ПИСАЊЕ КАО НАГРАДА / Александар Лукић

ПИСАЊЕ ЈЕ МОЈА ПРАВА И ПРВА НАГРАДА*

Иза ковчега Достојевског хтели су студенти да носе његове окове.Умро је у радничкој четврти, на четвртом спрату, куће – са много станова за издавање.Ове речи записује у свом дневнику Франц Кафка 15. марта 1914. године.

Где је и како умро Србољуб Митић, знамо. Или многи и то не знају?

Говоре о њему као уклетом песнику, а он је био самоук и песник – необичне судбине. Стасао је и израстао из мита и традиције краја у коме је рођен. Припадао је свом народу у најисконскијем смислу као уосталом и Вук Караџић. Није се дао завести на странпутицу. Та већ се зна, XX век је врвио од песника мутаната у нашем језику који су опонашали и апсорбовали утицаје страних песника.

Он није објавио за живота, све што је написао. Његове најбоље књиге изађоше на светлост дана посмртно.

И данас вреди  поновити: њему нису објављена ни изабрана, ни сабрана дела.

Мој старији брат Мирослав Лукић, као есејист и антологичар, високо је вредновао поезију Србољуба Митића. То потврђује песникова заступљеност у “Несебичном музеју”, антологији поезије 1938 – 2000, као и у “Антологији ФЕНИКС”.

Ја сам, пак, као уредника часописа и Едиције БРАНИЧЕВО, 1994. године, објавио песников спев “Стилити”, једну од изванредних књига српске поезије XX века. Његови рукописи посмртно објављени показују да је он писац најбољих спевова после Његоша. Песник који је своје дело заокружио сведочењем о трагизму људског постојања. У трагању за Богом песник га је заокружио налазећи смисао у Богу. Та религиозна поезија, или ако више волите – поезија, стреми небеском, Богу. Оно што је најбоље, по мом осећању, у опусу песника Србољуба Митића, у времену будућем ће расти и разрастати се.

Као што су песника Србољуба Митића, поезија а и читање песника, одржавали до последњег часа. Србољуб Митић је, верујем, слутио, као и Кафка, да је писање слатка и дивна награда, али за шта?

Кафка је мислио једне ноћи да је писање награда за службу ђаволу…Можда има и друкчијег писања, ја познајем само ово; ноћу, кад не могу да спавам од страха…

 

_______

* Беседа изговорена приликом примања књижевне награде “Србољуб Митић” у М. Црнићу (2002)      (Објављено у књ. овог песника: Између митарења чудовишта и уметости будућности, Пожаревац, Едиција Браничево, 2010, стр. 6-7)

 

ЛеЗ 0005495 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s