; само је једном спустио поглед: на трзаве покушаје путника на нижем нивоу да се придигне. Није се трудио да сустигне Душана, који је корак убрзавао, него је истом брзином наставио да хода до места које ће бити стециште дивљих птица.

_____ Петар Деспотовић ; одломак оз одабраног рукописа романа …

Featured post

ЗНАМЕЊА / Слободан Бранковић

Тацит: Deserta faciunt et pacem appellant.
Стварали пустош и називали је миром
zaustavljena reka. Pek
Сад и рупице бубица гробови.
Камење што штрчи из дивље траве споменици.
Велики метални на Тргу победе.
Благе црте лица симболизованог лика.
Пролазници подељени, сумњичави врте главом.
Жене у црном преклињу.
Да није унутар пуке лимарије
Којим случајем срце злочинца.

__________ Видети о аутору: http://www.megatrend.edu.rs/fkm/biografija.php?p=21&z=1

Featured post

Захвалност и молба

Amblem 30 godina postojanja„Заветине“ су у последњих месец дана – како се приближава крај рока за слање рукописа на „Јубиларни конкурс ЗАВЕТИНА поводом 30 година постојања“  добиле више од педесетак рукописа, како из Србије, тако и из бивших република СФРЈ, и 80% тих рукописа  су већ негде били публиковани, или одштампани. Већину таквих рукописа смо – одбили.После уобичајених провера сваког рукописа, ми смо утврдили да су рукописи већ били публиковани у целини или у деловима, на блоговима, сајтовима, интернет часописима, и на другим интернет-локацијама. Ми разумемо ауторе који то прећуткују, али исто тако молимо да и аутори уваже услове нашег конкурса.  –  Или ако се са њима не слажу, да нам не шаљу  своје рукописе. Молимо све оне,  ауторе, који су наумили  да нам пошаљу своје рукописе до 31. децембра 2012. године, да још једном погледају пажљиво услове Јубиларног књижевног конкурса „Заветина“ и да нам не шаљу „рукописе“ (у деловима, или у целини), уколико су већ негде публиковани или објављивани, штампани.Јер такве рукописе не можемо – како смо већ током минулог лета изричито упозорили – прихватити.Хвала на разумевању.

Управник „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“

Featured post

Стваралачка иницијатива „ЗАВЕТИНА“

Сазвежђе ЗАВЕТИНА је окренуто многим другим сазвежђима, арипелазима, потконтинентима и континентама, живим планетама културе и књижевности…
Одавде можете кренути на пут без краја…

… Сазвежђе  београдских ЗАВЕТИНА окренуто је светлости, пљусковима, небу звезданом и везама међу људима, културама, живима и мртвима…

Темељ Заветина је – Складиште култног, алхемијског и препознатљивог.

Призивајући плодоносне пљускове неопходне српској култури и књижевности, обележеној дугогодишњом монополском издавачком “сушом”,  једноумљем, М. Лукић, почео је да објављује књиге, у сарадњи са другим писцима, уметницима, издавачима и добротворима. То  су били усамљени и друкчији гласови.

Средином 1983. године Лукић (1950) покреће у Београду ”’Посебну породичну заветину”’. Пошао је трагом два древна српска обичаја: ”’моба”’, ”’заветина”’. Може се рећи, да су “Заветине”  ”м о б а р с к а   а с о ц и ј а ц и ј а”, нетипично, непрофитно, антимонополско издавачко предузеће,начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, ”удружују и испомажу”…

Деведесетих година 20. века ‘Посебна породична заветина’ је постала приватно издавачко предузеће, чији су оснивачи били чланови породице Лукић: Мирослав и Александар и њихов отац Михаило. То предузеће је после годину дана прешло у власништво Михаила Лукића (1925).

Зона деловања : ”’Заветине”’ су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и ”она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике”.

Прва књига објављена са заштитним знаком ”’Заветина”’ био је роман М. Лукића Дневник за Сенковића. Затим су се ређали други наслови и часописи током деценија. Током двадесет и пет година постојања, “Заветине” су објавиле више од стотинак наслова првенствено српских писаца, али и руских, румунских

До пре седам-осам година “Заветине” се крећу кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, “Заветине”, покрећу  едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. “Заветине” на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања.

“Заветине” публикују као дигитална издања не само књиге, већ и неколико часописа. Овај мали издавач већ четврт века опстаје као ”непрофитни издавач, коме понекад помогну само поједини писци, добротвори”, и опредељење, (Мисија Заветина), чији је циљ, на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера.

Поједина дела српских писаца окупљених око “Заветина”, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле.

Поводом свога 25 рођендана, омогућиле су посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други…

До сада су “Заветине” објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца.

“Заветине” су , почев од 2000. године, до 2007. покренуле и издавале неколико књижевних часописа: “Заветине”, “Уметност махагонија“, “Дрво живота“, “Трећа Србија”, “Посебна породична заветина”, “Идентитет”.

Овај издавач је покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности.

“Заветине” су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији.

Последњих година “Заветине” су покретањем ”’Блогосфере ЗАВЕТИНА”’ постале на Мрежи ”знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања”. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности…

https://sites.google.com/site/zavetineagregat/       https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/

https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/        https://sites.google.com/site/zavetineinfo/

Заветине = Мирослав Лукић.У јавности се ставља знак једнакости између ”’Заветина”’ и Мирослава Лукића. С пуним правом. Лукић је оснивач овог необичног и жилавог предузећа.

Извори , или вечити чудесни коренови овог издавача:

Недвосмислен став, аватар.

У  „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“  посетиоци ће моћи да нађу текстове који су против сваког илузионизма – и у животу и у књижевности. Нећемо избегавати да објавимо негативне, па чак и сасвим омаловажавајуће коментаре који се односе на нека објављена дела, под једним јединим условом – да у тим коментарима – чак и кад су срочени на брзину – има аргумената.

Реална стваралачка критика: аватарска: аватар је у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: “ Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем.“

Следеће године, 2013,  кроз неколико месеци, биће 30 година како постоје „Заветине“ на овом свету. Оне су дошле аватарски…

Знак „Сазвежђа…“ су  концентрични кругови: Они се шире у бескрај. Прелазећи до јуче незамисливе међе.

 

Featured post

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК / Александар Лукић

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК

Кад човек дочека дубоку старост, детињство
у сећањима добија изглед трулих мушмула.

Томе се надај млади човече.

Штала за гојне краве у очевом дворишту
наличила је каквом турском хану. Са тремом
изграђеним дуж читаве зграде, доксатима са којих висе
обешене саксије, каткад са засађеним петунијама,
каткад са патуљастим мушкатлима.

Доксат је оцу, пред вратима ковачнице,
која се налазила такође под истим кровом
неком приликом послужио за вешање домаћих кучића.
Равно десет недужних животиња обесио је…
Преживео је само један млади куцов кога сам
пригрлио у наручје и за којим сам тако силно плакао
да се отац сажалио.

Гледао сам тад и једног од пастува у штали
кад се из обести ритнуо задњим копитима
и њима ударио о плафон штале, остављајући печате
потковица на плафону.

Раних шесдесетих година, у току лета
кад се ниси умео одбранити од напасти мува
у штали и кад се краве празне сипајући
крављу балегу под себе на под штале,
тај измет округао налик цветовима сунцокрета
отац би босоног подбочивши се о тело краве
које су узгред буди речено крстили именима женске чељади
из куће, као да притиска гас на папучици
наизменично притискао и попуштао стопало;
шљапкајући по крављем измету.
Та слика се заглавила у мом сећању.

Током студија гледао сам филм Бернарда Бертолучија
ХХ век. Велики уметник је главном јунаку такође
доделио сличну улогу да се понаша са крављом балегом
попут мог оца.

Тако је код мене још у раном детињству
а код Бертолучија у зрелом стваралачком добу,
ХХ век сведен на једну те исту слику.

СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Петак – субота, познајем смену, разлива се живот неутешан
досадни краљеви из историје вапе већ одавно мртви,
исто пуца љуштура, а бесмисао, ко хоће може да види,
који од њих је био један, а ко пак, крвник жељан славе,
деспот и светац копиле чисто.

Имати живот, значи умирати свакодневно испочетка,
свадбеној ноћи или пак драгуљу посвећен бити ретко у тренутку,
пријатељу чему има да се радујеш, та бићеш четка
животу свом од рођења,окренута наопако на дршку у кутку

положена. Сви кривудави путеви мојих мисли
ка том правцу воде. Слава мојих пораза непрестано исијава,
отуд светлост, колико ватру и бол овог времена. У пиксли
цвета опушак цигарете да ме опомене. На губитку бејах – страва
читав живот. Споменик над празним гробом.

Смем рећи: пусти нек слободно звече празне риме,
суви звончићи хмеља предати ветру, обешени о грану речне врбе
постројени топови спремни за паљбу: пуни – пали, већ диме
за ивицом шуме. Одатле се простире диван видик,
сличан оном затеченом преко змијских леђа.
За који час ноте од граната, бљуваће и сејати смрт
пред нама. Распрскавајући се у парампарчад наш живот, да, да.
Блудна секо, узми маказе исеци заставу са мртвачком главом,
мислећи о њој да је врт,
ружиних пупољака.

Испуни вазу букетом пупољака. Букетом празних и узалудних година.

(Из најновије књиге Александра Лукића Кукавичлук, Мало Црниће- Београд, 2012)

Featured post

ОДГОВОР НА ПИСМО / Бранка Војиновић Јегдић

Прказ  књиге пјесама: ,,ПИСМА ИЗ СРБИЈЕ – BREV FRAN SERBIEN“ Слободана Бранковића


Писање писама је некада био прави изазов у коме смо показивали свој краснопис и познавање језика.Савремена средства комуницирања избацише из употребе тај диван начин општења и замијенише га бржим али сувопарнијим порукама.Остасмо ускраћени на љепоти ишчекивања писма од пријатеља које нас је увијек обрадовало.Ипак, ових дана добих изненада на поклон писмо, чак више њих и  прочитах их са великим задовољством.Ова писма су нешто другачија од оних опште познатих јер су писана у форми пјесме а написао их је Слободан Бранковић и насловио ,,Писма из Србије“.Не усктративши пошаљиоцу одговор ја му отпоздрављам уз моју ситну књигу.
Бранковић је објавио збирку поезије која има своју особеност по краткој форми којом јасно и гласно шаље читаоцу поруку дубине са које он сваким својим новим ишчитавањем скида по један слој и открива истину која боли али је и пуна љепоте.
У овој збирци препознатљива  је везаност Космета за његову душу и тако свака пјесма, чак и она која директно не описује мјеста или догађаје  тога краја, индиректно указује да су пјесникове мисли увијек тамо међу остављеним успоменама.У одређеном броју пјесама које је посветио другима такође се та косовска сјенка провлачи и наговјештава његову тугу и безнађе.Пјесник нам преноси очај времена које није ни рат, ни мир или које јесте и рат, и мир.Рат за оне који воле крв, и мир за све оне који воле људе без обзира на различитости.Не могавши да одћути вријеме у коме завлада несвијет он проговори о данима који су тамо тамнији од ноћи, о љубави по којој одавно паде прашина, о слободи која се…сања.Сурова истина расијеца душу читаоца остављајући је да крвари и пече, немоћан да зацијели ту рану.Чита и ћути опкољен бодљикавом жицом неразума дивећи се поносу и храбрости.И плаче…
Да све није тамно и да се повремено појави свјетлост и обасја читаоца потврђују и пјесме писане на веома духовит начин преносећи нам неке догађаје из живота који су веома интересантни.Тај хумор разгрну таму и показа свјетлост и наду.

ПРИЗРЕНСКИ  БЕРБЕРИН

Трава
Неошишана
Изнад берберина.
Последњег царског.

Цедуља
На вратима радње.

Избледела.
Виси од 1389.

А  лепо пише:
Враћам се одмах.
Не знам да ли ће мој одговор из Црне Горе бити приближно добар као што су писма која стигоше из Србије, остаје да о томе просуде други, а ја ћу нестрпљиво очекивати наставак ових посебних писама који се пишу срцем пуним љубави.И топло препоручујем свима да прочитају ову изузетну двојезичну књигу јер ће пронаћи многе одговоре и тиме одагнати у неповрат заблуде.

Featured post

СВРЗИСЛОВО / Иван Шишман

ТАВАНИЦЕ
 
Таванице у Новој кући су беле,
али ако се погледом у њих удубиш кад не можеш да заспиш, видећеш да је тамо записано оно о чему се никад не говори.

Кад сам био мали, спавао сам у соби у којој и сада спавам преко распуста летњег : оној чије прозоре заклањају гране крошње великог дворишног ораха.
Видео сам на плафону лик моје покојне мајке како се смеши, и хтео сам да је позовем…

У њеној соби, оној црвеној, са плафона виси паучина.
Тамо је записано хијероглифима нешто што још увек не умем да прочитам.
Да ли мој  старији брат, који сада тамо спава, кад не може да заспи, покушава да прочита оно што ја не умем?

У Чикиној соби на алабастеру је пропет један лав.

На плафону ходника хризантеме су водиле дневнике без краја…

Свакога пролећа крече
Кујну и Трпезарију,
и нови слој креча је премазао
оно што је минуле године записано…

А Остава и Купатило
су ицртане мрљама каквих нема ни у најлепшим подземним пећинама…

Таванице у Магази
годинама време гази.

Пасуљ, масна рибља чорба,
качамак и врућа проја
описали су своје старинске сторије, на плафонима Дедине собе и летње кујне.

Где држе брашно, семе и електрични млин.
рашириле су се мрље бујне.
Ту се једна коленика цери
газди и мајстору,
пролећу и Вери.
Ту пропадање, на ваги
може да се,
ко брашно,измери…

У Пивници је као у димници.
Ту стражу чува бачва и каца и ред буради од церовине.
Веверица кроз димњак силази,
ласица, мишеви, пацов, царић.
На плафону се потписао дух покојника,
винопија, ракиџија,
прадедова и њихових двојника.
Бекрија, дрвених адвоката, писара,  проводаџија…
Ту су записане замршене фамилијарне хронике.
Најтамније су исписане странице
разбојника и инаџија…

У Библиотеци, на крају Магазе,
где се родио мој Отац,
мишеви и паукови на књиге пазе.

Са плафона отпада леп,
као са багремових грана цвет
и открива концентричне кругове
извежене ластавичјим ибришимом, оцртане
црним мастилом.
Као годови, сваки  круг има своју невероватну причу.
Из једног зрикавци зричу
по сву ноћ.
Из другог детлићи кличу.
Брегунице, спрудњајке, шева.
Из трећег Адам и  Ева.
Арханђел Гаврило.
Марија Магдалена, Исус Христ.
Света породица.
Арханђел Михаило.
Из четвртог мувар и уврати,
јасенови, волови, пар препелица.

Ту сам сигуран свој на своме,
у друштву огромном и добром.
Чак и кад у кревету старом ноћу
лежим  са поскоком или кобром,
сенкама изломљеним.
Ту су све аждаје и дивље звери,
гавранови и несреће и судбина,
Очевим стрпљењем и љубављу, радом припитомљени…

Кад Сунце залази, оно све у Библиотеци златом окупа.
Ту нема приступа
ружна реч, лаж, незнање, Сврзислово.
Испод ове таванице
миран сам као испод сводова
цркве у Кучају, Раванице…

Ту не постоји крај пруге,
рампе и врагови, неразумевање,
мржња, замке и границе…

ДЕДА ПИШЕ ЛАСТАВИЧЈИМ МАСТИЛОМ,   А БАБА ВЕЗЕ ЛАСТАВИЧЈИМ ИБРИШИМОМ
 
Деда пише лако и лепо,
а говори као Сврзислово.

Баба везе ластавичјим ибришимом по безу од снега, јутра.

Гугутке на мајијама
упорно нешто понављају.

Једна жуна свира на флаути.

Деда пише исто и исто, као да вежба краснопис…

Мој отац пише другачије, не цифра као Деда.

И мој Стриц пише другачије, никад исто.

Видео сам како струже моторном тестером тополе у Лакомици : из топола вода пишти.

Тако мој Отац и Стриц пишу…

Баба пише по лејама, по браздама, по баштама
ластавичјим ибришимом.

И виноград Баба веже
ластавичјим ибришимом.

Све су песме написане
и све су књиге написане.

На мрљама на дувару,
на папиру  белом као врх планине.

Белина се раширила гиздава,
белина до бескраја,
али нема никог да је чита.

Више је оних што хоће да шкрабају
по белом видику целом.

И они записују по белини,
по већ написаном и невидљивом,
најчешће свој потпис,
као Деда.

Много има Сврзислова…

РРРРРРРРРРРРРРРРРРРР!
*
24. марта 1999. године, допутовали смо из Београда, неготинским аутобусом  : отац, мој брат  и ја;  увече.Ноћу су бомбардовали  градове. И села. Па и Раковицу, где смо становали. После неколико дана, почео је велики ратни школски распуст на неодређено време. Ми смо спавали у тзв. Новој кући, а Деда и Баба у  Магази, испред које је Шупа са луковима, испод које има ластавичјих гнезда. Још док сам био мали,  направиле су гнезда под гредама, као осе осињак…Два гнезда. Од блата. Изнутра су била постављена ластавичјим ибришимом. Од нечег свиленог и топлог су били, лети, и птићи црвеножутих кљунића, који су увек зевали. Ми смо редовно долазили код Деде и Бабе, као што су се и ласте враћале из топлих крајева почетком сваког пролећа. Кајсије су већ биле процветале, и тулипани у врту ; зеленела се стаза уоквирена
шимширом. Под шупом је био велики сто са столицама, где смо често седели, али – није се чуо цвркут ласта.
Ми смо се вратили пре њих. Гледали смо према небу, али уместо ласта, невидљиви авиони су писали своје саставе  с велике висине ластавичјим мастилом. Највећи део времена, проводио сам у Библиотеци, соби пуној књига, на крају Магазе, соби у којој се мој отац родио. Ту је он донео један стари кревет, који је скинуо са тавана изнад штале и очистио га од паучине и прашине. Волео сам да лежим у том кревету и прелиставм књиге, које ми беху на дохвату руке : то је било моје гнездо. Ту је био и  радни сто од чамовине с почетка века, и писаћа машина моје покојне мајке, ћирилична. Соба је имала само један прозор, кроз који се види  млада оскоруша, која је први пут процветала тек ове године, али и залазак Сунца. Слушали смо вести – наших и страних радио – станица, и већина је била као ластавичје мастило. Ласте се нису  вратиле ни кад су цветале трешње. Са оцем сам  редовно одлазио у шетњу, неколико пута у току дана, изван села, а најчешће предвече, према Обреновој Стражари, да гледамо пролазак возова, које ја волим, али – ни возови нису више пролазили. Све је стало…Али не и трава, и неколико зрна кукуруза, које сам посејао крај оскоруше испред Библиотеке. Они су никли и расли брже од мене. Видео сам и једну црвену змију крај пута, пре Ђуревдана, кад смо ишли до Дубрава да ишчупамо бршљан и пресадимо га у нашем дворишту, испод вишања. Бршљан се примио, као и кукурек, који смо ископали на другом крају села, једног дана, у Зукви. Отац ме је сликао испод расцветаних трешања на Главичици. Водио ме је у дуге шетње узбрдо, до Дубрава, и једног заборављеног кладенца крај неког салаша који је одавно срушен и из чијих темеља бујају коприве. Па и до виса Циганске Пољане, где смо кроз дурбин гледали Карпатске планине, стене у Љешници, Црни Врх и Ђулу Туријску, Раковбарски  Вис. 

Нестало је обичних и хемијских оловака,  али  ја сам у орману , који је моја Баба донела у мираз када се удала, нашао – бочицу са ластавичјим мастилом. Оно је цвркутало понекада на папиру, који је мој Стриц редовно доносио као и цигарете, као један славуј који се угнездио у жбуњу украсне јеле између Нове куће и Магазе. Ситне кајсије – џерзвалије – толико су  заметнуле плодова, да је отац понекада тресао стабло, јер не ваља кад воћка прероди. У винограду су већ цветале шпанске јагоде, као и дивље на Главичици. Ласте се нису враћале. Њихов лет  и цвркут ме је смиривао. Одлазио сам на железничку станицу и чекао да наиђе неки воз, али они нису пролазили ни увече. Тад су се на небу, између звезда, појављивале неке друге – репате. Сирене за ваздушни напад су нас будиле, расањивале, успављивале. На небу је било много оних опасних звезда и сателита, али на њих није обраћао пажњу онај славуј у жбуњу украсне јеле. Он је певао и ноћу, као што су и неке жабе које никада нисам  видео упорно понављале :Ррррррррррррр!

 

      Иван Шишман: СВРЗИСЛОВО  . – Из нових пристиглих рукописа на јубиларни књижевни конкурс, крај августа 2012.

Featured post

ОРЛУШИНА / Самјуел Бекет

ОРЛУШИНА*

вуче глад своју небом

моје лобање љуштуре неба и земље

вреба уморне којима друге нема

но да упрте живот и крену што пре

изигран копреном која му послужити

неће

све док глад земља и небо не буду стрви

Превео са енглеског Милојко Кнежевић

‘Алузија на Гетеову песму „Den Geigergieich« (Бекетова белешка испод ове песме у његовом примерку рукописа Есhos Вопеs  из 1934. године, који се данас чува у Sатие/ Вескеtt Соlection, Humanities Research Center – HRC – Austin, Texas).

видети више: https://krmikovac.wordpress.com/%D0%B1%D0%B5%D0%BA%D0%B5%D1%82-%D0%BF%D0%BE%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0/

Featured post

Тридесетогодишњица ЗАВЕТИНА!

Ове – 2013. године биће тачно тридесет пуних година како постоје београдске Заветине.

За тих тридесет година Заветине су штампале на стотине књига и часописа, и на хиљаде електронских прилога савремених писаца, или пак оних мртвих песника, који  су смрћу ушли у бесмртно Друштво песника свих векова.

Да би опстале, Заветине нису просјачиле, него су организовале својеврсну књижевну мобу како би сачувале слободно и независно острво  писаца, који се никад нису додворавали ма којим властима. Из тога проистиче, да Заветине нису добијале никакву помоћ од државе за све време свог постојања, што се показало као добро и као начин жилавог трајања и опстанка.

Пре петнаестак година сатеране у издавачки гето, Заветине су, захваљујући интернету, то јест светској Мрежи, нашле начин да преживе, стварајући јединствено Сазвежђе ЗАВЕТИНА, које чини стотинак блогова, и на десетине сајтова, низ електронских књижевних листова, и канал документарних филмова на YouToube.

Сазвежђе ЗАВЕТИНА у целини узев остварило је последњих година вртоглаве бројке тиража и посета, о чему се некада могло само сањати. Развијајући се, првенствено, као електронски књижевни медиј, Сазвежђе је отворило на стотине прозора и према унутрашњости Србије, и према Европи, свету, Планети. Данас поједине блогове или сајтове Заветина не читају само у Србији, већ то чине многи посетиоци и читаоци из бивших југословенских република, широм Европе, целе Русије и Канаде, САД, Бразила, Аргентине, Аустралије, Аљаске, и других делова на земаљској кугли.

Пре непуних пет година Заветине су организовале, обележавајући јубилеј, тј. двадесетпетогодишњицу постојања, Велики књижевни конкурс, на који је стигло са свих страна света, на стотине рукописа, а двадесетак су и публиковани као дигитална издања. И сада, 2012. године, идући у сусрет тридесетогодишњици  Заветина, ми хоћемо да организујемо јубиларни књижевни-уметнички конкурс, трудећи се да афирмишемо читав низ нових и непознатих, али и осведочених аутора…

Ове странице су посвећене тој јубиларној годишњици, јубиларном књижевном конкурсу, као  Самјуелу Бекету, релативно непознатом песнику и особењаку, а исто тако и двема женама, покојницама, које су уграђене у постојање  „Мобаровог института: ЗАВЕТИНА“  (Миљани Лукић, 1956 -1986, и Наталији Лукић, 1931-2002).

видети више: https://krmikovac.wordpress.com/o/

Featured post

Новогодишње акције, снижење цена књига и часописа

**************************** Широк избор дигиталних издања Мирослав Лукић МЕСЕЧЕВА СВАДБА роман, прво, пилот-издање Београд, Заветине, 1999. ЦД, 250, 00 дин. Мирослав Лукић МЕСЕЧЕВА СВАДБА роман Друго прерађено, допуњено издање 15. књ, опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА Септембар – октобар 2002, ЦД, 260,00 дин.

Мирослав Лукић СТУДИЈА О НАМЕТНОМ ВЕКУ Четири есеја о битном ЗАВЕТИНЕ:Ми, Београд, 2003. 108 стр.21 цм. Библиофилско издање. 2 примерка Цена по примерку 10.000,00 дин. – Цена дигиталног издања, које је у свему адекватно штампаној, библиофилској верзији 220,00 дин.

Мирослав Лукић, БЕЛА АНТОЛОГИЈА Одабране песме и недовољно позната лирика из романа и других Лукићевих књига, листова и часописа, прво издање, Институт за поезију ( у оснивању) : Заветине, Београд, 2001, ЦД, 170,00 дин.

Aleksandar Lukic IN THE VALLEY OF WALLS, CD (Александар Лукић У ДОЛИНИ ЗИДОВА) 6 EURA + пошт. трошкови

*

Антологија ФЕНИКС Антологија српске поезије 20. века (најужи избор). Београд, септембар 2006. -116 стр. Формат:28 х 10

„Написао сам у првом издању да је Антологија ФЕНИКС можда и сувише строга књига, сувише сужен избор, али само на први поглед.“ (Аутор) Нудимо дигитално издање ове књиге на ЦД по веома популарној цени. Цена: 240, 00 дин.

Акција ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ / Мирослав Лукић

Цена првог дигиталног издања Сабраних Дела Мирослава Лукића 80 ЕУРА (динарска противредност) плус поштански трошкови за поручиоце из Европе, Америке, Азије и Аустралије.Поручилац добија уз ЦД ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ -ДЕЛА М. Лукића поклон књигу и поклон филм „Заветина“ по избору Едиције ЗАВЕТИНЕ.

Препорука издавача, тј. Александра Лукића (одломак из књиге „Између митарења чудовишта и уметности будућности“) : Лукићев песнички опус је ризница, добро осигурана и утврђена. Не могу је опљачкати варвари и разбојници; то је одбрана песништва и истовремено испуњавање дужности песника с краја 19. и 20. века, дужности које они нису у потпуности испунили: омогућавање високе културе стварањем база у родном језику и иживљвањем најзначајнијих и врховних чежњи. То што је створио, то је поклон будућим нараштајима. Јер, Лукић је истовремено и савременији но ико, и смелији и поноснији него други песници и тврдо иде са временом и није у његовом запећку. Он је и довољно модеран, и за Европу и за свет, јер је у читав свој рад уложио много напора, тешког понирања и благодарне екстазе, али је истовремено и древан.

…Књижевни часопис ЗАВЕТИНЕ + АКЦИЈА Бр. 8-9, јануар – мај 2015, папирно издање 219,00 дин Бр. 8-9, јануар – мај 2015, ЦД 210,00 дин

Бр. 6-7, октобар – децембар 2014, папирно издање 299,00 дин Бр. 6-7, октобар – децембар 2014, ЦД 210,00 дин

Бр. 5, септембар 2014, папирно издање 299,00 дин Бр. 5, септембар 2014, ЦД 210,00 дин

НАПОМЕНА: Најновија издања, књиге и часописе, шаљемо после уплате на ПосТнеТ упутници – моб. Тел. + 381 65 3006950. Поручиоци изван Србије плаћају трошкове поштарине. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 (молимо да нам пошиљаоци напишу у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com, и број – Control number). Штампане ствари (књиге, часописе, и сл. ), шаљемо као тисковину због мањих трошкова слања. Могућ је договор око личног преузимања.

******************************************************

„Пре­ја­ка је сло­бо­да не­зна­ла­штва, пре­јак за­мах нео­д­го­вор­но­сти”, оштро про­те­сту­је М. Да­ној­лић

КУЛТУРА О (не)писмености српске нације / Драган Стојановић

У два-три на­пи­са об­ја­вље­на у овој ру­бри­ци из пе­ра ком­пе­тент­них по­зна­ва­ла­ца про­бле­ма­ти­ке те­ма је пи­сме­ност, од­но­сно не­пи­сме­ност код нас. Ауто­ри су скеп­тич­ни у по­гле­ду да­љег уна­пре­ђе­ња, па чак и одр­жа­ња са­да­шњег ни­воа пи­сме­но­сти срп­ског на­ро­да. Љу­ди се из­гле­да ми­ре са не­пи­сме­но­шћу, као и уоп­ште са не­кул­ту­ром као ду­хов­ним ста­њем код нас. На сва­ком ко­ра­ку чо­век је су­о­чен са при­ме­ри­ма ја­ва­шлу­ка, не­бри­ге, не­ма­ра, те ба­ха­то­сти у по­на­ша­њу и дру­гих зна­ко­ва мен­тал­не де­пре­си­је, асо­ци­јал­но­сти, мо­рал­ног им­бе­ци­ли­зма итд. Ни у је­зи­ку се не оче­ку­је ни­шта бо­љи од­нос пре­ма ре­ду и ра­ди­но­сти.

„Не­пи­сме­ност и по­лу­пи­сме­ност” – упо­зо­ра­ва проф. В. Бр­бо­рић – „да­нас је ви­ше не­го очи­глед­на, али је све ма­ње оних ко­ји­ма то сме­та.“ На пр­ви по­глед чуд­но је да на­род са нај­лак­шим пра­во­пи­сом на све­ту има те­шко­ћа са пи­сме­но­шћу. Је­дан од за­кљу­ча­ка био би – и је­сте у тек­сто­ви­ма о ко­ји­ма је реч – да је на­ше школ­ство та­ко сла­бо и не­у­ре­ђе­но да по­ла­зни­ци не до­би­ја­ју ни­ка­ква ква­ли­тет­на зна­ња, па ни она ко­ја се ти­чу еле­мен­тар­не пи­сме­но­сти. Бр­бо­ри­ће­ва ис­тра­жи­ва­ња, на­жа­лост, не­по­бит­но по­ка­зу­ју да школ­ски си­стем и ни­је да­ле­ко од ово­га што ус­твр­ди­смо. Учи­те­љи, па чак и на­став­ни­ци је­зи­ка, ни­су до­вољ­но до­бро обра­зо­ва­ни за ду­жно­сти ко­је оба­вља­ју. У си­ту­а­ци­ји ка­да се са ку­пље­ном ди­пло­мом и до­брим ве­за­ма си­гур­ни­је до­би­ја ме­сто у шко­ли не­го са до­брим пре­по­ру­ка­ма про­фе­со­ра сим­бо­ли­зо­ва­ним у оце­на­ма у ин­дек­су – ни­ка­кав се бо­љи­так не мо­же оче­ки­ва­ти ни у ско­рој бу­дућ­но­сти.

„Ве­ћи­на љу­ди” – пи­ше проф. Р. Дра­ги­ће­вић – „же­ли да се из­ра­жа­ва у скла­ду са нор­мом ма­тер­њег је­зи­ка, јер је не­го­ван је­зич­ки из­раз од­у­век био огле­да­ло обра­зо­ва­но­сти и пре­сти­жа.“ И да­ље: „Љу­ди се тру­де да уна­пре­ђу­ју сво­ју је­зич­ку кул­ту­ру и тај про­цес се на­ста­вља и на­кон за­вр­ше­ног шко­ло­ва­ња. Ни­ко од нас ни­је до­вољ­но је­зич­ки обра­зо­ван да не би мо­гао и да­ље ра­ди­ти на уна­пре­ђи­ва­њу сво­је је­зич­ке кул­ту­ре, јер је са­вр­шен је­зич­ки из­раз не­до­сти­жни иде­ал.“ Сва­ка­ко, шко­ла је са­мо је­дан од об­ли­ка сти­ца­ња зна­ња и спо­соб­но­сти људ­ских. Ни­су уза­луд ста­ри­ји гра­ма­ти­ча­ри пре­по­ру­чи­ва­ли да се чи­та­ју до­бра књи­жев­на де­ла, јер је у њи­ма, сем сли­ке жи­во­та, са­др­жан и нај­у­зор­ни­ји је­зик сва­ког на­ро­да. Онај ко­га при­вла­чи и уз­бу­ђу­је књи­жев­ност, не мо­же про­ћи ни ми­мо је­зи­ка ко­јим је она пи­са­на. Та­ко се сти­че и (што би ре­кли ста­ри) „угла­ђа­ва” и је­зик по­је­дин­ца.

Но ва­ља се се­ти­ти да ни­су сви скло­ни чи­та­њу и слу­ша­њу ле­пе ре­чи, ни­ти их за­ни­ма да се упо­зна­ју са ви­шим об­ли­ци­ма би­ло прак­тич­ног би­ло ду­хов­ног жи­во­та. Та­кви по­је­дин­ци вр­ло ра­до по­се­жу за кри­ти­ком и не­ги­ра­њем све­га што је из­над њи­хо­вог сто­ма­ка. Кул­ту­ра, чак и у нај­е­ле­мен­тар­ни­јим ви­до­ви­ма, њи­ма је стра­на. Леп ма­нир и из­раз ни­је им до­вољ­но јак да по­ни­зе са­го­вор­ни­ка или уз­диг­ну се­бе, да да­ју из­ра­за за­до­вољ­ству због си­то­сти и ви­со­ког на­по­на те­ле­сне сна­ге. Угла­ђен го­вор до­жи­вља­ва­ју као сла­бост, а до­те­ран на­чин пи­са­ња – као не­по­треб­но ро­бо­ва­ње дог­ми. „Мно­го ко­ри­сни­ка дру­штве­них мре­жа” – опо­ми­ње Р. Мар­ко­вић – „не­ма ни еле­мен­тар­ну је­зич­ку кул­ту­ру. Уме­сто да се по­тру­де да је стек­ну или уна­пре­де, они се за­ла­жу за пра­ва не­пи­сме­них…“

„Пре­ја­ка је сло­бо­да не­зна­ла­штва, пре­јак за­мах нео­д­го­вор­но­сти”, оштро про­те­сту­је М. Да­ној­лић. „На­уч­не и про­свет­не уста­но­ве по­вла­че се пред не­зна­ли­ца­ма или су па­ле под њи­хо­ву власт.“ И не са­мо то, не­го је не­зна­лач­ка и иг­но­рант­ска ру­ка по­се­гла да ин­сти­ту­ци­о­нал­но уни­шти шко­лу и на­у­ку, ба­цив­ши је под оп­шти ки­шо­бран ко­руп­ци­је и не­по­ти­зма. Док ми ја­ди­ку­је­мо над суд­би­ном на­у­ке и кул­ту­ре, на­уч­не и про­свет­не уста­но­ве пу­не се не­спо­соб­ни­ма и не­до­у­че­ни­ма, ко­ји све ви­ше ди­жу гла­ву и пре­у­зи­ма­ју власт (По­зна­јем ди­рек­то­ра шко­ле ко­ји исме­ва за­кон про­да­ју­ћи рад­на ме­ста у сво­јој шко­ли за до­бре па­ре, и чак по­ма­жу­ћи пла­ти­ша­ма да ку­пе ди­пло­ме. По­зна­јем мла­дог чо­ве­ка, на дру­гој стра­ни, ко­ји се за­ре­као да ће сте­ћи ди­пло­му не про­чи­тав­ши ни је­дан је­ди­ни ред из про­пи­са­не струч­не ли­те­ра­ту­ре, ни­ти по­се­тив­ши и је­дан час пре­да­ва­ња.)

Шта у та­квим при­ли­ка­ма ва­ља да чи­ни не­ка­да ви­ђен, а да­нас по­ни­жен и на мар­ги­не са­те­ран гра­ма­ти­чар и је­зич­ки нор­ма­ти­ви­ста? Да ли да се пре­да и да чи­сто фор­мал­но, ло­ве­ћи хо­но­ра­ре, „про­пи­су­је” пи­шу­ћи не­ком­пен­тент­не уџ­бе­ни­ке је­зи­ка и ком­пли­ко­ва­не и не­чи­тљи­ве пра­во­пи­сне при­руч­ни­ке – ка­кви ко­ла­ју по књи­жа­ра­ма и пу­не и она­ко пре­пу­не деч­је тор­бе па­пи­ри­ма ко­је ма­ли­ша­ни, при­ти­сну­ти де­се­ти­на­ма ки­ло­гра­ма па­пи­ра, че­сти­то и не гле­да­ју – нај­ви­ше за­то што им се не ну­де у ко­ли­чи­на­ма ко­је је мо­гу­ће са­вла­да­ти?

Оно што нај­хит­ни­је ва­ља учи­ни­ти је­сте кон­ци­пи­ра­ти про­гра­ме и из­ра­ди­ти уџ­бе­ни­ке и при­руч­ни­ке ко­ји при­сто­је љу­ди­ма, а не ди­но­са­у­ру­си­ма…

Ов­де на пр­вом ме­сту ми­слим на пра­во­пис, ко­ји за са­да на не­ко­ли­ко сто­ти­на стра­ни­ца ну­ди хи­ља­де пра­ви­ла ко­је ни­ко жив не мо­же, а ни­ко па­ме­тан не­ће да учи на­па­мет. Ва­ља се да­кле са ди­но­са­у­ру­ског вра­ти­ти на пра­во­пис нај­лак­ши на све­ту, ка­ко га је за­ми­слио и у на­сле­ђе оста­вио ге­ни­јал­ни Вук, а ко­ји су бу­квал­но упро­па­сти­ли „уче­ни” про­фе­со­ри утр­ку­ју­ћи се ко ће се сна­жни­је на­мет­ну­ти све­ту сво­јим го­ле­мим „зна­њем”.

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду (у пен­зи­ји)

Др Ра­до­је Си­мић
објављено: 11.11.2015.

__________________
ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Milan R | 11/11/2015 16:17

Prof. Simić lamentira i …ništa. Bilo bi ispravnije da je naveo činjenice dobro poznate iz društvenih istraživanja: u stabilnim i materijalno bogatim društvima viši je stupanj pismenosti; u nizu zemalja jezik i njegovo poznavanje staleška je oznaka, pa je to i preduvjet za društveni napredak u javnom životu; jezik se uči i obogaćuje u školi i kasnije, a ne bubanjem pravopisnih pravila- dakle, mijenjati školske programe i ponuditi zanimljiviju i uzbudljiviju lektiru. Opća razina naobrazbe je ključna: nije isto kad zemlja ima oko 50% stanovništva s visokom ili višom školom (Japan, Koreja, Rusija, Danska,.), ili svega 10%. U EU, koji mnogi proklinju, čita se oko pet puta više nego u balkanskim zabitima. I to ne samo, ili pretežno, beletristika- pismenost se stječe isto, pa i više, čitanjem popularne znanosti, psihologije, političkih djela, filozofije, antropologije… Odrasli ljudi čitaju Eliadea, Junga, Kissingera, Noltea, Barzuna, Berdjajeva,Le Goffa..sve dostupno u prijevodu.
= извор: Политика

Нова књига песама. Милоје Дончић: ЗАДАХ СЈАЈА

Библиотека МОБАРОВ
Поезија. Есеј. Проза
Поезија I,
Александар Лукић ПСОВКА
Књига 1
720,00 дин

Зоран М. Мандић Србија у дубоким водама
Књига 2
720,00 дин

ZADAH SJAJA KORICA
Милоје Дончић Задах сјаја
Књига 4
720,00 дин
========================
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
821.163.41-1
ДОНЧИЋ, Милоје, 1963-
Задах сјаја / Милоје Дончић. – 1. штампано изд.
– Београд : Заветине: ми, 2015 (Ниш : Наис-Принт). –
52 стр. ; 21 cm. – (Библиотека Мобаров : поезија, есеј,
проза. Поезија 1 ; књ. 4)
Тираж 500. – Белешка о писцу: стр. 51-52.
ISBN 978-86-82255-15-4
COBISS.SR-ID 217977100
===========================
Дончићева књига песама ускоро излази из штампе.
Неколико песама из најновије књиге Задах сјаја:

КУПУСИЈАДА У ДВОРИШТУ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ

Комисији за откуп књига
Певац са крестом од папира на прагу димнице
Диригент и канта еурокрема
Оркестар страха свира
Теретна вага у дворишту
Звецкају тегови глобалног укуса
Ђинђувар-врабац и зунзара
надлећу гомилу подобног купуса

НЕВРЕМЕ У ДВОРИШТУ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ШКОЛЕ

Низ воћњак празна се котрљају кола
Плафон пао, плуг распарен два мртва вуку вола
Изметрена стабла шљивика у дворишту школе
Надзорник мери наставничког већа обим и висину
Облак-гробар потопио отпремнину
Јабука црвена са поломљене гране пада,
трула као комсомолка млада.

ФАРБАЊЕ ПОЉСКОГ НУЖНИКА

Над скорелим четкицама врелину ваздуха
мерио је стакласти икар
Зидове нужника пољског партијским бојама
фарбао је академски сликар.

СЛУЖБЕНИ ГЛАСНИК

Уз клавир сузни
мртви је певао власник
Ваздушну гробницу у збегу стакленим палцем
оверавао је службени гласник.

_________________________________________

НАПОМЕНА: Најновија издања, књиге и часописе, шаљемо после уплате на ПосТнеТ
упутници – моб. Тел. + 381 65 3006950.Поручиоци изван Србије плаћају трошкове поштарине. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд,
ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 (молимо да нам пошиљаоци кад пошаљу новац напишу
у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com,и број – Control number).
Могућ је договор око личног преузимања. У том случају књиге и часописи се не пакују!

Европа угља, челика и крви

СУЗАВЦЕМ и воденим топовима Европа се брани од жена и деце. Све што је деценијама представљано као колосални успех човечанства, срушено је на границама Европске уније. Европа је ових недеља све друго само не оно због чега је створена.
Цео Стари континент плакао је пред језивом фотографијом мртвог Сиријца, петогодишњег Ајлана Курдија, снимљеној на турској плажи недалеко од Бодрума, а само десетак дана касније иста та Европа пендречила је његове најближе рођаке, на граници Мађарске, не дозвољавајући им да уђу у изабрану, богомдану област звану Европска унија. Британски политичар, Питер Баклич, вели да је мали Ајлан мртав зато што су његови родитељи били похлепни за добрим животом у Европи.
Шта смета тој Европи, изниклој из Шуманове декларације о челику и угљу? Боја коже ових јадника који беже од рата, беде, крвавог песка, угљанисаних тела? Можда њихова вера? Па зар Европа, уједињена, напредна, демократска… како већ саму себе зове, у темеље сопствене дичне куће није узидала одредбу о равноправности вере и нације, како год да се зову једна и друга? Али, постоји могућност да међу избеглицама из Сирије, Ирака, Либије има терориста! Заиста. А ко је створио те терористе, ко је школовао и обучавао њихове лидере, почев од Бин Ладена? Како исти данас финансирају своје покрете, своју Исламску државу? Ко од њих купује нафту? Где им живе породице?
Неки овдашњи аналитичари и медији говоре и пишу да је мађарски премијер Орбан фашиста. Ко је толико наиван па верује да Орбан ово што чини, воденим топовима и сузавцем, чини из сопствене памети, контрирајући тамо некоме у Бриселу, Берлину, Бечу? Орбан је само извршилац радова на траси. Главни инжењер седи скоро хиљаду километара даље.
Исти је случај с Хрватском, мада је та земља у оваквим питањима спецификум; Хрватска има значајна искуства и велике успехе у протеривању људи, мало теже јој иде прихват протераних. То у олујним изведбама нису увежбавали.
Чувени CNN хвали ових дана Србију и Србе, кажу да смо хуман народ, благородан, сусретљив, спреман да помогне у невољи. Дивно. А само пре двадесетак година на истом том планетарном каналу, синониму за лаж и опсену, бар кад су Срби у питању, били смо геноцидан и фашистички народ.
Тада су циљеви били други и другачији.
Показује ли нам Европа ових дана сурову истину да пуних 65 година ни педаљ није одмакла од Шуманове идеје уједињења зарад угља и челика. Нема ту места за човека. Угаљ и челик. Новац. Профит.
= извор: | Политика | Novosti.rs

СРБИЈА У ДУБОКИМ ВОДАМА – нова књига Зорана М. Мандића

Зоран М. Мандић : СРБИЈА У ДУБОКИМ ВОДАМА

предња страна корица
предња страна корица

Библиотека МОБАРОВ
Поезија. Есеј. Проза
Поезија I, Књига 2
Издавач
ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1
Главни и одговорни уредник
Мирослав Лукић
__________

Цена ове књиге је 720,00 динара.
Књиге се наручују директно од издавача
преко мобилне Књижаре писаца
или уплатом преко Post neta на моб. +381653006950.
Поручиоци изван Србије плаћају трошкове поштарине.
Новац шаљу преко Western Union-а на адресу:
Мирослав Лукић, 180 309 Београд,
ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13
(молимо да нам пошиљаоци кад пошаљу новац напишу
у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com,
и број – Control number).

_______________________________  АДРЕНАЛИН
Адреналин који лучи унутрашњи
Ритам времена обезнањује
Било који оптимизам који
Утамничена усамљеност у сваком човеку
Сања непрестано ничући из ниодчега
Зато је мучна свака дијагноза
Човекова о човеку
Болести су по свему само искази о
Бесмисленом несавршенству опијености
Дисањем усред нејасне пољане насељене
Мерама материјалних глупости
Људи једноставно посрћу усред појединачних
Прича о обесмишљеном смислу трајања
Такмичења и натпевавања дубоко доле где
Облаци никада не силази чак ни из
Пуке радозналости
Васељена је заједничко име за незнање
У коме су ушанчени верници и неверници
Започели међусобни рат до истребљења
Тужног ли пораза свих и јадног расипања и
Оно мало адреналина
Бог се још увек не меша да пропало
Раздвоји од упропаштеног

Песма из најновије књиге З.М. Мандића

Јуче стигли пакети са првим одштампаним примерцима књиге „Псовка“

Јуче стигли пакети са првим одштампаним примерцима песничке књиге „Псовка“ песника Александра Лукића (1957).

пакет пристигао из штампарије
пакет пристигао из штампарије

Обећали смо: Књига излази из штампе после Спасовдана 2015. године у формату а5 на 86 стр. И може се поручити и купити у претплати по повлашћеној цени од 500,00 дин. Претплата за ову књигу важи од 10. априла до 21. маја 2015. године.Уплатом преко Post neta на моб. +381653006950. Поручиоци изван Србије плаћају и трошкове поштарине.Новац шаљу преко Western Union-а на адресу:Мирослав Лукић, 180 309 Београд,ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13.
Испунили смо обећање.

први пакети из штампарије
први пакети из штампарије

Књига је одштампана пре рока. Претплатници ускоро добијају своје примерке. Претплатни рок важи још само неколико дана – до 21. маја 2015.
Видети више: Поруџбина

Двоброј „Заветине+“ , ЦД, 8-9, јануар – мај 2015 управо одштампан

Ми смо учинилио оно што смо могли – покренули сми и публикујемо и штампано и дигитално издање „Заветина +“. Оно штампано на папиру на 20 страница великог формата кошта 299. динара – нешто мало више него подшишивање у Београду, а оно дигитално истоветно по садржају као и штампано на папиру, на ЦД-у , 210 динара, колико и мушко подшишивање. Од јануара смо увели и могућност куповине часописа преко мобилног телефона, PosTneT упутнице. Поручиоци из Србије шаљу новац на моб. број телефона уредника ( +381 65 3006950). То је вероватно најбржи начин куповине једног часописа. … Претплатници из иностранства шаљу претплату преко Western Uniona на адресу Мирослав Лукић 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13, Србија. Молимо да нам претплатници, чим пошаљу новац, напишу у електронској поруци (miroslav7275@gmail.com) и број Control number. Управо је одштамана дигитална верзија часописа (ЦД) двоброја 8-9/ 2015.

ЦД
ЦД „Заветине+“, бр. 8-9, јануар – мај 2015.

Резервишите свој примерак часописа на време! (Поручиоци из иностранства, и свих бивших југословенских република плаћају и поштарину!!) Истекао је рок за годишњу претплату на часопис „ЗАВЕТИНЕ+“ .

ПС. – Они који   су закаснели да се претплате, или из неких својих разлога желе и старе бројеве овог часописа, могу да их поруче по нешто нижој цени и уз поклон нултог броја. Позовите нас, или нам пишите, договорићемо се!

Kао бајате торте

ПОВРЕМЕНЕ навале на културу не заобилазе ни књижевност, кад год су на сцени попусти, јефтини примерци уз дневну штампу, али и скандали који прате писца и дело, као што је случај са актуелним романом Мишела Уелбека „Покоравање“, за који се читаоци једнако грабе у Француској, Немачкој или Србији.
Колико доступне цене врхунских књига подстичу купце, показује и „случај“ српског класика Иве Андрића који се (не)очекивано нашао на бестселер листама захваљујући јефтином а луксузном издању његових романа у једним корицама.
Хроничан недостатак новца представља само делимичан разлог за све мањи број читалаца, каже нам издавач Иван Бевц, који је и објавио ново Уелбеково дело, и додаје:
– Просечна цена књиге еквивалент је цени четири кафе у центру Београда, али не видим да се смањује број оних који испијају кафе.
Речима да су највећа књижевна признања опасна за писца, али добра за књигу, Филип Давид је недавно указао и на чињеницу да је велики мамац за читаоце и име знамените награде на насловној страни. У то се током прошле године уверио и Горан Гоцић, чији је роман „Таи“ био један од најтраженијих:
– У време кризе људи се прво одрекну својих најотменијих навика. Једна од њих је висока култура – каже Гоцић за „Новости“. – Али, оно што је опасније од осиромашених читалаца је естрадизација литературе, повлађивање публици и акутно срозавање укуса које је зла сестра кризе и иде с њом у пакету.
Он подсећа да постоје на Западу, на Истоку и код нас издавачи који имају одређену културну мисију:
– Нажалост, они се често не виде, или не довољно добро, од бескрупулозних накупаца којима је свеједно шта ваљају, само да је шарено препаковано. Они ме подсећају на трговце храном који продају отровну ракију, бајате торте и труло месо.
За садашње стање, сматра издавач и писац Ненад Шапоња, недостатак новца свакако није једини проблем.
– До књиге се, уколико се жели, код нас може доћи релативно лако. Јефтинија је и доступнија него у околним земљама, међутим, када је књига у питању, ту је можда највидљивији проблем потребе коју ствара друштво. Потреба за читањем се у нашем друштву последњих деценија све више умањује, за шта поред материјалне оскудице у великој мери кривицу сноси наш просветни и образовни систем – сматра Шапоња.

ЈУРИШАМО НА ПОПУСТЕ

– Судећи по тиражима књига, економска криза много је драматичније погодила Америку и Западну Европу него Србију. Последице пада стандарда, што се издаваштва тиче, у нас нису биле толико осетне. Издаваштво је приватизовано, у њему влада релативно здрава конкуренција, цене књига су приступачне. Комунисти су нас навикли да је висока култура доступна свима, чак бесплатна; капиталисти су нас навикли да јуришамо на попусте – каже Гоцић.

Књиге се понекад продају као бајате торте | Култура | Novosti.rs.