СВРЗИСЛОВО / Иван Шишман

ТАВАНИЦЕ
 
Таванице у Новој кући су беле,
али ако се погледом у њих удубиш кад не можеш да заспиш, видећеш да је тамо записано оно о чему се никад не говори.

Кад сам био мали, спавао сам у соби у којој и сада спавам преко распуста летњег : оној чије прозоре заклањају гране крошње великог дворишног ораха.
Видео сам на плафону лик моје покојне мајке како се смеши, и хтео сам да је позовем…

У њеној соби, оној црвеној, са плафона виси паучина.
Тамо је записано хијероглифима нешто што још увек не умем да прочитам.
Да ли мој  старији брат, који сада тамо спава, кад не може да заспи, покушава да прочита оно што ја не умем?

У Чикиној соби на алабастеру је пропет један лав.

На плафону ходника хризантеме су водиле дневнике без краја…

Свакога пролећа крече
Кујну и Трпезарију,
и нови слој креча је премазао
оно што је минуле године записано…

А Остава и Купатило
су ицртане мрљама каквих нема ни у најлепшим подземним пећинама…

Таванице у Магази
годинама време гази.

Пасуљ, масна рибља чорба,
качамак и врућа проја
описали су своје старинске сторије, на плафонима Дедине собе и летње кујне.

Где држе брашно, семе и електрични млин.
рашириле су се мрље бујне.
Ту се једна коленика цери
газди и мајстору,
пролећу и Вери.
Ту пропадање, на ваги
може да се,
ко брашно,измери…

У Пивници је као у димници.
Ту стражу чува бачва и каца и ред буради од церовине.
Веверица кроз димњак силази,
ласица, мишеви, пацов, царић.
На плафону се потписао дух покојника,
винопија, ракиџија,
прадедова и њихових двојника.
Бекрија, дрвених адвоката, писара,  проводаџија…
Ту су записане замршене фамилијарне хронике.
Најтамније су исписане странице
разбојника и инаџија…

У Библиотеци, на крају Магазе,
где се родио мој Отац,
мишеви и паукови на књиге пазе.

Са плафона отпада леп,
као са багремових грана цвет
и открива концентричне кругове
извежене ластавичјим ибришимом, оцртане
црним мастилом.
Као годови, сваки  круг има своју невероватну причу.
Из једног зрикавци зричу
по сву ноћ.
Из другог детлићи кличу.
Брегунице, спрудњајке, шева.
Из трећег Адам и  Ева.
Арханђел Гаврило.
Марија Магдалена, Исус Христ.
Света породица.
Арханђел Михаило.
Из четвртог мувар и уврати,
јасенови, волови, пар препелица.

Ту сам сигуран свој на своме,
у друштву огромном и добром.
Чак и кад у кревету старом ноћу
лежим  са поскоком или кобром,
сенкама изломљеним.
Ту су све аждаје и дивље звери,
гавранови и несреће и судбина,
Очевим стрпљењем и љубављу, радом припитомљени…

Кад Сунце залази, оно све у Библиотеци златом окупа.
Ту нема приступа
ружна реч, лаж, незнање, Сврзислово.
Испод ове таванице
миран сам као испод сводова
цркве у Кучају, Раванице…

Ту не постоји крај пруге,
рампе и врагови, неразумевање,
мржња, замке и границе…

ДЕДА ПИШЕ ЛАСТАВИЧЈИМ МАСТИЛОМ,   А БАБА ВЕЗЕ ЛАСТАВИЧЈИМ ИБРИШИМОМ
 
Деда пише лако и лепо,
а говори као Сврзислово.

Баба везе ластавичјим ибришимом по безу од снега, јутра.

Гугутке на мајијама
упорно нешто понављају.

Једна жуна свира на флаути.

Деда пише исто и исто, као да вежба краснопис…

Мој отац пише другачије, не цифра као Деда.

И мој Стриц пише другачије, никад исто.

Видео сам како струже моторном тестером тополе у Лакомици : из топола вода пишти.

Тако мој Отац и Стриц пишу…

Баба пише по лејама, по браздама, по баштама
ластавичјим ибришимом.

И виноград Баба веже
ластавичјим ибришимом.

Све су песме написане
и све су књиге написане.

На мрљама на дувару,
на папиру  белом као врх планине.

Белина се раширила гиздава,
белина до бескраја,
али нема никог да је чита.

Више је оних што хоће да шкрабају
по белом видику целом.

И они записују по белини,
по већ написаном и невидљивом,
најчешће свој потпис,
као Деда.

Много има Сврзислова…

РРРРРРРРРРРРРРРРРРРР!
*
24. марта 1999. године, допутовали смо из Београда, неготинским аутобусом  : отац, мој брат  и ја;  увече.Ноћу су бомбардовали  градове. И села. Па и Раковицу, где смо становали. После неколико дана, почео је велики ратни школски распуст на неодређено време. Ми смо спавали у тзв. Новој кући, а Деда и Баба у  Магази, испред које је Шупа са луковима, испод које има ластавичјих гнезда. Још док сам био мали,  направиле су гнезда под гредама, као осе осињак…Два гнезда. Од блата. Изнутра су била постављена ластавичјим ибришимом. Од нечег свиленог и топлог су били, лети, и птићи црвеножутих кљунића, који су увек зевали. Ми смо редовно долазили код Деде и Бабе, као што су се и ласте враћале из топлих крајева почетком сваког пролећа. Кајсије су већ биле процветале, и тулипани у врту ; зеленела се стаза уоквирена
шимширом. Под шупом је био велики сто са столицама, где смо често седели, али – није се чуо цвркут ласта.
Ми смо се вратили пре њих. Гледали смо према небу, али уместо ласта, невидљиви авиони су писали своје саставе  с велике висине ластавичјим мастилом. Највећи део времена, проводио сам у Библиотеци, соби пуној књига, на крају Магазе, соби у којој се мој отац родио. Ту је он донео један стари кревет, који је скинуо са тавана изнад штале и очистио га од паучине и прашине. Волео сам да лежим у том кревету и прелиставм књиге, које ми беху на дохвату руке : то је било моје гнездо. Ту је био и  радни сто од чамовине с почетка века, и писаћа машина моје покојне мајке, ћирилична. Соба је имала само један прозор, кроз који се види  млада оскоруша, која је први пут процветала тек ове године, али и залазак Сунца. Слушали смо вести – наших и страних радио – станица, и већина је била као ластавичје мастило. Ласте се нису  вратиле ни кад су цветале трешње. Са оцем сам  редовно одлазио у шетњу, неколико пута у току дана, изван села, а најчешће предвече, према Обреновој Стражари, да гледамо пролазак возова, које ја волим, али – ни возови нису више пролазили. Све је стало…Али не и трава, и неколико зрна кукуруза, које сам посејао крај оскоруше испред Библиотеке. Они су никли и расли брже од мене. Видео сам и једну црвену змију крај пута, пре Ђуревдана, кад смо ишли до Дубрава да ишчупамо бршљан и пресадимо га у нашем дворишту, испод вишања. Бршљан се примио, као и кукурек, који смо ископали на другом крају села, једног дана, у Зукви. Отац ме је сликао испод расцветаних трешања на Главичици. Водио ме је у дуге шетње узбрдо, до Дубрава, и једног заборављеног кладенца крај неког салаша који је одавно срушен и из чијих темеља бујају коприве. Па и до виса Циганске Пољане, где смо кроз дурбин гледали Карпатске планине, стене у Љешници, Црни Врх и Ђулу Туријску, Раковбарски  Вис. 

Нестало је обичних и хемијских оловака,  али  ја сам у орману , који је моја Баба донела у мираз када се удала, нашао – бочицу са ластавичјим мастилом. Оно је цвркутало понекада на папиру, који је мој Стриц редовно доносио као и цигарете, као један славуј који се угнездио у жбуњу украсне јеле између Нове куће и Магазе. Ситне кајсије – џерзвалије – толико су  заметнуле плодова, да је отац понекада тресао стабло, јер не ваља кад воћка прероди. У винограду су већ цветале шпанске јагоде, као и дивље на Главичици. Ласте се нису враћале. Њихов лет  и цвркут ме је смиривао. Одлазио сам на железничку станицу и чекао да наиђе неки воз, али они нису пролазили ни увече. Тад су се на небу, између звезда, појављивале неке друге – репате. Сирене за ваздушни напад су нас будиле, расањивале, успављивале. На небу је било много оних опасних звезда и сателита, али на њих није обраћао пажњу онај славуј у жбуњу украсне јеле. Он је певао и ноћу, као што су и неке жабе које никада нисам  видео упорно понављале :Ррррррррррррр!

 

      Иван Шишман: СВРЗИСЛОВО  . – Из нових пристиглих рукописа на јубиларни књижевни конкурс, крај августа 2012.