Ако по­ве­ру­је­мо Ко­то­вој ми­сли…

„На почетку књижевности у историји човечанства“, с меланхолијом открива Волфганг Кајзер, „налази се дело пронађено у рушевинама код Вавилона: тужбалица да су све поетске теме заправо већ истрошене.“1

Нико данас, разуме се, није у могућности да провери у коликој је мери сведоче­ње ста­ро­ва­ви­лон­ског пе­сни­ка исти­ни­то. Књи­жев­ност ко­ја ње­го­вој ту­жба­ли­ци прет­хо­ди – за­у­век је из­гу­бље­на. О тој књи­жев­но­сти не мо­же се ни на­га­ђа­ти.

Што мо­же­мо ре­ћи, је­сте да се – за­хва­љу­ју­ћи не­ком на­ма не­до­ку­чи­вом ре­ду окол­но­сти – са­чу­ва­ло под пра­ши­ном ми­ле­ни­ју­ма баш ово и баш ова­кво све­до­чан­ство, а не не­ко дру­го.

На­рав­но, ми мо­же­мо прет­по­ста­ви­ти да се узрок оча­ја­њу ста­ро­ва­ви­лон­ског пи­сца не кри­је у не­до­стат­ку по­ет­ских те­ма (ко­је су, ка­ко он твр­ди, све ис­тро­ше­не), већ у ње­го­вој, ре­ци­мо, не­до­вољ­но об­у­хват­ној ства­ра­лач­кој сна­зи (ко­ја, ето, ни­је у ста­њу да у жи­во­ту, у при­ро­ди, у исто­ри­ји про­на­ђе не­ку књи­жев­но још не­ис­тра­же­ну стра­ну).

Мо­же­мо та­ко­ђе ка­за­ти – и ов­де би­смо, са­мо на је­дан дру­го­ја­чи­ји на­чин, би­ли на Кај­зе­ро­вом тра­гу – да се пе­сник о ко­јем је реч мо­гао ухва­ти­ти уко­штац и с не­ком те­мом ко­ја је већ би­ла пред­мет умет­нич­ког об­ли­ко­ва­ња ње­го­вих прет­ход­ни­ка па да, и по­ред све те­мат­ске срод­но­сти сво­га пе­снич­ког де­ла са књи­жев­ним тво­ре­ви­на­ма дру­гих пи­са­ца, ис­по­љи сву ори­ги­нал­ност свог ства­ра­лач­ког да­ра.

То је по­зна­то:

Но­ви­на на те­мат­ском пла­ну ни по ко­јем кри­те­ри­ју­му ни­је ујед­но и га­ран­ти­ја умет­нич­ке успе­ло­сти не­ког ли­те­рар­ног оства­ре­ња.

И обр­ну­то:

Јед­но де­ло се у са­др­жин­ском по­гле­ду мо­же на­ћи у са­свим не­по­сред­ној бли­зи­ни не­ке дру­ге умет­нич­ке струк­ту­ре а да при том бу­де и са­мо­свој­но и, у ак­си­о­ло­шком сми­слу, ра­сад­ник пе­снич­ке ле­по­те.

С из­на­ла­же­њем мо­гућ­них ре­ше­ња мо­же­мо на­ста­ви­ти та­ко ре­ћи у не­до­глед. Али шта се ти­ме по­сти­же? И ко­ји ће то од­го­вор би­ти у ста­њу да из­ме­ни по­ру­ку нај­ста­ри­јег књи­жев­ног спо­ме­ни­ка на све­ту – јад пе­сни­ка што су све по­ет­ске те­ме ис­тро­ше­не.

Да ли је он­да сре­ћа што се ни­је са­чу­вао и из­вор не­моћ­нич­ког ја­да­ња ста­ро­ва­ви­лон­ског пи­сца, на­и­ме то ства­ра­ла­штво у те­мат­ском по­гле­ду то­ли­ко пот­пу­но да наш древ­ни све­док оста­је без ре­чи?

Не од­ви­ја ли се, под усло­вом да све­до­че­ње при­хва­ти­мо, од ње­га на­о­ва­мо, до нас па да­ље, у вре­ме­на што са се­би свој­стве­ном на­ср­тљи­во­шћу уда­ра­ју на ви­со­ки праг бу­дућ­но­сти – јед­но ожи­вља­ва­ње, јед­но вра­ћа­ње, је­дан пут ка зе­ни­ту и на­да­ље, на­до­ле, пре­ма но­вом ме­ђа­шу, по­пут оног ста­ро­ва­ви­лон­ског?

У ди­ја­ло­гу О фи­ло­со­фи­ји – на жа­лост из­гу­бље­ном, ко­ји су, ме­ђу­тим, са­вре­ме­ни­ци пам­ти­ли и, у фраг­мен­ти­ма, са­чу­ва­ли – Ари­сто­тел се, ме­ђу оста­лим, опо­ме­нуо и ве­ли­ких по­ша­сти ко­је пе­ри­о­дич­но на­сту­па­ју уни­шта­ва­ју­ћи чо­ве­чан­ство и сав ње­гов мал. Ста­ги­ра­нин је ту при­ка­зао и ета­пе кроз ко­је мо­ра­ју да про­ђу рет­ки пре­жи­ве­ли и њи­хо­во по­том­ство ка­ко би об­но­ви­ли свет и из­гра­ди­ли „но­ву“ ци­ви­ли­за­ци­ју.

Жан-Пјер Вер­нан (на ко­га упу­ћу­јем) опи­су­је, осла­ња­ју­ћи се на Фе­стиж­је­ра, ари­сто­те­лов­ски ри­там сме­њи­ва­ња тих „за­ко­ни­тих“ ета­па:

Љу­ди ко­ји су се, на при­мер, спа­сли Де­у­ка­ли­о­но­вог по­то­па, мо­ра­ли су нај­пре да по­но­во про­на­ђу основ­на сред­ства за оп­ста­нак, за­тим да по­но­во от­кри­ју умет­но­сти ко­је улеп­ша­ва­ју жи­вот, да би, нај­зад, „упе­ри­ли очи на ор­га­ни­за­ци­ју по­ли­са, из­ми­сли­ли за­ко­не и ве­зе ко­је спа­ја­ју де­ло­ве гра­да. То от­кри­ће они су на­зва­ли му­дрост.“

Све се, зар, је­дан­пут дав­но већ до­го­ди­ло, па се отад са­мо по­на­вља? Веч­но вра­ћа­ње истог?

Ре­чи ста­ро­ва­ви­лон­ског пе­сни­ка ре­чи су без зна­че­ња. Оне за­тва­ра­ју је­дан свет, ни­шта при то­ме о ње­му не ка­зу­ју­ћи. Не сво­де ни­ка­кав ра­чун, па ни књи­жев­ни. За­то ни­су за­вет.

Од тих ре­чи, ме­ђу­тим, по­чи­ње на­ша ли­те­рар­на ци­ви­ли­за­ци­ја. У њи­ма је са­др­жа­на ме­лан­хо­ли­ја свих бу­ду­ћих по­че­та­ка, ни­чег по­сто­је­ћег (осим да су све по­ет­ске те­ме ис­тро­ше­не) – све­га пред-сто­је­ћег. Ни­су оне оста­так про­шлог све­та, јер ни­шта не до­но­се, али су ипак праг иза ко­је­га че­ка ју­тро но­вог ства­ра­ња, но­вог жи­во­та, но­ве исто­ри­је.

Но­вог?

И зар у ср­цу, у та­јан­стве­ном сре­ди­шту, на не­ви­дљи­вој рас­кр­сни­ци ко­ја у не­раз­мр­сив чвор спли­ће зна­ке кра­ја и по­чет­ка (због че­га нам и ни­је да­то да зна­мо с ко­је смо ми стра­не) не по­чи­ва – као за­кон, као сми­сао, као пра­ис­ход – не­ка, опет на не­ра­зу­мљив на­чин са­чу­ва­на, ту­жба­ли­ца, ко­ја ће за­кљу­ча­ти ри­зни­це са­да на­шег вре­ме­на, да би отво­ри­ла вра­та по­нов­но­ме по­ле­та­њу ма­ште и ду­ха?2

Ма­да сам пи­та­ње са­ста­вио та­ко да по­твр­ђу­је (у че­му се огле­да мо­ја игра), ја не­мам од­го­во­ра на оно су­штин­ско у пра­ста­ром све­до­чан­ству, на чи­ње­ни­цу да се у освит све­у­куп­не књи­жев­но­сти све­та из­ви­ла ту­жба­ли­ца о то­ме ка­ко су све по­ет­ске те­ме за­пра­во већ ис­тро­ше­не.

Је­дан пу­то­каз ипак по­сто­ји.

Зна­мо по­у­зда­но да је хе­лен­ски тра­ги­чар Ај­схил на­пи­сао три­ло­ги­ју о Про­ме­те­ју. Са­чу­ван је, ме­ђу­тим, са­мо њен дру­ги део.

Јан Кот тај по­да­так ту­ма­чи на на­чин ко­ји у хо­ри­зонт ово­вре­ме­ног ми­шље­ња уво­ди онај ина­че не­до­ку­чи­ви ред окол­но­сти што је спо­ме­нут у ве­зи са ста­ро­ва­ви­лон­ским са­оп­ште­њем.

„Пр­ви и тре­ћи део три­ло­ги­је из­гу­бље­ни су“, ве­ли пољ­ски те­а­тро­лог, па за­кљу­чу­је: „Вре­ме са­да­шње Про­ме­те­је­ве ка­зне стал­но је на­ше вре­ме.“

Ако по­ве­ру­је­мо Ко­то­вој ми­сли (за­што да не по­ве­ру­је­мо?), ср­це ће нам на­ло­жи­ти да ка­же­мо:

Са­да­шњост мо­жда је­сте из­гу­би­ла, ко је ме­ђу­тим си­гу­ран да ско­ра бу­дућ­ност не чу­ва глас за ре­чи по­пут оних ста­ро­ва­ви­лон­ског пе­сни­ка!

(Јован Пејчић, Тајна и крст. Појмови / поимања [1], Рад, Београд 1994, стр. 13–16)

---

1 Искон све­у­куп­не књи­жев­но­сти по­зна­те људ­ском све­ту В. Џек­сон Бејт на­ла­зи у две хи­ља­де го­ди­на пре Хри­ста оста­вље­ном за­пи­су, у ко­јем се ста­ро­е­ги­пат­ски пи­сар Кхак­хе­пер­сенб пи­та мо­же ли још на­ћи из­раз ко­ји ни­је већ по­знат, и је­зик ко­ји ни­је већ ко­ри­шћен, мо­гу ли се из­бе­ћи понав­ља­­ња оног што су ста­ри већ из­ре­кли.

2 Прорч­ка ду­ша Ре­ми­зо­вље­ва сре­ла се већ с овом му­ком. Он, слич­но древ­ном прет­ход­ни­ку, при­зна­је: „Ми­сли о жи­во­ту и љу­ди­ма све су одав­но ис­ка­за­не.“ Али, за раз­ли­ку од ње­га, Ре­ми­зов од­мах пра­ви од­ступ­ни­цу: „Су­шти­на и деј­ство тих ми­сли ни­су у но­ви­ни, већ у во­љи, ве­ри и ог­њу ре­чи.“ Но, Ре­ми­зов је то пи­сао на по­чет­ку два­де­се­тог сто­ле­ћа. На кра­ју, пак, ду­гог ми­ле­ни­ју­ма Си­о­ран, раз­ми­шља­ју­ћи о Ба­ху ко­ји је, сав у су­за­ма, ком­по­но­вао Па­си­ју по Ма­те­ју, за­кљу­чу­је: „Све­ци пла­чу, ја ко­мен­та­ри­шем њи­хо­ве су­зе. То нам је пре­о­ста­ло: да ’пи­ше­мо‘ о њи­ма. Све су су­зе ис­пла­ка­не.“

_________________________ Пејчић је добитник књ. награде „Заветина“, „Дрво живота“ .

ЛеЗ 0005491