Ових дана је одштампан „УНУС МУНДУС“, часопис за уметност, науку и културу, бр. 47. – први. пролећни (2014), на 626 страница великог формата. ( Издавач:НКЦ – Нишки културни центар, Булевар Зорана Ђинђића бр. 37, 18 101 Ниш, преко кога се може поручити)
Поред обиља других књижевних прилога, УНУС МУНДУС, доноси и „ПОРТРЕТ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА“ , заиста читав један свет. ( стр. 251 – 443).
Сепарат или блок о Бели Тукадрузу отвара се подужим и занимљивим интервјуом, који је прошле године водио са Бела Тукадрузом, Мирослав Тодоровић – један од уредника часописа: „Писање као трагање за истином: или мисија књижевног легионара“ (253-260).
Следи (1) занимљива грађа о Бели Тукадрузу, успеху, неуспеху и поразу, и другој, друкчијој незнаној Србији (критички текстови Беле Тукадруза, настали последњих година) (стр. 260 – 268).
Затим (2) : одломци из романа Беле Тукадруза: одломци из „Ујкиног дома“, „Доктора ссмрти, 1-2“, „У друштву пустињских лисица“, „Северци“ (268 – 282).
У 3. блоку штампа се избор из критика о Бели Тукадрузу (романописцу, песнику, антологичару, уреднику) (прилози Миодрага Мркића „Официјелна књижевност и М. Лукић“, два текста Мирољуба Милановића о романима Беле Тукадруза, подстицајан текст песника Александра Лукића о популарној трилогији „Младост без старости и живот без смрти“, Јагличићева оцена романа „Северци“, „Романексно, а у стиховима“, оцена Милисава Миленковића књиге песама „МОАРА ПАРАСИТА:лице“, „Добит која се дељењем умножава“, тескт Анђелка Анушића о поезији М. Лукића; и „Лице и наличје „Пусте воденице“ Александра Б. Лаковића.
Најобимнији је блок из Бела Тукадрузове најновије песничке књиге „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ“ (стр. 299 – 443), где се у шест целина (1. Месец повратка богова – 6. Наочари Фернанда Песое) доноси избор из рукописа овог песника, настајалих последњих деценија, који по обиљу представља праву посластицу за књижевне сладокусце…
=== овде доносимо неколико песама из те нове књиге Беле Тукадруза: 
ПРИ КРАЈУ РУКОПИСА „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ?“
Зато, због песме што ме раздире као плач, као јецање после катаклизме,
Јецање неколицине што сахрањују све мртве без почасти.
Због плача без суза, не похода у даљину, нити повратка у завичај,
Већ због путовања коме се не види крај. Путовања без престанка..
Због пустиње у којој има толико питања уместо кактуса.
И ниједан одговор. Дакле: празнина света у коме се две сестре –
Присутност и нестајање – међусобно сатиру. Нарциси на гробљу,
Походи некористољубиви : тренутак када разазнајемо како се наша судбина
Усклађује са нашим Крстом. У ствари, од доживљеног потреса,
Суштина је затражила азил , и повукла се као машта, као море.
Када би се гроб могао отворити и када би мртва уста
Могла да проговоре! Као што се књига отвара на оним странама
Које смо подвлачили. Кад духови не би постојали, требало би их
Измислити, јер они помажу на сваки начин комуникацију
Умрлих и живих. Неприродна, несазрела смрт је бомба
Бачена међу односе између душа. Разлива се као мастило
По оним реченицама на страницама књиге које волим,
Или по реченицама у бележници које отех бунилу, сну,
Чудовишту бојазни. Смрт је режисер; и та режија је у оном
Јуче, чак и у сунцу, сенкама, изниклој травицу, у ницању, чак
И оном ницању из пера песника, где се шире нови појмови и
Архипелаг памћења, које никакво ћутање не може ни
Подценити ни пореметити. Радо бих писао мртвима, али
Онај свет моје мисли не прима. Одбија их, али Бог је
Или већ неко дао Снове, пукотину, кроз коју могу да видим твој
Осмех одонуд. Опомене, помоћ, снага која расплиће чворове.
Живиш тамо где неће стићи нико други, чак ни потпуност
Мојих сећања. Просјански пут. Јове и вирови, дивља купина.
Доживљај који се не усуђујем да споменем, због лепоте.
Или због преливања вира у вир, бића у биће…
Како си лака у бездану, у тамном виру, у води, како твоја душа
Подрхтава као препелица у руци. Оно што се не усуђујем да
Именујем лепше је од чежње, и оно што оживљава представе о
Теби, то није само твоја топлота руке која је стварна на мом
Рамену и по мом укусу – то је фрагмент лета, деоница августа.
То није заобилажење сопственог корака, напротив.
Залутала епизода једног лета разара сваку мисао о коначном
Губитку. Када би пропао свет сасвим, понео бих у новом
Нојевом ковчегу не речи, већ – неречено, неисказиво и
Безимено. Стварно и тешко, лудачко и незаситно, необуздано,
Вртоглаво, неуобличено. Књига живота има почетак, крај,
Границе, смисао, девице луде што уводе нас у искушење,
Бикове што надиру у ројевима сумњи…Не могу да те упишем
У лист поред живих, јер су и књига и лист испуњени, а
Ни пера ни мастила више нема. Из гробова не ничу само
Нарциси, већ и ново поколење, нови видокруг, и суштина се
На крају крајева појављује да потврди себе. И да подупре
Тачку гледишта са које се отвара неописив поглед…
Врћам се са гробља, друга пруга не води у живот.
Цивилизација је за хуманисту охрабрење. За змију –
Страхота реских звукова, разбијеног стакла.
За маловарошане је исто што и за гусенице свилене бубе
Лишће дудова… Нема начина да се живот избегава,
Али има сувише пречица које воде у кварење…
Враћао сам се са гробља загледајући се у слушању – у
Ствари ове, оне, било које… Родно гнездо моје стварности
Није било на врху димњака већ на гробљу – на гробљу
На коме су уклањали епоху са жалобним посмртним мелодијама.
Произвољност тумачења и очајања биле су толико широке,
Али јављало се нешто из детињства, не дечије болести, не бунила,
Птичије замке, брегунице и врес, Просјане, Просјански пут,
Ни јабланови, баре, жабе крекетуше. Можда пламичци који би
Над многим стварима блеснули – не бескорисно, јер би макар на трен
Црни сатен пукао, помрчина се запалила, па је могуће било видети
Понешто, макар контуре или почетке пута којим бих себи могао
Да уђем у трагове…
У љубав и нежност, у мржњу и сумње, помешане као снег и лед…
(У возу Београд – Пожаревац, мај 1987)
У ТРАГАЊУ ЗА ЈЕДНОМ ЈЕДНОСТАВНОМ И ДУБОКОМ ПЕСМОМ
Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских, македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије….
…Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини.
Био сам увек неко ко сања о једној немогућој песми; а такве долазе најређе, можда једном или два или три пута у кратком веку песниковом? Све што је остало у мени, то је траг о таквој једној песми….
Виртуелни лавиринт | НЕИСЦРПНИ ИЗВОР 