Мученица Марина

Живот као перформанс, почетак и крај

татула, цвет

Марина Абрамовић осмислила је да се њена сахрана одвија истовремено у три града – Њујорку, Амстердаму и Београду – при чему ће само у једном ковчегу бити њено тело, нико неће бити у црнини и сви ће певати „I Did It My Way”.

*

Народни хероји Даница и Војин Абрамовић побринули су се да њихова ћерка Марина сваке године слави рођендан 29. новембра на Дан републике. Тек у десетој години Марина Абрамовић (1946) открива да је њен прави рођендан заправо 30. новембра.

Одрастала је у у стану прекопута зграде „Политике”, васпитавана веома строго.

„Међу стварима које су ме највише плашиле одувек је била крв – моја крв. Кад сам била мала, кад би ме мајка и њена сестра тукле, посвуда су ми излазиле модрице, стално ми је ишла крв из носа…”, пише у Марининој биографији.

Крви је касније било много у перформансима ове уметнице: бичевање, урезивање звезде у стомак (Томас липс), рибање крвавих костију (Балкански барок), забијање ножа међу прсте на руци (Ритам 10)…

У Студентском културном центру 1971. године, Марина изводи перформанс „Ритам 5”. На под је поставила дрвени рам у облику петокраке. Шупљи оквир рама напунила је пиљевином, посула бензином и запалила звезду. Исекла је нокте и косу и бацила у пламен. Потом легла у празно средиште конструкције звезде, али је изгубила свест од дима. Спасавају је уметници Гергељ Урком и Радомир Дамњанoвић. Следи низ перформанса из циклуса Ритам сваки на ивици живота и смрти.

У Амстердаму 1975. Марина упознаје немачког уметника Улаја. Аскетски живот започели су у комбију.

„Ишли смо на Сардинију, музли козе у пет ујутру, правили сир, ја сам плела џемпере.” Марина и Улај почетком осамдесетих одлазе у Аустралију како би упознали живот Абориџина. Тамо је замишљена идеја о преласку Кинеског зида, а овај велики подухват (1988) означио је и крај Маринине и Улајеве везе.

После раскида с Улајем Маринина каријера креће самостално.

У Њујорку 2002. извела је перформанс Кућа с погледом на океан – на платформама монтираним уз зидове живела је 12 дана, конзумирајући само филтрирану воду и вршећи све телесне функције наочиглед публике. Платформе су биле повезане с подом мердевинама, али уместо газишта мердевине су имале оштре кухињске ножеве окренуте навише…

Видети више >>>>>>>

Advertisements

Заветине+, мај-јул, бр. 10-11/2019.

Не, немамо потребу да јуримо претплатнике и купце штампаног на папиру издања листа „Заветине+“ („новине српске ренесансе“…) У чему је тајна? У ветру који нас гура у леђа? Или у оној народној косовској пословици: Из тиха се печеница пече.

Правимо га, као наши пређи, у шуми: јер шума има и очи и уши.

Ако сте тек вечерас први пут чули за књижевни лист „Заветине+“, то значи да сте већ закаснили за јуче одштампани последњи двоброј!

img-20190810-wa0005
Јуче пристигли најновији двоброј листа „Заветине+“

 

 

ПЕВАЦ: Ко му брани да оснује агенцију за пензионисање писаца?

Цитат из романа „Доктор Смрт“ / Белатукадруз

Глас јавности, четвртак 23 јануар 2003, стр. 15. Реакције на писмо Добрила Ненадића, (бившег) писца. Јерков, опет: Када би се са овим могло шалити ја бих ових дана веома озбиљно размишљао да тегиструјем агенцију за пензионисање писаца. Међутим, на списку клијенета моје оштрине нашла би се нека сасвим друга имена као што је то доста добро познато  – одговорио је  Александар Јерков, који је био један  од чланова жирија за доделу НИН-ове награде.

  Ко му брани да оснује споменуту агенцију за пензионисање писаца?  Он би у том случају, зар не, био први на списку, или међу првима? Буса се у прса како се разуме у тумачење Достојевског и Џојса, како је још у младости веровао да је Ненадић Доротејем достигао врхунац. Да је читао Фокнеров роман Док лежах на самрти, да га је пажљиво прочитао као и Доротеја, онда би увидео да Ненадића може да хвали само због делимичног пресађивања.  …

итд.  – извор: истоимени роман, издање Едиције Браничево, Пожаревац, 2003, стр. 150.

Задатак пчела и уредника, и писаца-критичара

Најновија обавештења „Портала Сазвежђе З“

Ова књижара, на ваздушним колосецима, доступна свима, нешто је редијзанирана и још увек је јавна.
На њој се, верујем, и надам се, нови посетиоци, и понеки стари, неће спотицати. Моћи ће да се обавесте и о најновијим издањима, али и о оним старијим. У сваком случају, понеки од старих пратилаца и читалаца веома популарних блогова или сајтова WP, као неку врсту утехе, добиће могућност да без проблема прате и читају, како овај,тако и још десетак локација на WP. Стижу наравно још увек писма и молбе да се дозволи приступ заштићеним сајтовима/блоговима Портала Сазвежђа З, на која не одговарам. Зашто ? Па већ сам о томе писао, видети детаљније страницу: Најновија обавештења „Портала Сазвежђе З“ .

Веома поштовани, драги наши посетиоци и читаоци, као што смо и најавили, да ћемо, до краја фебруара,  сукцесивно, најпретежнији део Портала Сазвежђе З – заштити, (тј.  до недавно јавне блогове/ сајтове претворити у заштићене, приватне), ето, скоро да смо тај „посао“ привели крају. Већ затвореним, данас су придодати, и ови блогови/ сајтови. Оченаш, Спектар, ЗАВЕТИНЕ+ (Људи месечеве светлости),  Трећа српска ренесанса, СУЗ, ДУХ МРТВИ ПЕСНИКА, Претеча, Фонд узајамне помоћи, КОГИТО КЛУБ – сито и решето, UERKA – Друга српска ренесанса…

Што смо могли да учинимо, учинили смо. И више од онога што је очекивано.

Овде нам можете писати, и постављати питања, на која ћемо одговарати, што је могуће краће и директније.

obavestenje,500

 

 

 

Новогодишње акције, снижење цена књига и часописа

**************************** Широк избор дигиталних издања Мирослав Лукић МЕСЕЧЕВА СВАДБА роман, прво, пилот-издање Београд, Заветине, 1999. ЦД, 250, 00 дин. Мирослав Лукић МЕСЕЧЕВА СВАДБА роман Друго прерађено, допуњено издање 15. књ, опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА Септембар – октобар 2002, ЦД, 260,00 дин.

Мирослав Лукић СТУДИЈА О НАМЕТНОМ ВЕКУ Четири есеја о битном ЗАВЕТИНЕ:Ми, Београд, 2003. 108 стр.21 цм. Библиофилско издање. 2 примерка Цена по примерку 10.000,00 дин. – Цена дигиталног издања, које је у свему адекватно штампаној, библиофилској верзији 220,00 дин.

Мирослав Лукић, БЕЛА АНТОЛОГИЈА Одабране песме и недовољно позната лирика из романа и других Лукићевих књига, листова и часописа, прво издање, Институт за поезију ( у оснивању) : Заветине, Београд, 2001, ЦД, 170,00 дин.

Aleksandar Lukic IN THE VALLEY OF WALLS, CD (Александар Лукић У ДОЛИНИ ЗИДОВА) 6 EURA + пошт. трошкови

*

Антологија ФЕНИКС Антологија српске поезије 20. века (најужи избор). Београд, септембар 2006. -116 стр. Формат:28 х 10

„Написао сам у првом издању да је Антологија ФЕНИКС можда и сувише строга књига, сувише сужен избор, али само на први поглед.“ (Аутор) Нудимо дигитално издање ове књиге на ЦД по веома популарној цени. Цена: 240, 00 дин.

Акција ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ / Мирослав Лукић

Цена првог дигиталног издања Сабраних Дела Мирослава Лукића 80 ЕУРА (динарска противредност) плус поштански трошкови за поручиоце из Европе, Америке, Азије и Аустралије.Поручилац добија уз ЦД ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ -ДЕЛА М. Лукића поклон књигу и поклон филм „Заветина“ по избору Едиције ЗАВЕТИНЕ.

Препорука издавача, тј. Александра Лукића (одломак из књиге „Између митарења чудовишта и уметности будућности“) : Лукићев песнички опус је ризница, добро осигурана и утврђена. Не могу је опљачкати варвари и разбојници; то је одбрана песништва и истовремено испуњавање дужности песника с краја 19. и 20. века, дужности које они нису у потпуности испунили: омогућавање високе културе стварањем база у родном језику и иживљвањем најзначајнијих и врховних чежњи. То што је створио, то је поклон будућим нараштајима. Јер, Лукић је истовремено и савременији но ико, и смелији и поноснији него други песници и тврдо иде са временом и није у његовом запећку. Он је и довољно модеран, и за Европу и за свет, јер је у читав свој рад уложио много напора, тешког понирања и благодарне екстазе, али је истовремено и древан.

…Књижевни часопис ЗАВЕТИНЕ + АКЦИЈА Бр. 8-9, јануар – мај 2015, папирно издање 219,00 дин Бр. 8-9, јануар – мај 2015, ЦД 210,00 дин

Бр. 6-7, октобар – децембар 2014, папирно издање 299,00 дин Бр. 6-7, октобар – децембар 2014, ЦД 210,00 дин

Бр. 5, септембар 2014, папирно издање 299,00 дин Бр. 5, септембар 2014, ЦД 210,00 дин

НАПОМЕНА: Најновија издања, књиге и часописе, шаљемо после уплате на ПосТнеТ упутници – моб. Тел. + 381 65 3006950. Поручиоци изван Србије плаћају трошкове поштарине. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 (молимо да нам пошиљаоци напишу у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com, и број – Control number). Штампане ствари (књиге, часописе, и сл. ), шаљемо као тисковину због мањих трошкова слања. Могућ је договор око личног преузимања.

******************************************************

„Пре­ја­ка је сло­бо­да не­зна­ла­штва, пре­јак за­мах нео­д­го­вор­но­сти”, оштро про­те­сту­је М. Да­ној­лић

КУЛТУРА О (не)писмености српске нације / Драган Стојановић

У два-три на­пи­са об­ја­вље­на у овој ру­бри­ци из пе­ра ком­пе­тент­них по­зна­ва­ла­ца про­бле­ма­ти­ке те­ма је пи­сме­ност, од­но­сно не­пи­сме­ност код нас. Ауто­ри су скеп­тич­ни у по­гле­ду да­љег уна­пре­ђе­ња, па чак и одр­жа­ња са­да­шњег ни­воа пи­сме­но­сти срп­ског на­ро­да. Љу­ди се из­гле­да ми­ре са не­пи­сме­но­шћу, као и уоп­ште са не­кул­ту­ром као ду­хов­ним ста­њем код нас. На сва­ком ко­ра­ку чо­век је су­о­чен са при­ме­ри­ма ја­ва­шлу­ка, не­бри­ге, не­ма­ра, те ба­ха­то­сти у по­на­ша­њу и дру­гих зна­ко­ва мен­тал­не де­пре­си­је, асо­ци­јал­но­сти, мо­рал­ног им­бе­ци­ли­зма итд. Ни у је­зи­ку се не оче­ку­је ни­шта бо­љи од­нос пре­ма ре­ду и ра­ди­но­сти.

„Не­пи­сме­ност и по­лу­пи­сме­ност” – упо­зо­ра­ва проф. В. Бр­бо­рић – „да­нас је ви­ше не­го очи­глед­на, али је све ма­ње оних ко­ји­ма то сме­та.“ На пр­ви по­глед чуд­но је да на­род са нај­лак­шим пра­во­пи­сом на све­ту има те­шко­ћа са пи­сме­но­шћу. Је­дан од за­кљу­ча­ка био би – и је­сте у тек­сто­ви­ма о ко­ји­ма је реч – да је на­ше школ­ство та­ко сла­бо и не­у­ре­ђе­но да по­ла­зни­ци не до­би­ја­ју ни­ка­ква ква­ли­тет­на зна­ња, па ни она ко­ја се ти­чу еле­мен­тар­не пи­сме­но­сти. Бр­бо­ри­ће­ва ис­тра­жи­ва­ња, на­жа­лост, не­по­бит­но по­ка­зу­ју да школ­ски си­стем и ни­је да­ле­ко од ово­га што ус­твр­ди­смо. Учи­те­љи, па чак и на­став­ни­ци је­зи­ка, ни­су до­вољ­но до­бро обра­зо­ва­ни за ду­жно­сти ко­је оба­вља­ју. У си­ту­а­ци­ји ка­да се са ку­пље­ном ди­пло­мом и до­брим ве­за­ма си­гур­ни­је до­би­ја ме­сто у шко­ли не­го са до­брим пре­по­ру­ка­ма про­фе­со­ра сим­бо­ли­зо­ва­ним у оце­на­ма у ин­дек­су – ни­ка­кав се бо­љи­так не мо­же оче­ки­ва­ти ни у ско­рој бу­дућ­но­сти.

„Ве­ћи­на љу­ди” – пи­ше проф. Р. Дра­ги­ће­вић – „же­ли да се из­ра­жа­ва у скла­ду са нор­мом ма­тер­њег је­зи­ка, јер је не­го­ван је­зич­ки из­раз од­у­век био огле­да­ло обра­зо­ва­но­сти и пре­сти­жа.“ И да­ље: „Љу­ди се тру­де да уна­пре­ђу­ју сво­ју је­зич­ку кул­ту­ру и тај про­цес се на­ста­вља и на­кон за­вр­ше­ног шко­ло­ва­ња. Ни­ко од нас ни­је до­вољ­но је­зич­ки обра­зо­ван да не би мо­гао и да­ље ра­ди­ти на уна­пре­ђи­ва­њу сво­је је­зич­ке кул­ту­ре, јер је са­вр­шен је­зич­ки из­раз не­до­сти­жни иде­ал.“ Сва­ка­ко, шко­ла је са­мо је­дан од об­ли­ка сти­ца­ња зна­ња и спо­соб­но­сти људ­ских. Ни­су уза­луд ста­ри­ји гра­ма­ти­ча­ри пре­по­ру­чи­ва­ли да се чи­та­ју до­бра књи­жев­на де­ла, јер је у њи­ма, сем сли­ке жи­во­та, са­др­жан и нај­у­зор­ни­ји је­зик сва­ког на­ро­да. Онај ко­га при­вла­чи и уз­бу­ђу­је књи­жев­ност, не мо­же про­ћи ни ми­мо је­зи­ка ко­јим је она пи­са­на. Та­ко се сти­че и (што би ре­кли ста­ри) „угла­ђа­ва” и је­зик по­је­дин­ца.

Но ва­ља се се­ти­ти да ни­су сви скло­ни чи­та­њу и слу­ша­њу ле­пе ре­чи, ни­ти их за­ни­ма да се упо­зна­ју са ви­шим об­ли­ци­ма би­ло прак­тич­ног би­ло ду­хов­ног жи­во­та. Та­кви по­је­дин­ци вр­ло ра­до по­се­жу за кри­ти­ком и не­ги­ра­њем све­га што је из­над њи­хо­вог сто­ма­ка. Кул­ту­ра, чак и у нај­е­ле­мен­тар­ни­јим ви­до­ви­ма, њи­ма је стра­на. Леп ма­нир и из­раз ни­је им до­вољ­но јак да по­ни­зе са­го­вор­ни­ка или уз­диг­ну се­бе, да да­ју из­ра­за за­до­вољ­ству због си­то­сти и ви­со­ког на­по­на те­ле­сне сна­ге. Угла­ђен го­вор до­жи­вља­ва­ју као сла­бост, а до­те­ран на­чин пи­са­ња – као не­по­треб­но ро­бо­ва­ње дог­ми. „Мно­го ко­ри­сни­ка дру­штве­них мре­жа” – опо­ми­ње Р. Мар­ко­вић – „не­ма ни еле­мен­тар­ну је­зич­ку кул­ту­ру. Уме­сто да се по­тру­де да је стек­ну или уна­пре­де, они се за­ла­жу за пра­ва не­пи­сме­них…“

„Пре­ја­ка је сло­бо­да не­зна­ла­штва, пре­јак за­мах нео­д­го­вор­но­сти”, оштро про­те­сту­је М. Да­ној­лић. „На­уч­не и про­свет­не уста­но­ве по­вла­че се пред не­зна­ли­ца­ма или су па­ле под њи­хо­ву власт.“ И не са­мо то, не­го је не­зна­лач­ка и иг­но­рант­ска ру­ка по­се­гла да ин­сти­ту­ци­о­нал­но уни­шти шко­лу и на­у­ку, ба­цив­ши је под оп­шти ки­шо­бран ко­руп­ци­је и не­по­ти­зма. Док ми ја­ди­ку­је­мо над суд­би­ном на­у­ке и кул­ту­ре, на­уч­не и про­свет­не уста­но­ве пу­не се не­спо­соб­ни­ма и не­до­у­че­ни­ма, ко­ји све ви­ше ди­жу гла­ву и пре­у­зи­ма­ју власт (По­зна­јем ди­рек­то­ра шко­ле ко­ји исме­ва за­кон про­да­ју­ћи рад­на ме­ста у сво­јој шко­ли за до­бре па­ре, и чак по­ма­жу­ћи пла­ти­ша­ма да ку­пе ди­пло­ме. По­зна­јем мла­дог чо­ве­ка, на дру­гој стра­ни, ко­ји се за­ре­као да ће сте­ћи ди­пло­му не про­чи­тав­ши ни је­дан је­ди­ни ред из про­пи­са­не струч­не ли­те­ра­ту­ре, ни­ти по­се­тив­ши и је­дан час пре­да­ва­ња.)

Шта у та­квим при­ли­ка­ма ва­ља да чи­ни не­ка­да ви­ђен, а да­нас по­ни­жен и на мар­ги­не са­те­ран гра­ма­ти­чар и је­зич­ки нор­ма­ти­ви­ста? Да ли да се пре­да и да чи­сто фор­мал­но, ло­ве­ћи хо­но­ра­ре, „про­пи­су­је” пи­шу­ћи не­ком­пен­тент­не уџ­бе­ни­ке је­зи­ка и ком­пли­ко­ва­не и не­чи­тљи­ве пра­во­пи­сне при­руч­ни­ке – ка­кви ко­ла­ју по књи­жа­ра­ма и пу­не и она­ко пре­пу­не деч­је тор­бе па­пи­ри­ма ко­је ма­ли­ша­ни, при­ти­сну­ти де­се­ти­на­ма ки­ло­гра­ма па­пи­ра, че­сти­то и не гле­да­ју – нај­ви­ше за­то што им се не ну­де у ко­ли­чи­на­ма ко­је је мо­гу­ће са­вла­да­ти?

Оно што нај­хит­ни­је ва­ља учи­ни­ти је­сте кон­ци­пи­ра­ти про­гра­ме и из­ра­ди­ти уџ­бе­ни­ке и при­руч­ни­ке ко­ји при­сто­је љу­ди­ма, а не ди­но­са­у­ру­си­ма…

Ов­де на пр­вом ме­сту ми­слим на пра­во­пис, ко­ји за са­да на не­ко­ли­ко сто­ти­на стра­ни­ца ну­ди хи­ља­де пра­ви­ла ко­је ни­ко жив не мо­же, а ни­ко па­ме­тан не­ће да учи на­па­мет. Ва­ља се да­кле са ди­но­са­у­ру­ског вра­ти­ти на пра­во­пис нај­лак­ши на све­ту, ка­ко га је за­ми­слио и у на­сле­ђе оста­вио ге­ни­јал­ни Вук, а ко­ји су бу­квал­но упро­па­сти­ли „уче­ни” про­фе­со­ри утр­ку­ју­ћи се ко ће се сна­жни­је на­мет­ну­ти све­ту сво­јим го­ле­мим „зна­њем”.

Про­фе­сор Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду (у пен­зи­ји)

Др Ра­до­је Си­мић
објављено: 11.11.2015.

__________________
ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Milan R | 11/11/2015 16:17

Prof. Simić lamentira i …ništa. Bilo bi ispravnije da je naveo činjenice dobro poznate iz društvenih istraživanja: u stabilnim i materijalno bogatim društvima viši je stupanj pismenosti; u nizu zemalja jezik i njegovo poznavanje staleška je oznaka, pa je to i preduvjet za društveni napredak u javnom životu; jezik se uči i obogaćuje u školi i kasnije, a ne bubanjem pravopisnih pravila- dakle, mijenjati školske programe i ponuditi zanimljiviju i uzbudljiviju lektiru. Opća razina naobrazbe je ključna: nije isto kad zemlja ima oko 50% stanovništva s visokom ili višom školom (Japan, Koreja, Rusija, Danska,.), ili svega 10%. U EU, koji mnogi proklinju, čita se oko pet puta više nego u balkanskim zabitima. I to ne samo, ili pretežno, beletristika- pismenost se stječe isto, pa i više, čitanjem popularne znanosti, psihologije, političkih djela, filozofije, antropologije… Odrasli ljudi čitaju Eliadea, Junga, Kissingera, Noltea, Barzuna, Berdjajeva,Le Goffa..sve dostupno u prijevodu.
= извор: Политика

Европа угља, челика и крви

СУЗАВЦЕМ и воденим топовима Европа се брани од жена и деце. Све што је деценијама представљано као колосални успех човечанства, срушено је на границама Европске уније. Европа је ових недеља све друго само не оно због чега је створена.
Цео Стари континент плакао је пред језивом фотографијом мртвог Сиријца, петогодишњег Ајлана Курдија, снимљеној на турској плажи недалеко од Бодрума, а само десетак дана касније иста та Европа пендречила је његове најближе рођаке, на граници Мађарске, не дозвољавајући им да уђу у изабрану, богомдану област звану Европска унија. Британски политичар, Питер Баклич, вели да је мали Ајлан мртав зато што су његови родитељи били похлепни за добрим животом у Европи.
Шта смета тој Европи, изниклој из Шуманове декларације о челику и угљу? Боја коже ових јадника који беже од рата, беде, крвавог песка, угљанисаних тела? Можда њихова вера? Па зар Европа, уједињена, напредна, демократска… како већ саму себе зове, у темеље сопствене дичне куће није узидала одредбу о равноправности вере и нације, како год да се зову једна и друга? Али, постоји могућност да међу избеглицама из Сирије, Ирака, Либије има терориста! Заиста. А ко је створио те терористе, ко је школовао и обучавао њихове лидере, почев од Бин Ладена? Како исти данас финансирају своје покрете, своју Исламску државу? Ко од њих купује нафту? Где им живе породице?
Неки овдашњи аналитичари и медији говоре и пишу да је мађарски премијер Орбан фашиста. Ко је толико наиван па верује да Орбан ово што чини, воденим топовима и сузавцем, чини из сопствене памети, контрирајући тамо некоме у Бриселу, Берлину, Бечу? Орбан је само извршилац радова на траси. Главни инжењер седи скоро хиљаду километара даље.
Исти је случај с Хрватском, мада је та земља у оваквим питањима спецификум; Хрватска има значајна искуства и велике успехе у протеривању људи, мало теже јој иде прихват протераних. То у олујним изведбама нису увежбавали.
Чувени CNN хвали ових дана Србију и Србе, кажу да смо хуман народ, благородан, сусретљив, спреман да помогне у невољи. Дивно. А само пре двадесетак година на истом том планетарном каналу, синониму за лаж и опсену, бар кад су Срби у питању, били смо геноцидан и фашистички народ.
Тада су циљеви били други и другачији.
Показује ли нам Европа ових дана сурову истину да пуних 65 година ни педаљ није одмакла од Шуманове идеје уједињења зарад угља и челика. Нема ту места за човека. Угаљ и челик. Новац. Профит.
= извор: | Политика | Novosti.rs