Две песме Александра Лукића из књиге „Оснивач подземне престонице“

Позната у народу као Вражја црква, црква Пресвете Богородице, саграђена у 14. веку на вражјим стенама изнад Пчиње, Трговиште, снимак "Заветина", средина новембра 2014. године.
Позната у народу као Вражја црква, црква Пресвете Богородице, саграђена у 14. веку на вражјим стенама изнад Пчиње, Трговиште, снимак „Заветина“, средина новембра 2014. године.

БАЈАЊА ПРОТИВ ШТЕТОЧИНА,
ОД ЛОПОВА ОД ДЕОБА

Устави, Свети Саво,
устави кола и волове!

У нас има неко чудо,
да се ти чудиш нашем чуду!

Архиепископију задесили трудови.
Узнемирили се бербери,
надзорници пророчанства обукли црнину
и умотали главе у нештављену кожу црних коза.
Пропаст је вршњак свију нас.
Треба посећивати сахране што тек предстоје
јер на спроводима човек може да се нагледа
детаља који су пре тога били недоступни.

Љубав је ипак многолика
и траје дуже од малих богиња.

Овај век неће памтити по малим радњама
на чијим су рафовима чамиле прашњаве књиге,
занимљиве, али не баш толико као голишаве повести
о љубавним аферама
тирана и диктатора (Стаљин, Хитлер,
Генерал Франко, Чаушеску, итд.).

Је ли могуће да је ово век у коме се није видело
ништа, није се видело, пре свега – уживање у злочину?
Век који није видео оно што су видели
судије Страшног суда?

Какво је ово помрачење?
Ово није помрачење Месеца ни Сунца.

Замандаљена су једна врата,
иза којих су д о к а з и,
скровишта са товарима злата
и расправе грамзивих наследника
над лесом од прућа.

О како су наказна половична памћења
и одвратна као устајали расо,
саучесника што ударцима песнице
о прса устоличавају прошлост
поново и поново
пред будалама!

Шта је са судбином оних духова
који су нестали у врућем качамаку
подземне престонице?

Шта нам казује физиономије првоговорника
осведочених на усмереним колосецима,
налик на маневарке које стари скретничари
скрећу пиштаљкама?

Позивају се на балсамованог Оснивача
из тамног вилајета,
илити подземне престонице, што је исто,
помрчина је, ако узмеш . Кајаћеш се,
ако не узмеш . Опет ћеш се покајати.

Ево њихових установа – самоопсена!
Провинција основаних корачницом,
административних центара провинција
са обавезним изложбама победе.

Не мрзим провинције, ту су рођени виђенији,
и ту је подземље уочљивије него у великим градовима,
фалсификати свега увезени су са Севера
испод кафанског дима.

Како је дошло, тако мора и да оде.
То: породични промискуитет, међупартијски инцести,
уметници који одсликавају домаће васпитање
овнове кривороге и наивне јарце
у иконографији обора.

Издаване су серије поштанских марака
на којима су одшкринута врата запада
где Сунце залази сваки дан.

Мртваци су се селили на исток.

Неки су умрли са осмехом,
тај осмех смрти
можда је израз континуитета,
не помирења.
Смрт не нуди помирење већ суочавање
са оним што је обећано а није испуњено,
илузије су ко зна када, на време
склоњене што даље од Страшног Суда.

Судница Страшног Суда
одавно је постала тесна!

Пред њом је такав ред коме ја не видим крај,
као ни масовним егзилима
терору домаће радиности и гериле!

О, ти мали пауче,
ти плетеш мрежу по целом свету,
уплео си живе и мртве,
провинције и престоницу,
погибалце и обешењаке,
села и селишта,

селин и купину,
планине и равнице,
небо и земљу.
Уплети ноћас светог Саву
те ми га бар на сан доведи.

Детаљ из Трговишта, новембар 2014. "Заветине"
Детаљ из Трговишта, новембар 2014. „Заветине“

СТОЦИ ПРОТИВ УРОКА

Помози господе боже, и свети Саво
и света пречиста богородице!
Прво кравама, затим воловима,
онда свим тим површним људима,
којима недостаје читава димензија,
и који сисају сису
и као одрасли људи
коју су сисали у детињству.

Изабрали су најистакнутија места,
заузели најудобнија седишта,
заборавили свеце и савете очева
и с њима кућни довратак,
настрешнице под којима се гнезде ласте и осе.

Изнад њих није Бог, већ Оснивач подземне престонице.
Окружен кафезима и голубовима високолетачима,
писмоношама који само што поруке не изговарају.
Писмоноше је Оснивач лично дресирао.
Они високо прелећу старе школе, кровове некадашњих
коцкарница, некадашњих хиподрома
и надлештва од посебног значај
чија начела почивају на гаранцији револвера.

Благо нама шта смо дочекали,
те имамо таквог дресера!
Он је писмоноше научио да слећу на даће
покрај свећа које с вечери светлуцају
забодене у обредне хлебове
или у шаке старијих и млађих жена.
(Народни обичаји и богатство фолклора
не могу се скривати у недрима
од крилатих татара!)

Толико је добро издресирао своје писмоноше
да су му се враћали чак и кад их је слао
на крај света
и ниједног, зар, не ухватише?
Видим како му слећу на испружену руку
један по један
с узвраћеним ферманима.

Дресер их награђује пшеницом,
од које им нокти отпадају.

Амин!
= извор: Ове две песме штампане су у збирци: ОСНИВАЧ ПОДЗЕМНЕ ПРЕСТОНИЦЕ, Заветине, Београд, 1991. године. Књига се још увек може поручити, овде

ЖАБАР /Ненад Грујичић

Ненад Грујичић - Ненад Грујичик: Неко ми узе реч - Некј ми го зеде зборот. - Са српског на македонски превео Ристо Василевски. - 1. изд. 179 стр. . - 21 цм. - Скопје; Смедерево:  Матица Македонска, Арка, 2014.  Писац  поговора Желидраг Никчевић. Ћирилица. Библиотека Логос . српски венац. Књига се може поручити  од ИП "Арка",  11300 Смедерево, Миладина Милића 3,
Ненад Грујичић – Ненад Грујичик: Неко ми узе реч – Некој ми го зеде зборот. – Са српског на македонски превео Ристо Василевски. – 1. изд. 179 стр. . – 21 цм. – Скопје; Смедерево: Матица Македонска, Арка, 2014. Писац поговора Желидраг Никчевић. Ћирилица. Библиотека Логос – српски венац

ЖАБАР

4
Од Гомјенице до Саничана
осипа се летњи сумрак
сребром младих шарана
што искачу из воде I
као жива надахнућа
у потрази за границом светова.
Преко мора и долина
светски жабари
довукли од прућа корпе
с поклопцима.
Отац узео стотину и
– ето стоваришта од дворишта.
Како коју напуни жабама,
сутрадан крекет путује у Рим.
Наша је кућа освитала
рујем жабље певаније.
Ругала се и луда Дуда.

5
А лов на жабе — овако:
Крене се лети
касно ноћу
до бара сред шума.
Около виркају виле
и цурка месечев кљун.
Крекеће велико количество жаба.
Хорови се разлежу
под земљом до неба.
На обали отац пали
карбитушу лампу
и приноси води.
Кружницом пламена захваћен
свемир звучних мехурова
утихне нагло
и жабе буљаво блену у њ.
Отац узима,
као крофне са тацне,
једну по једну:
травњача,
времењача,
онда бабурача,
па једна без имена.
Бере у корпу колико му драго.

8
Никад не додирнух
бели стомак жабе.
Само сам се дивио
очевој вољи.
На ручковима недељом,
уз јагњетину и ракију,
пригледао сам му велике шаке
без палца на левој:
одрезала машина у августу,
у дворишту под жалосном врбом,
у ритуалу око нове каце
кад се сваки прави мајстор
занесе као песник у језику
и заборави да је
од крви и меса
све док се на тлу,
поред ногу,
не закопрца
тек одсечен
прст у пиљевини.

= извор: одломци из истоимене песме Н. Грујичића,штампани у двојезичном српско македонском издању, Стр. 94, 96, 102

Završnica …

Miodrag Pavlović
Miodrag Pavlović

POD više nego simboličnim naslovom „Takozvani mrtvi“, poslednju testamentarnu zbirku stihova velikog srpskog pesnika Miodraga Pavlovića (1928-2014) predstavila je juče izdavačka kuća „Tanesi“, zajedno sa još dva naslova: „Minuo svetom“ – izabranim pesmama Branka Miljkovića povodom 80-godišnjice od njegovog rođenja i knjigom priča „Bog ih pogledao“ Saše Hadži-Tančića (1948-2014), koji je i priredio pomenute dve knjige pre nego što je minuo svetom.

Sagledavajući Pavlovićevu knjigu kao neku vrstu duhovne potrage koja se u jednom trenutku preobrazila u arheologiju svetog, kritičar Saša Radojčić je rekao:

– U ovoj knjizi nalazi tog neobičnog arheologa koji razmiče slojeve epoha, često su zaogrnuti i zaštićeni humornim obratima, kojima se, kako je dobro primetio Hadži-Tančić, nijansira „spoznaja o smrtnosti čoveka, senci prolaznosti i odsjaju večnosti“. Geografske koordinate koje dotiče knjiga rasprostiru se od Stražilova do Svete Gore, do Indije i Dalekog istoka. Njen metafizički raspon je još veći; reč je o vidovima nestajanja, iščezavanja, od skoro alogične „nesrazmere nezgrapne“ do strašnog „završnog cvokotanja“. Ali to je u isti mah tako karakteristično ljudski raspon, tako ljudska bezmerna mera!

U nadahnutom pogovoru Hadži-Tančić je naveo kako je Miodrag Pavlović, pišući ove pesme, bio svestan da nastaje nešto izuzetno, kruna svih njegovih traganja i nastojanja:

– Pesnik je „Takozvane mrtve“ orkestrirao u najboljoj tradiciji duhovnog višeglasja, od slovenske i balkanske starine do istočnjačkih rezonansa, u poetskoj magistralnoj inverziji spiritualnog i evropskog moderniteta. Pesme iz zbirke računaju sa fatalnošću kraja, ali nikako i njegove dovršenosti, već novog otvaranja.
Blagoironijski, poslednja pesma zapravo najavljuje i drugi, zanavljeni život, novo trajanje. Tako je Pavlović, u čudesnoj završnici nadahnuća, raspet između zemlje i neba, ispevao svoj pesnički i ljudski zavet. Živeti, stvarati i nadati se – tu uzvišenu, trajnu i večnu poruku ova jedinstvena zbirka, na dostojan način, potvrđuje – zapisao je Hadži-Tančić.

S MARGINE ŽIVOTA

PO mišljenju kritičara Marka Nedića, Saša Hadži-Tančić je nesumnjivo bio jedan od najznačajnijih srpskih proznih pisaca poslednjih decenija 20. i početkom 21. veka, koji je stvarao na jugu Srbije.

– Poslednjom knjigom priča vratio se svom leskovačkom zavičaju – rekao je Nedić. – Teme ove proze pokrivaju različite životne situacije, od detinjstva pa do starosti. Najveći broj likova je već unapred oneobičen, najčešće svojim karakterom, životnim sudbinama, ili projekcijom u očima suseda, prijatelja, članova porodice. U većini slučajeva, reč je o ljudima s margine života, o božjacima, usamljenicima, neostvarenim, neprihvaćenim, izgubljenim ili originalnim i živopisnim tipovima palanačkog prostora.

ZAHVALNOST

– OVOM promocijom se „Tanesi“ zahvaljuje i odužuje Hadži-Tančiću koji je bio autor, urednik i saradnik ove kuće, rekao je Simon Simonović. – Njegov izbor iz Miljkovićeve poezije je do sada najbolji, jer je vrlo brižljivo birao pesme, prateći pesnikov život. Poslednja knjiga Miodraga Pavlovića objavljena je takođe zahvaljujući njemu, a svoju poslednju knjigu priča završio je pred kraj života, ne dočekavši ovo predstavljanje.
Srodne vesti

Završnica nadahnuća | Kultura | Novosti.rs.

Коме смета „Књижара писаца“?

Петао "Заветина".
Петао „Заветина“.

Коме смета „Књижара писаца“? И зашто је нападнута?То јест хакована.

Један од последњих чланака, публикованих на овој локацији, који се тицао поновне продаје београдске „Просвете“ био је прошаран линковима хакера, који су упућивали на треће и четврте локације!!

Тај чланак сам морао, чим сам то опазио, да обришем – истог поподнева (петак, септембар 19, око 17: 43 ч).

Болесним умовима?

Featured post

ЗАВЕТИНЕ+, бр. 5 , септембар 2014.

Штампа се најновији броја књижевног часописа “ЗАВЕТИНЕ+” (таблоид, 16 страница ).Напоредо ће истовремено изаћи до 15. септембра и дигитална верзија овог часописа (на ЦДу) и, први пут – штампана верзија које су скоро идентичне; разлика, наравно постоји – у цени. Од петог броја овог часописа напоредо ће излазити истовремено обе варијанте часописа.

Заветине, бр. 5, септембар 2014.
Заветине, бр. 5, септембар 2014.

“ЗАВЕТИНЕ+” доноси, као и у претходним бројевима, обиље прилога, у оквиру рубрика: Улак или Гласник Заветина, Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ, Четврта Србија, Уметност махагонија, Запис(и), Српски песници у свету, Бездана уметност, Edition SECTIOCAESAREA – Едиција ЦАРСКИ РЕЗ, НЕИЗБЕЖНО (Превредновање)Дневник писца, Кругови Заветина, КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ , Аукције Сазвежђа З, Летопис ЗАВЕТИНА, ЕКСКЛУЗИВНО. Овим бројем доминирају одабрани текстови (превод) Ђованија Папинија о историји и судбини Исуста Христа и панорама песника чланова Групе Зз, у избору главног уредника.

Zavetine + , br. 5 d

Новине српске ренесансе започињу текстом „А ЈА ВАМ КАЖЕМ“ Ђованија Папинија (»Казано је старима: не убиј … а ја вам кажем: да ће сваки ко се гњеви ни за шта на брата свога бити крив суду; а ако ко рекне брату своме: рака! биће крив скупштини; а ко рекне: будало! биће крив паклу огњеном«. Исус иде право у крајност….“). Следе : ОДЛОМЦИ О СТЕФАНОВИЋУ Предрага Пузића, „Писмо Мирославу Тодоровићу“ Винка Шелоге, „Кажу да смрт уводи у историју…“ Радомира Константиновића, „Разоткривена сврха запрашивања“, „МЕНИ СЕ НЕ ДОПАДА ОВАЈ СВЕТ“ песма прерано премнинулог проф. Слободана Бранковића, којом се отвара Панорама песника чланова Групе Зз. На вест о смрти Миодрага Павловића – прештампан је одломак из једне од последњих књига преминулог песника („…Духовним искуствима песник крунише своју поезију. Али следећи њих песник оставља иза себе епску магистралу као и лирску идилу. Духовно искуство се не препричава, оно се заступа и поново доживљава...“)

„Улак или Гласник Заветина“ отвара се упозорењем подвученим црвеним словима: „Ове новине не финансира Министарство културе, већ филантропи из Србије и света, зато су ово једине независне новине“ Оно што је израсло из земље враћа се опет у земљу, а оно што је никло из небеског семена, враћа се у небо.Први пут се објављује део преписке уредника и пок. М. Димића.

„Сазвежђе ЗАВЕТИНА“ – Трећа страна „Заветина+“ доноси песнички веродостојне и занимљиве прилоге песника панораме: Љиљане Вујић-Томљановић „Вјетрењачама уморен“, Душана Стојковића „Умивање“ (избор из „Изабраних дела“); Радивоја Шајтинца („ПЕСМА ПРОТИВ ГОМБРОВИЧА БИТНЕ ИСПРАВКЕ (коначна верзија) и друге песме “), „Писмо од пријатеља“.

Четврта страна је посвећена бизарним темама – тзв. Четвртој Србији, и отвара се подужим ангажовано писаним чланком Мирослава Тодоровића „Писмо Недељку Богдановићу“; следе „Полигон, Армагедон“, Беле Тукадруза и „Буђење“ Ангелуса Силесиуса.

У рубрици УМЕТНОСТ МХАГОНИЈА (пета страна) часопис доноси песму „Ктиторов сан“ Миодрага Павловића, одломак „Уерка“ о актерима тзв. Друге српске ренесансе, песме Леонида Шејке „Прва светлост“ и „Последњи запис“; „Уопште“, песме Слободана Бранковића; „О ЊЕГОШУ, ПОНОВО“ (Бела Тукадруз).

У рубрици ЗАПИС(И) следе песме Роберта Тилија, Зорана М. Мандића и Милана Косовића.

Следе прилози песника панораме: песме Мирослава Б. Душанића, Стојана Богдановића („Све је ближе и ближе“), белешка Б. Тукадруза о најновијој књизи С. Богдановића.

Рубрика Бездана уметност доноси три нове песме Александра Лукића, и критички осврт главног уредника на роман „Ђедо“ Радета Војводића.

У оквиру рубрике Едиција ЦАРСКИ РЕЗ часопис наставља да штампа панораму новијег руског песништва, избор и препев Владимир Јагличић (Валериј Латињин, Нина Карташова, Александар Маркин, Андреј Голов). Следи и „Писмо Сазвежђа ЗАВЕТИНА” Руској речи” од пре пет месеци (Да ли се шта променило? Кога брига за поезију, и у Русији и у Србији?)   Б. Т.

Десета страница – рубрика „ПРЕВРЕДНОВАЊЕ (Неизбежно)“ (има поднаслов „Оркестар за свадбе, сахране, урнебесе и рашчишћавања“) доноси „Последњи оглед“ Папинија и крај писма Мирославу Тодоровићу (Винко Шелога).

Рубрика ДНЕВНИК ПИСЦА доноси ИЗВОДИ ИЗ БЕЛЕЖНИЦА подужи текст НЕСАНИЦА.ФАТАМОРГАНА Беле Тукадруза и „А ја вам кажем“ Ђованија Папинија (о Христовој заповест која, једина, може решити проблем насиља).

Подрубрика „Винаверов сокак“ доноси наставак текста Р. Константиновића о Винаверу („..Родом из галске културе једнога Волтера, једног Раблеа, Винавер је био, и остао, вечито радознао, спреман на сваки отров и сваки лек који би му се учинио у датом часу погодан, а пре свега спреман на смех, па и на лакрдију коју је претпостављао оној стерилној, намргоћеној мудрости духова изван игре…“), песме панораме песника чланова групе Зз: Зорице Јанакове, Соње Ковачевић, Благоја Свркоте, Зорана Хр. Радисављевића.

Рубрика КРИТИЧКИ КОМЕНТАРИ објављује „Дневник уредника Заветина“ , подужи текст о песнику Мирославу Тодоровићу („ВИДИК-КЊИГА“, као и читав низ других, духовито и подстицајно писаних цртица „СПИСАТЕЉСКЕ КАЛФЕ“, „Апсурдистан“, „Указивања“, „ДОБРИЦА ЋОСИЋ: ПОНУЂЕНО МИ ЈЕ ОД СТРАНЕ ЦИА ДА НАСЛЕДИМ ТИТА и да, заузврат, добијем Нобелову награду!“).

Рубрика Аукције САЗВЕЖЂА З (поднаслов: издаваштво као књижевни жанр) доноси најновије вести из света издаваштва и др. Скрећемо пажњу на неколико цртица: АПСУРДНА СРБИЈА, Портрет Беле Тукадруза у најновијем броју „УНУСА МУНДУСА“, бр. 47/ 2014. ДВА БЕСПЛАТНА БРОЈА књижевног часописа ЗАВЕТИНЕ + .

Рубрика Летопис ЗАВЕТИНА донноси „ТАЛИТА КУМИ“ Ђ. Папинија, одломке из ДНЕВНИКА Беле Хамваша, и читав низ других замиљивих ствари.

ЗАВЕТИНЕ +, бр. 5, септембар 2014,  издање штампано на папиру: управо је одштампано)
ЗАВЕТИНЕ +, бр. 5, септембар 2014, издање штампано на папиру: управо је одштампано) и може се поручити (овај број је штампан у ограниченом броју примерака!)

У рубрици Ексклузивно штампају се песме прерано преминулог Слободана Бранковића (из првог циклуса његове песничке књиге „И КАДА НЕ БИ БИО ОВАЈ СВЕТ“, одабране на Јубиларном књижевном конкурсу “Заветина” 2013. године – неколико месеци пре укопа), песме Стеван Бошњака, Милене Вукоје Стаменковић,Зорана Хр. Радисављевића, Стојана Богдановића, пронађене „доказе“ да бог постоји; сведочење о рецидивима комунистичке цензуре, и песми „као једином споменику“  једној хероини из Првог светског рата.

Цена овог броја штампаног на папиру износи 299,00 дин. (урачунати и пошт. трошкови – важи само за Србију). Цена ЦД са овим бројем, тзв. Дигиталног издања – 210 дин. Нема попуста, зато што је још увек тираж ограничен.

Поручиоци овог броја из света, бивших југословенских република, Европа,  и са осталих континената – плаћају поштанске трошкове у целини…


Може се одмах поручити једино преко Књижаре писаца. https://krmikovac.wordpress.com/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D1%83-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D1%98-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B7%D0%B2%D0%B5%D0%B6%D1%92%D0%B0-%D0%B7/%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%B3%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-1-%D0%B1%D1%80-1-%D0%B0%D0%B2%D0%B3-2013-120-%D1%81%D1%82%D1%80/

Мирослав Лукић – Белатукадруз ЛАС ВИЛАЈЕТ

Средином јула 2014. године изашла је из штампе књига песам Мирослав Лукић – Мирослав Лукик ЛАС ВИЛАЈЕТ – ЛАС ВИЛАЕТ : Изабране и нове песме – Одбрани и нови песни. Изабрао и на македонски превео –Отбрал и од српски на македонски превео : Ристо Василевски. Поговор је написао песник и књижевни критичар Душан Стојковић. Књига је штампана у Библиотеци Логос , Српски венац, као 17. Као двојезично, броширано и тврдо укоричено издање „Матице Македонске“ из Скопја, и „Арке“ из Смедерева.
Књига садржи две целине: Фантазмагорична историја (5- 35) и Пустиња, искушења (37 – 129). Песме је Василевски бирао из обимне Лукићеве књиге одабраних песама ЛАС ВИЛАЈЕТ (из 2010), али у оквиру овог избора Василевског има и низ нових песама из Лукићевих рукописа. Предговор Душана Стојковића Лирски поглед изнутра штампан је на страницама 131 – 145). Избору је придодата и потпунија био-библиографска белешка о песнику.

Предња страна корица
Предња страна корица

полеђина корица
полеђина корица

ХИМЕРЕ

Говорио сам већ о химерама
на врло упрошћен начин (чини ми се).
Оне су опет ту, док размишљам
о једном воћњаку на чијем крају
беше шупље багремово стабло
пуно саћа и меда одбеглих пчела.
И о једном комаду њиве покрај пута.
О том путу насутом шљунком.
(То су све химере,
али могле би постати јава,
нешто оствариво, могуће,
трајно и битно.)
Химере су ме водиле
и још увек ме воде.
Тишина летња ритова, ливада
Слапови хмеља. Предања мајке.
Вечност. Химере су њени суседи.
Док ме буду водиле,
ма колико то изгледало апсурдно,
нећу залутати у овој загубици.
Поново говорим о химерама,
схвативши да су ме четрдесет
и пет година одвлачиле од празнине
и несумњивих знакова пропадања.
Химере воде тим макадамским путем –
слепим цревом за хиљаде и хиљаде –
што се успиње на брежуљак.
то место је узвишено и као створено
за светски левак, који само ја видим,
који сам видео силазећи низ благи брег,
удишући њихов мирис.
Химере су ме водиле уз брег,
низ брег, и према непрегледним шумама,
острвима млечних печурака, детињства и јеленака.
Химере су ме довеле довде.

2. и 3. стр. књиге
2. и 3. стр. књиге

ХИМЕРИТЕ
Веќе зборував за химерите
на мошне упростен начин (ми се чини).
Тие пак се тука, додека размислувам
за еден овоштарник на чиј крај
имаше еден шуплив багрем
полн со саќе и мед од одбегнати пчели.
И за едно парче земја покрај патот.
За тој пат турен со чакал.
(Тоа се сe химери,
но би можеле да станат јаве,
нешто остварливо, можно,
трајно и битно).
Химерите ме воделе
и сеуште ме водат.
Тишината летна на шамаците, на ливадите
Брановите од хмел. Преданијата на мајка ми.
Вечноста. Химерите се нејзини сосетки.
Додека ме водат,
сеедно колку тоа изгледа апсурдно,
нема да заталкам во оваа губеница.
Повторно зборувам за химерите,
сфаќајки дека четириесет
и пет години ме оттргнувале од празнината
и од несомнените знаци на пропаѓање.
Химерите водат по макадамскиот пат –
слепо црево за илјадници и илјадници –
што се јази по ритчето.
Тоа место е возвишено и санќим создадено
за светска инка, што само јас ја гледам,
што сум ја видел додека слегував по падината,
вдишувајќи го нивниот мирис.
Химерите ме воделе пругоре,
прудолу, и кон непрегледните шуми,
кон островите со млечни габи, кон детството и
кон папрата.
Химерите ме довеле до тука.

стр. 156-7 књиге
стр. 156-7 књиге

ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ
Све можеш.
Да откријеш прави предео,
место у заклону под брдом
које прескаче кошава,
живи извор и добру подлогу.
Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.
Да отпочнеш зидање Праве куће
на правом месту –
у којој су садржане све куће
на тој страни света,
у којој је свемисао прави домаћин,
а газдарица – свезана времена.
И да подигнеш поток изнад тока
и да га скренеш у врт изван годишњих
доба, у рибник, где су зова и лабудови
увек код своје куће.
Све можеш, осим,
да подигнеш тај праг стари
под којим је скотурена
змија бела као снег.

ЗМИЈАТА БЕЛА КАКО СНЕГ

Сe можеш.
Да отккриеш вистински предел,
засолниште под ридот
што го прескокнува кошава,
жив извор и добра подлога.
Да ја довикаш Тајфата од Мал Дуќан.
Да почнеш градба на Вистинска куќа
на вистинското место –
во која се содржани сите куќи
на таа страна на светот,
во која вистински домаќин е сесмислата,
а стопанка – сврзаните времиња.
И да го кренеш тотокот над текот
и да го префрлиш во градината над годишните
времиња, во рибникот, во кој бозелот и лебедите
се постојано дома.
Сe можеш, освен
да го кренеш стариот праг
под кој е склопчена
змијата бела како снег.

Бела Тукадруз
Бела Тукадруз

ВЛАШКА МАГИЈА

Повучем фиоку. Пада на под и распрскава се у
парампарчад.
Додирнем сијалицу – распрскава се.
Легнем у кревет, као у гроб.
Зажмурим. Ништа не видим неко време.
Затим, почну мрље да навиру.
Светле мрље. Па слике. Нејасне.
Кад чврсто склопим очне капке,
могу да призовем олују, град, але и смрт препелице.
Видим, што никада не видех отворених очију.
Моје гледање и з н у т р а,
мој унутрашњи поглед постаје свевидећи…


ВЛАШКА МАГИЈА

Ја повлекувам фиоката. Паѓа на подот и се
парчосува.
Ја допирам сијалицата – се распрснува.
Легнувам во креветот, како во гроб.
Мижам. Едно време ништо не гледам.
Потоа почнуваат да напираат дамки.
Светли петна. Потоа слики. Нејасни.
Кога ќе ги склопам цврсто очните клепки,
можам да намамам луња, град, сеништа и смрт
на потполашка.
Гледам што никогаш не би видел со отворени очи.
Моето гледање о д н а т р е,
мојот внатрешен поглед станува севидлив…

=======
Душан Стојковић овим речима препоручује ово најновије двојезично издање Бела Тукадрузових песама:

Лукић се непрестано пита, и проверава у пракси,
колико се песма може раздесити а да песма остане. Он
пева углавном дуге песме. Грана их у циклусе. Задржава,
као њихову кичму, наративно. Но, непрестано то нарати –
вно уплиће у ритмички вез, коло. Убацује у игру и снове.
Њихово тумачење. Попут себи далеких дадаиста и нешто
ближих надреалиста, не ретко, песму изједначава са сно-
вима. Чини је сликом сна градећи је техником сна. У пе –
сми „Животворни ветар снова“ налазимо сијасет унутра –
шњих ветрова: срца, плућа, бубрега, слезине, јетре. Све
је код Лукића истовремено двополно. Поред сновиделног,
ту је и – вештим уздизањем пресног у поетско – и оно што
бисмо могли означити као лирски производ радње која би
се истинословљењем могла означити. Лукић не признаје
и кад је о стварању песама реч, једнако као и када је говор
о давању критичких судова, оно што би се могло окрстити
као лажно. Читав његов књижевни опус је борба против
лажних вредности, фалш романа и непоезије.
Основна формула Лукићеве песме је ни… ни. По-
стајемо ли, тако, Атлантиђани? Јесмо ли – несвесни тога
– нестали? Или се, можда, само, предругојачили? Из ког
јајета се испиљује (балкански) Феникс?
Лукићева песма је лов вибрација. Али чега? Али
чијих? И смрти!
Он може да потпише мисао Октавија Паса: „Пое-
зија нам открива ко смо и позива нас да будемо што смо.“
Лукићева несумњиво то чини.

(стр.142)

====
Књига се може поручити од издавача „Матице Македонске“, Скопје, и „Арке“, 11300 Смедерево, Ул. Др Миладина Милића 3, емаил arkasmed@yahoo.com, ristovas@gmail.com

Featured post

ПИСАЊЕ КАО ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ / Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић разговара са Добрилом Ненадићем  (Фото Петкана Ненадић)
Мирослав Тодоровић разговара са Добрилом Ненадићем (Фото Петкана Ненадић)

Добрило Ненадић један од водећих писаца српског језика је кроз осамнаест објављених романа прешао пут од освита цивилизације (“Гвоздено доба”) до данашњих дана (“Време кокошки”). Завирио је пером и контемплацијом, и, у будућност (“Купола”). Импозантан опус који импресионира новим романескним читањем историје, као и особена визура перцепције стварности.
Неколико његових романа плови по Амазону, америчкој и светској мрежи, виртуелној џиновској књижари (Дигиталној галаксији) међу неколико милиона електронских књига. Тако је овај горостас из Вигошта својим делом помогао нашој култури да се српска реч чује, и види, у брују помешаних језика као у оној библијској причи о градитељима куле вавилонске.
Сада писац уз жубор Рзава, у свом центру света, Вигошту и Ариљу, и даље зида романескну кулу, у познато узиђује иновативности без којих књижевност нема сврхе. Овај вазда ренесансни списатељ оживљава прошлост у којој се огледа садашњост, а види будућност.
Особена матрица, свобухватна земаљска прича о човековом животу, својеврсно надношење над историјом, језичка боја, садржинска приступност и поступност обезбеђују Ненадићевом циклусу романа универзалну димензију…

1.
Већ трећи ваш роман Сабља грофа Вронског је у дигиталној галаксији и може се блaгодарећи интернету преузимати на, за сада, целој планети. Уз честитке и упит колико вам овај успех даје елана да наставите без остатка на пресељењу ваших дела у дигиталну галаксију.

Ово је тек наговештај онога што неминовно долази или да се послужим оном чувеном изреком коју је Черчил лансирао поводом тријумфа Монтгомеријеве Осме армије над Ромеловим Афричким корпусом. “Ово није крај, ово није ни почетак краја, ово је крај почетка“. Засад сам постигао толико да сам замочио ноге у Амаазон. За почетак сам убацио три књиге, Сабљу грофа Вронскох, Гвоздено доба и У сенци црне смрти. То је море један хајдучко ускочки упад у амерички тор.

2.
Колико је тај пут био тегобан? Јер ово је прави подвиг вредан свеколике пажње.

Наравно да је то подвиг. Е сад како смо то ми успели да се провучемо сред пушака бајонета, страже око нас, таман посла да о томе наглас говорим да ме биг брадер чује, ма дајмо се контролират, не. Било је тегобно али брате и слатко.

3.
Шта сте све морали да жртвујете да ваше дело о свом руху и круху преточите у други језик?

Ако мислите на превод Доротеја на енглески, то ни у ком случају не видим као било какво одрицање него просто као улагање, као инвестицију, као пословни потез. Свако улагање, па и ово моје, рачуна да ће, ако не одмах, а онда барем једнога дана, донети профит улагачу. Ово је проста рачуница и не треба од тога правити никакву мистификацију. На првом месту мој роман Доротеј је једна веома популарна књига која је имала бројна издања и знатне тираже. Велика је вероватноћа да ће и на енглеско говорно подручје кад тад успети да се пробије. Ако не успе, ником ништа, није крај света. Бацио сам у ветар своју а не туђу уштеђевину. Могао сам додуше да је потрошим на крстерење Нилом а можда бих то и учинио да сам млађи.
Овде се на то тржиште препоручују и шаљу књиге које имају слабачак тираж од пар хиљада примерака. Тај који бира књиге за пласман на страна тржишта рачуна на чудо а чуда се дешавају само у бајкама. Очекивање да ће малотиражне књиге постићи некакав спектакуларан успех на светском тржишту детињасто је као уосталом и многе друге овдашње замисли и фантазије. Но добро, никоме није забрањено да сањари, ни њима а богме ни мени.
Ја сам о своме руху и круху све то учинио, нашао преводиоца у лику госпође Дубравке Попадић Гребенаревић а она је ангажовала рођеног говорника енглеског језика господина професора Вебстера који је преводу дао коначну редактуру.
Остаје ми да сачекам прилику да нађем поузданог и правог издавача. Имало је неких покушаја али није успело, да не улазим у детаље. Тражићу док не нађем оног правог.

4.
Сада када су препреке савладане, шта даље каните?

А шта даље канимо да чинимо то ћемо тек да видимо према приликама. И морам опет да се окитим туђим перјем и оном познатом изреком “Стари причају о томе шта су радили, млади о томе шта раде а будале шта ће радити“.

5.
И коначно, Гутенбергова галаксија „улази“ у сенку нове електронске, визуелене. Нашли смо се пред вратима бесконачног?
Каква је будућност те галаксије (Гутенбергове) или ћемо се „селити“ у друге галаксије и на друге начине остављати трагове – сведочанства. Од глинених плочица…светлосних…до ???

Не усуђујем се да се бавим пророчанствима. Нама људима није дато да гледамо кроз непровидне завесе времена. Загледани смо у свој пупак па и то нам не иде од руке. Последњи пророци су они из библије Језекиљ, Исајија, Данијел који су предвидели долазак месије Небројено је мудраца који су се обрукали. Помиње се Мишел де Нострадамус видар и песник чијим се замршеним стиховима приписују пророчанске моћи и предвиђање дешавања у далекој будућности а извесно је само да је прорекао страховладу модерниста и постмодерниста, фрагментацију и деконструкцију. Имали смо и ми наше Тарабиће из Кремана, помиње се Видовита Миља Вујановић Регулус и многи црни и бели магови који гатају у пасуљ. И ја сам упознао покојну бабу Неру код Ивањице која је сљевала страву, скидала чини, гасила угљевље и растопљено олово. Нису се прославили ни уметници. На чисто фактографском плану дебело су погрешили Артур Кларк чувени писац научне фантастике и редитељ Стенли Кјубрик који су у филму 2001: Одисеја у свемиру из 1968. промашили изглед супер компјутера HAL 9000 који управља оним свемирским бродом на посебној мисији.
Да се не заборави апокалиптичка визија нашег великог песника Бранка Миљковића који рече да ће поезију једнога дана сви писати. Живимо управо у таквом времену. Сви певају. И славуји и вране.

6.
Ми смо вазда стењали под врећом прошлости и због менталних особина стално доцнили. С друге стране тешко прихватамо новине, нисмо ни спремни за нове технологије (Земља са 30% неписмених, а о технолошкој не вреди зборити, а ту је и наше сиромаштво којем није до културе.

Новине се уопште тешко прихватају, данас много лакше него јуче. Каква се само фрка била подигла када је после Берлинског конгреса и стицања независности покренуто питање увођења железнице и изградње пруге од Београда до Ниша. Које су будалаштине изговарали народни трибуни и демагози. Један од наших најумнијих људи, Европљанин од главе до пете, млади краљ Милан био је на ивици нервног слома слушајући скупштинску грмљавину народних посланика Ранка Тајсића и Адама Богосављевића против увођења швапске новотарије. Неколико година по изградњи пруге тога гигантског подухвата који је отворио пут убрзаног развоја привреде и којим сељачка Србија треба да се поноси, млади краљ је абдицирао. Победиле су га будале. Ни у западним земљама није било много боље. Страх од технике свуда се претварао у хистерију. Техничка унапређења и машине доживљаване су као ђавоља творевина која радницима хлеб одузима. Данас барем нико не разбија мобилне телефоне, ајфоне и ајпеде и све те чаробне играчке. Знам то из личног искуства. Када сам их као млади инжењер наговарао да саде малине сељачки мудровани су ми се подсмевали говорећи да им не пада ни на крај памети тако нешто, јер су њихови дедови и очеви крчили трње око куће па неће ваљда они да га саде. А тако је било и са свим другим иновацијама.

7.
Ми смо прешли пут од таблице, крижуље до лаптопа.

Да. То је тачно. Сведочим из прве руке као учесник и сведок невероватног скока који је моја генерација извела. Ја сам наиме први разред учио школске 1948/49. Учитељ ми је био Љубиша Жиравац коме највише дугујем јер ме је научио да читам и пишем. Писали смо на таблицама од шкриљца писаљком која се звала легиштер. Тек у другом разреду смо почели да пишемо на свескама. Та таблица је имала дрвени рам и са обе стране се писало. На једној су биле шире и уже линије за писање слова и са друге квадратићи за рачун. На раму је био узицом привезан сунђер и то онај прави, морски. Њим смо брисали таблицу. Е сад прескачем шест седам деценија и опет стојим пред једном другом таблицом сличних димензија и облика. Ова се зове киндл или ајпед. На овој таблици може се сместити читава библиотека од неколико хиљада књига. Ја који сам учио на оној таблици слова доживео сам ето да учествујем у том невероватном чуду да текстове од тих слова шаљем на ове нове таблице диљем планете. Има једна књига која се зове Шок будућности, не могу да се сетим имена аутора. Наслов је сјајан, прецизан, тачан.

8.
Док се ми забављамо старим, одбаченим стварима свет ствара нове. И сада стојимо пред вратима дигиталне технологије збуњени и чекамо.

Тражим помиловање за нашу генерацију. Аман, заман, имајте милости и не тражите од нас немогуће да схватимо и прихватамо све ове новотарије које се пред нашим забезекнутим погледом муњевито смењују. Ми смо људи одрасли у једном друкчијем времену где су се промене неупоредиво спорије одвијале.

9.
Ви сте своја дела послали у орбиту, без чекања, као јединка, као усамљеник.

Десило се тако да сам имао нешто што се уклапало у тренд. Моји романи су се уклапали у киндл систем да тако то назовем привремено док се не измисли прикладнији назив. Изгледа да је роман као популарна књижевна врста и најпогоднији за киндл. Неки од мојих романа су имали поновљена издања, неки су награђивани, па је то ваљда на њих и на мене скренуло пажњу пионира нашег дигиталног издаваштва. Можда су помислили да сам ја тај који би можда имао неке шансе. И тако ме је неколико њих окружило. Учили смо и ја и они, напрезали се да укапирамо како та ствар функционише. Понекад сам себи наликовао на неког дивљака из џунгле који први пут види огледало.

10.
Књиге и артија „одлазе“ у архиву заборава. Дигиталне књиге захтевају, јамачно, друкчији начин мишљења, читања и рецепцију. Али како смо ми традиционално неповерљиви према новом, тешко се одричемо стечених навика, хоћемо ли се галопом пужева придружити и чекати?

Изгледа заиста да ће ова нова технологија однети победу, мада не мислим да ће папирне књиге нестати. Свет је одувек тако функционисао. Ново је расло и ширило се али ни старо није нестајало. Све што је постајало раније и даље је у употреби. Тако да ће и књига у свом данашњем облику преживети. Преживеће и библиотеке, ако никако друкчије а оно бар као музеји.

11.
Да ли ће и сада као увек за све требати много више времена, да ли ће се поновити прича као са, између осталог, експериментом званим постмодернизам. Када је ринут на депонију код нас је ступио на сцену.

Не бих ја томе придавао превелик значај упркос заглушној галами којом љубитељи тога модног правца прибегавају. Свако има права да телали око свога еспапа. Е сад ако нађу довољно следбеника, молим, немам ништа против. Било би наравно добро ако би играли ферплеј, да се не служе триковима попут шибицара. То би и за њих било далеко мудрије.

12.
Да се књижевност не ствара само у престоници о томе нема вајде више причати, али како је књижевна пијаца у Престоници тамо се све одлучује, вага, и плаћа. Протежирани, сналажљиви, они уз власт имају све привилегије почев од штампања, превођења, промоција. Отуд писци од имена али без дела… Ви сте сами о свом трошку преводили своје књиге и слали у свет глас о судбини-историји овог тла. Има ли наде да ће се нешто променити, да ћемо бити једнаки, или се по „правду морамо на небо попети“, како написа песникиња Мирјна Б.
Наравно да се неће ништа променити јер не видим ко би то могао приморати ово моћно и сложно риболовачко друштванце да се одрекне својих ловишта.
13.
Код нас постоји тзв. званична, повлашћена књижевност, коју власт протежира, и усмерава, и она друга, истинска која дише на живот и време. Читаво једно десетлеће, 1990- 2000 власт је гајила постмодернизам, награђивала писце који су писали ни о чему. О томе Стевановић пише: „Економска и политичка катастрофа деведесетих година безмало је уништила културе на бившим југословенским просторима. Литература је издисала, у процепу између патриотическог писанија и јаловог постмодернизма, закаснелог бар неколико деценија…И мрави – убице полутајног идеолошког чишћења националних редова легли су на посао, неколико даровитих писаца нестало је из јавности, књижара, библиотека и школских програма“. Ни данас се ништа није променило. Одређени број подобних писаца ужива привилегије, преводе се, награђују, отворена су им сва врата, итд…Где је ту писац, онај прави, творитељ истинских вредности?

Све је ово тачно. Можда бих ја изоставио временске периоде јер ово је једна константа и не подлеже никаквој периодизацији. Авај у свим временима било је подобних писаца који су као прилагодљиви, корисни, вишенаменски употребљиви служили својим меценама и патронима. Балзак је кроз лик Ежена де Растињака чије је авантуре пратио кроз тридесетак својих романа са свих страна осветлио личност овог аривисте. Ја међутим нисам баш најбољи саговорник на ову тему. Нисам био у прилици да то посматрам изблиза тако да могу само да нагађам. Ни у овој маленој чаршији нисам био ни близу кркаџија свечаних ручкова, нисам никада био у званици. Било би ми много лакше и удобније да сам био, али ето, за све човек треба да се роди.

14.
Објавили сте више вапајних текстова о нашем чекању (Политика, Новости) и доцњењу за дигитализацијом,… продајом књига и сл. Наша Удружења због беспарице и инертности ћуте. Нема ко да разбије „лед навике“, време пролази…

Добро сте рекли. Био је то глас вапијућег у пустињи. Просто не могу да верујем да се код толико паметних и учених људи не нађе ниједан који не види оно што је очигледно, да класично издаваштво малаксава, да један по један издавач пропада. Не само овде него и у свету. Пред нашим очима се дешавају баш у овом тренутку велики потреси промене које се из дана у дан увећавају и убрзавају, а овде као да су сви ошамућени, комирани, чакају да падне плафон, шта ли. Спас је у дигитализацији то би требало да буде свима јасно. Ако ми своје књиге не преведемо у ову форму нико други неће а поготово не Амери господари света који у овом погледу Србију држе под ембаргом а нашу територију у неодређеном статусу као непознату неистражену земљу као да смо негде у џунглама у сливу Амазона као територија означена белином на коју нога белог цивилизованог човека још није крочила. И тако ће бити све док не испунимо све њихове захтеве и док не обавимо све задатке на свом самопотирању и самоунижењу.

15.
Лично ме импресионира да ви, дозволите да велим у зрелом добу, младалачки прихватате нове технологије и да вас оне прихватају. Шта ви у њима откривате? Да ли се још може писати са оном страшћу с којом су писали писци горостаси: Достојевски, Горки, Буњин? Да ли би могли поново да напишете роман чија се духовна температура не мења као што је Доротеј, Деспот и жртва…

Не знам шта је покретало и узбуђивало Достојевског иначе мога омиљеног писца. Можда понајвише коцкарска страст која га је много пута доводила до тоталног финансијског фијаска па је морао да пише да би се извадио из буле. Знам да је доктор Чехов објављивао колумне у некаквом опскурном листу два пута недељно. Одређен му је ограничен простор од 120 редова и хонорар од 8 копејки по реду. И тако је Достојевски писао своје чувене романе од хиљаду страна а Чехов своје сјајне кратке приче. У основи многих ствари стоји сасвим баналан узрок.
А што се тиче мојих како кажете најбољих романа Доротеја и Деспота и жртве ствар је ту веома мутна. Судећи по томе кроз каква су понижења и шикане морали проћи они су нешто најгоре од свега што сам написао. Против објављивања Доротеја била је комплетна редакција некада чувене издавачке куће Просвета на челу са највећим критичарем тога доба академиком Петром Џаџићем. У редакцији су били велики писци Видосав Стевановић, Момчило Миланков, потоњи академик Светлана Велмар Јанковић, Вук Крњевић, и наравно највећи од свих академик Милорад Павић. Да се смрзнеш. Деспота и жртву је најпре одбио Миладин Вукосављевић из чачанског Литопапира а затим и издавач и гласовити критичар, веома угледни члан Српског ПЕН центра арбитер елаганцијарум нашег доба Гојко Божовић тада уредник Стубова културе.

16.
Да је свет глобално село, страница отворене књиге , да смо сви у једној авлији то је већ чињеница. С друге стране на делу је отуђење у стварном животу. Оно српско да се успех не опрашта, да комшији цркне крава и сл. опстаје и све је жешће. Тзв. друштвене мреже из дигиталне сфере су „здружиле оне који се никада нису срели ни видели.“ (Будно око великог брата све то прати и усмерава. Лично мислим да се путем ових технологија мења свест и карактер човека, да нам се неки чип путем сигнала преко компјутера инсталира у мозак и да се ствара неоробовласништво дигиталног доба).
Није ли и ово дириговано бекство из реалног живота у другу, виртуелну, стварност.
Како ви из (са) своје тачке станишта доживљавате вашу умреженост са свим тачкама планете. Нисмо ли и сами у мрежи неке више силе (енергије) а да то не знамо?

Мени се не чини да се вишње силе овде уплићу на свој гневни начин објавама и заповестима уз грмљавину и севање муња. Пре би се рекло да је овде реч о марљивом раду стотина хиљада људи који се тихо и неприметно труде широм света на унапређењу технологија. Резултате њиховог труда и уложених милијарди свако доживљава на свој начин. Некога ово радује, другога плаши, трећега нервира. Неко то доживљава као благодет неко као казну. Мени се ово допада. Информационе технологије и интернет учиниле су по мом најдубљем уверењу више на стварној равноправности људи од свих револуција и насилних преврата. То само значи да нисам осуђен да читав живот проведем у овом мурлуку сапет робијашком куглом и да никада не искорачим у велики бљештави свет макар био и виртуелан, док се други шеткају и проводе по стварном свету

17.
Живимо у времену ( и кроз времена) дубоке подељености, материјалне и ине, без економије, пољопривреде… са опустелим селима. 1/3 Србије је пуста, а грдаови су својевсрсни резервати или како је то Пекић казивао концлогори. Имате као писац грађу за велики роман о овом времену, али да би се грађа преобликовала у дело потребно је много времена и труда да се кроз властито виђење ствари књижевно сагледа ово време.

Ова ваша суморна слика неодољиво потсећа на синопсис за какав сајенс фикшн роман чија се радња збива после тоталног нуклеарног рата у коме је све уништено. Наравно да је тај жанр равноправан са свим осталим и на слободном је избору писца зависно дабоме како рекосте од његовог властитог виђења ствари. Стварни свет нам даје довољно повода и потпоре за сваку нашу замисао. Слика запуштености, пропасти и пустоши има свуда и у селима а богме и најбогатијим градовима света. Само се ваља потрудити и изабрати. Као уосталом и за сасвим супротне слике, туристичке разгледнице умилни зов разних мамипара за навлачење муштерија.

18.
Улазимо у Дигиталну галаксију и сада све има други вид и друго стање свести у односу на Гутенбергову. Колико ће новој галакасији бити потребна досадашња уметност или је досадашња само пречага на лествама ка овој? Која би ви, и шта би изабрали за сва времена? Да ли ће дигитална технологија појести српски језик? Политика, Телевизија, нове технологијае свакодневно односи речи српског језика. Како видите будућност српског језика? Свакодневно нестају речи, ТВ је „пуцањ у језик“ нове технологије једу српски језик, „идентитет државе и народа се сваким даном топи“. Подсетићу Вас да француска академија има за задатак да чува француски језик. А, ми?…
Једна од важних и веома популарних грана интернета су друштвене мреже фејсбук и твитер које муњевитом брзином сатиру наш српски језик. Невероватном брзином се шири некакав чудан фејсбук систем споразумевања комбинација нових речи и знакова налик на египатске хијероглифе. Кључне речи, основ међусобног општења међу пријатељима су лајк и бљак. Ту ваља додати таг, чет, твит.

19.
Да ли је више могуће бити Слободан човек? Русо каже: Да би опстали морате да одлучите шта је у заједничком или општем интересу? Где је ту Човек?

Не верујем. Можда је неко попут Робинсон Круса на пустом острву пре него што му се Петко придружио био слободан човек. Могао је да ради шта је хтео, није зависио ни од чије воље, није тражио помоћ ни од кога… Ни затвореник ни његов чувар затвора нису слободни људи Слобода је само једна лепа и утешна бајка и слатка сањарија.

20.

Ви на свој начин васкрсавате догађаје из наше историје и оно што је у времену прохујало враћате пером у живот. Који су догађају оставили на ваш снажан утисак,а да их је историје друкчије видела и забележиула.

Згодан је пример Кумановске битке. Начелник штаба Прве армије пуковник Петар Бојовиић телефонира ђенералу Радомиру Путнику начелнику Штаба Врховне команде да чује како са предњег краја фронта према турским положајима допире све јача паљба па не зна о чему се ради а о томе не добија никакве извештаје. Он мисли да је почела битка коју нико из Штаба армије није наредио, ни он ни командант принц Александар. Ђенерал Путник га умирује речима да су то вероватно само чарке предстража и извидница и да ће права битка почети за три дана кад пристигне Трећа армија и поседне положаје који су јој према плану одређени. Истина је била да су се сусрели извиђачи једне и друге стране и да су припуцали једни на друге и да нису прекидали јер су и једнима и другима у помоћ пристизала појачања. Тако је почела знаменита Кумановска битка којом нису командовали ни ђенерали ни пуковници него наредници. Нико тада није схватио да се води велика битка којом се решава судбина Отоманске империје и турског господства на Балкану и да се остварује вековни сан српског народа. Ђенерал Путник је за командовање у бици, за коју није знао ни да се води, унапређен у чин војводе. Потом су на терен истрчали писци историје увек при руци када је потребно уподoбити причу. Сувишно су изоставили и наместо тога накнадно измаштали додатак који ту лепше стоји и боље пасује.

21.
Посветили сте живот писању, ишли двема стазама, с једне професионалне сте сишли, другом – књижевном бодро, и с пуно елана, наставили. Можете ли сада, у зрелом добу, („Златно доба живота.“ Ко ли је ово смислио?), поднети самом себи рачун и рећи: Урадио си шта је требало, свој земаљски задатак испунио…

Никада нисам писао зато што сам осећао потребу као да испуњавам неки задатак и дуг не знам према коме, себи или другоме. Писао сам искључиво због тога што сам у томе уживао. И само због тога и искључиво због тога. Није ме покретао ни успех ни инат. Истина је била да сам то чинио лако и без напора, онако узгред. И сам не могу да верујем колико сам романа написао. Како се то десило, како сам имао снаге да се са толико страница изборим, појма немам, заиста. Шта су то читаоци налазили, зашто су те моје књиге читали и куповали а многи правили колекције и о томе ништа не знам. Десило се.

22.
Човек који би да упозна неки други свет, упозорава Прустов јунак – узалуд би путовао на Марс или на Венеру; његова би чула и тамо свему давала онај вид који имају ствари на Земљи. Једино захваљујући великим писцима, сликарима, музичарима и другим уметницима ми видимо светове које види један, други, трећи, стоти од свију њих: „Са њима одиста летимо од звезда до звезда.“ Шта би ви казали?

Више се верује Толстојевом Рату и миру када се ради о Наполеоновом походу у Русију него свим књигама историчара. То исто се може рећи и о Шолоховљевом Тихом Дону и Пастернаковом Доктору Живагу кад је реч о руском грађанском рату и револуцији. Из Дикенсових, Балзакових и Золиних романа помаљају се на ванредно упечатљив начин друштвене прилике времена које описују. Е сад, историчари су користили веродостојну грађу а романсијери измишљали… Магија уметности, привилегија дара.

23.
Тагора је при крају живота молио Господа да га остави још у животу јер и поред написаних песама није написао своју песму. Песму коју жели. Казао је „ Ти не знаш моје унутарње збивање“ јесам написао 6000 (?) песама али ја још нисам написао своју песму. Данојлић се позива на народну, вели „Само будала може бити задовољна оним што је урадила“. Дакле, увек може боље и више. Шта каже Добрило Ненадић

Радио сам оно што сам могао а могао сам само оно што сам урадио. Да ли је то ваљано и добро или није о томе не могу и нећу да судим.

24.
Шта мислите о будућим темама књижевности, уметности уопште? Данас када се пресађују органи: срце…. када се преко ТВ и компјутера, хране, у људски мозак и тело убацује чип за управљање човеком, па и народом. Да ли ће у будућности уметност бити потребна човеку? Књиге, слика, музика? Ко ће бити будући песници, сликари када ће Бог оличен у новцу , профит, све одређивати?

Неке уметности ће свакако бити, јер ма како потцењивана и скретана на друштвену маргину уметност је попут коже неодвојиви део људског бића. Како ће то изгледати нико не може да предвиди. Но добро и труд у том правцу није сасвим без смисла. И то је само грана уметности.

25.
Шта је Ваша лектира, ко су Ваши писци?
Како изгледа Ваш радни дан? Шта се сада дешава у вашој књижевној рсадионици?

Читање је за мене било и остало највеће задовољство. Уживам у читању на исти начин како сам то чинио као дечак пре шест деценија када сам читао Данијела Дефоа, Хенрика Сјенкејвича, Александра Диму, Карла Маја, Жила Верна, Валтера Скота. Читам споро. Изговарам у себи сваку реч, уживам у ритму и мелодији јер музика је у сржи доброг приповедања. Ових дана сам читао књиге чувене библиотеке Реч и мисао београдске издавачке куће Рад. Изврстан избор дела светске и наше књижевности. Примећујем да ми се неке од тих књига више допадају сада при поновном читању а има и оних које не доживљавам онако интезивно и са дивљењем као при ранијем читању.

Ариље – Вигоште – Трешњевица, мај – септ. 2013.

=== извор: макновији број нишког часописа УНУС МУНДУС, пролеће 2014, бр 47. стр. 76 – 85. – Овај број доноси, као сепарате, посебне књиге – књигу разговора Мирослава Тодоровића са Добрилом Ненадићем, књигу СНИВЦИ Душана Стојковића – Сабране радове, књигу КОГИТО КЛУБ Беле Тукадруза (нова књига песама, плус портрет о песнику, романописцу и антологичару и уреднику), блок Руска философска и теолошка мисао и опит, Бошњакову ФИЗИКУ СВЕСТИ, и ПРОРОК У ВАВИЛОНУ Звонимира Костића-Палаанског. Часопис се може поручити преко Драгана Милошевића, Нишки културни центар, Станоја Бунушевца бб, Ниш, телефон: 536-200

Featured post

Портрет Беле Тукадруза у најновијем броју „УНУСА МУНДУСА“, бр. 47/ 2014.

Ових дана је одштампан „УНУС МУНДУС“, часопис за уметност, науку и културу, бр. 47. – први. пролећни (2014), на 626 страница великог формата. ( Издавач:НКЦ – Нишки културни центар, Булевар Зорана Ђинђића бр. 37, 18 101 Ниш, преко кога се може поручити)
Поред обиља других књижевних прилога, УНУС МУНДУС, доноси и „ПОРТРЕТ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА“ , заиста читав један свет. ( стр. 251 – 443).

unus mundus br. 47 , пролеће 2014
unus mundus br. 47 , пролеће 2014

Сепарат или блок о Бели Тукадрузу отвара се подужим и занимљивим интервјуом, који је прошле године водио са Бела Тукадрузом, Мирослав Тодоровић – један од уредника часописа: „Писање као трагање за истином: или мисија књижевног легионара“ (253-260).
Следи (1) занимљива грађа о Бели Тукадрузу, успеху, неуспеху и поразу, и другој, друкчијој незнаној Србији (критички текстови Беле Тукадруза, настали последњих година) (стр. 260 – 268).
Затим (2) : одломци из романа Беле Тукадруза: одломци из „Ујкиног дома“, „Доктора ссмрти, 1-2“, „У друштву пустињских лисица“, „Северци“ (268 – 282).
У 3. блоку штампа се избор из критика о Бели Тукадрузу (романописцу, песнику, антологичару, уреднику) (прилози Миодрага Мркића „Официјелна књижевност и М. Лукић“, два текста Мирољуба Милановића о романима Беле Тукадруза, подстицајан текст песника Александра Лукића о популарној трилогији „Младост без старости и живот без смрти“, Јагличићева оцена романа „Северци“, „Романексно, а у стиховима“, оцена Милисава Миленковића књиге песама „МОАРА ПАРАСИТА:лице“, „Добит која се дељењем умножава“, тескт Анђелка Анушића о поезији М. Лукића; и „Лице и наличје „Пусте воденице“ Александра Б. Лаковића.
Најобимнији је блок из Бела Тукадрузове најновије песничке књиге „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ“ (стр. 299 – 443), где се у шест целина (1. Месец повратка богова – 6. Наочари Фернанда Песое) доноси избор из рукописа овог песника, настајалих последњих деценија, који по обиљу представља праву посластицу за књижевне сладокусце…

=== овде доносимо неколико песама из те нове књиге Беле Тукадруза:

Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)
Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)

ПРИ КРАЈУ РУКОПИСА „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ?“

Зато, због песме што ме раздире као плач, као јецање после катаклизме,
Јецање неколицине што сахрањују све мртве без почасти.
Због плача без суза, не похода у даљину, нити повратка у завичај,
Већ због путовања коме се не види крај. Путовања без престанка..
Због пустиње у којој има толико питања уместо кактуса.
И ниједан одговор. Дакле: празнина света у коме се две сестре –
Присутност и нестајање – међусобно сатиру. Нарциси на гробљу,
Походи некористољубиви : тренутак када разазнајемо како се наша судбина
Усклађује са нашим Крстом. У ствари, од доживљеног потреса,
Суштина је затражила азил , и повукла се као машта, као море.
Када би се гроб могао отворити и када би мртва уста
Могла да проговоре! Као што се књига отвара на оним странама
Које смо подвлачили. Кад духови не би постојали, требало би их
Измислити, јер они помажу на сваки начин комуникацију
Умрлих и живих. Неприродна, несазрела смрт је бомба
Бачена међу односе између душа. Разлива се као мастило
По оним реченицама на страницама књиге које волим,
Или по реченицама у бележници које отех бунилу, сну,
Чудовишту бојазни. Смрт је режисер; и та режија је у оном
Јуче, чак и у сунцу, сенкама, изниклој травицу, у ницању, чак
И оном ницању из пера песника, где се шире нови појмови и
Архипелаг памћења, које никакво ћутање не може ни
Подценити ни пореметити. Радо бих писао мртвима, али
Онај свет моје мисли не прима. Одбија их, али Бог је
Или већ неко дао Снове, пукотину, кроз коју могу да видим твој
Осмех одонуд. Опомене, помоћ, снага која расплиће чворове.
Живиш тамо где неће стићи нико други, чак ни потпуност
Мојих сећања. Просјански пут. Јове и вирови, дивља купина.
Доживљај који се не усуђујем да споменем, због лепоте.
Или због преливања вира у вир, бића у биће…
Како си лака у бездану, у тамном виру, у води, како твоја душа
Подрхтава као препелица у руци. Оно што се не усуђујем да
Именујем лепше је од чежње, и оно што оживљава представе о
Теби, то није само твоја топлота руке која је стварна на мом
Рамену и по мом укусу – то је фрагмент лета, деоница августа.
То није заобилажење сопственог корака, напротив.
Залутала епизода једног лета разара сваку мисао о коначном
Губитку. Када би пропао свет сасвим, понео бих у новом
Нојевом ковчегу не речи, већ – неречено, неисказиво и
Безимено. Стварно и тешко, лудачко и незаситно, необуздано,
Вртоглаво, неуобличено. Књига живота има почетак, крај,
Границе, смисао, девице луде што уводе нас у искушење,
Бикове што надиру у ројевима сумњи…Не могу да те упишем
У лист поред живих, јер су и књига и лист испуњени, а
Ни пера ни мастила више нема. Из гробова не ничу само
Нарциси, већ и ново поколење, нови видокруг, и суштина се
На крају крајева појављује да потврди себе. И да подупре
Тачку гледишта са које се отвара неописив поглед…

Врћам се са гробља, друга пруга не води у живот.
Цивилизација је за хуманисту охрабрење. За змију –
Страхота реских звукова, разбијеног стакла.
За маловарошане је исто што и за гусенице свилене бубе
Лишће дудова… Нема начина да се живот избегава,
Али има сувише пречица које воде у кварење…

Враћао сам се са гробља загледајући се у слушању – у
Ствари ове, оне, било које… Родно гнездо моје стварности
Није било на врху димњака већ на гробљу – на гробљу
На коме су уклањали епоху са жалобним посмртним мелодијама.
Произвољност тумачења и очајања биле су толико широке,
Али јављало се нешто из детињства, не дечије болести, не бунила,
Птичије замке, брегунице и врес, Просјане, Просјански пут,
Ни јабланови, баре, жабе крекетуше. Можда пламичци који би
Над многим стварима блеснули – не бескорисно, јер би макар на трен
Црни сатен пукао, помрчина се запалила, па је могуће било видети
Понешто, макар контуре или почетке пута којим бих себи могао
Да уђем у трагове…

У љубав и нежност, у мржњу и сумње, помешане као снег и лед…

(У возу Београд – Пожаревац, мај 1987)

Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман
Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман

У ТРАГАЊУ ЗА ЈЕДНОМ ЈЕДНОСТАВНОМ И ДУБОКОМ ПЕСМОМ

Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских, македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије….
…Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини.
Био сам увек неко ко сања о једној немогућој песми; а такве долазе најређе, можда једном или два или три пута у кратком веку песниковом? Све што је остало у мени, то је траг о таквој једној песми….

Featured post

„Prosveta”: Tragom velikog Gece Kona

Izdavačko preduzeće „Prosveta“ i Udruženje profesionalnih izdavača Srbije (UPIS) potpisali su juče sporazum o saradnji u izdavaštvu i knjižarstvu u cilju popularisanja knjige i čitanja, zaštite kulturnog nasleđa i očuvanja uspomene na delo čuvenog predratnog izdavača Gece Kona. Istovremeno obnarodovano je da će UPIS od sada nositi njegovo ime.

Branko Kukić, Dragan Milenković, Zoran Hamović I Velja Starčević Foto M. Labudović
Branko Kukić, Dragan Milenković, Zoran Hamović I Velja Starčević Foto M. Labudović

Na ovaj način će tzv. mali izdavači koji nemaju svoje knjižare i mogućnost da produkciju predstave javnosti, a imaju značajne naslove, dobiju svoj prostor, Salon Gece Kona, u kome će moći čitaocima da nude svoje knjige i gde će se organizovati razgovori o najaktuelnijim problemima u ovoj profesiji. Zoran Hamović, predsednik UPIS, istakao je da je Geca Kon utemeljivač evropskog izdavaštva u nas i da je namera izdavača da slede njegov put. Misija izdavača je pre svega obrazovanje, što je „Prosveta“ nekoliko decenija i radila i u čemu će imati punu podršku, sa željom da povrati svoje mesto na kulturnom miljeu Srbije. Autor knjige o Geci Konu, Velja Starčević podsetio je da je ovaj knjižar i izdavač 1901. osnovao prvu knjižaru, tri godine kasnije objavio prvi reklamni oglas i u tom pogledu bio vizionar, a 1925. osnovao Udruženje izdavača knjižara Kraljevine SHS čiji je bio prvi predsednik. Devet godina kasnije pokrenuo je akcionarsko društvo i uspevao da objavi svakoga dana jednu knjigu i to iz pera najznačajnijih domaćih i stranih pisaca. Život je okončao na tragičan način 1945. „Prosveta“ je nekoliko decenija bila u stalnom usponu, da bi od devedesetih godina zapala u veliku krizu kojoj se još ne nazire kraj, istakao je Starčević. NEIZVESNA SUDBINA Na pitanje kakva je sada situacija u „Prosveti“ i ima li nade za ovu kuću, direktor Dragan Milenković, napomenuvši da je na ovom mestu tek nekoliko meseci, rekao je: – Zatekao sam loše stanje koje je sada nešto bolje. „Prosveta“ je i dalje, od 2010. u restrukturiranju, obavili smo neke razgovore sa željom da skrenemo pažnju na situaciju u kući i dobili uverenja da niko ne pomišlja o njenom gašenju. Međutim, naša sudbina je i dalje neizvesna, mi ne znamo šta je u čijim glavama, ali na nama je da dajemo inicijativu, a ovaj sporazum je jedan od tih dobrih poteza. Po mišljenju izdavača Branka Kukića, domaće izdavaštvo je u izuzetno velikoj krizi, koja se ogleda u tome što s jedne strane postoje oni kojima je u objavljivanju knjiga jedini cilj da „namlate pare“, i drugi koji pokušavaju da visokim dometima svojih izdanja aktivno učestvuju u našoj kulturi. Ta dva modela su u velikom nesporazumu, a država ništa ne čini, jer je ne interesuju ni knjiga ni čitaoci. Kukić se založio i za novi model otkupa knjiga i zapitao zašto Ministarstvo kulture prilikom otkupa uzima čak 40 odsto rabata, a bilo bi sasvim logično da takvog nameta nema. Model Salona Gece Kona trebalo bi da bude primenjen i u Novom Sadu, najavio je Dušan Vujičić iz „Platoneuma“. Od čelnika ovog grada biće zatražen prostor, a slične kutke zatim bi trebalo otvoriti i u još nekoliko gradova u Srbiji. – Čitaoci su već duže vremena zasuti ljubićima i krimićima kojih je najviše i u velikim knjižarskim lancima, dok su ozbiljna dela potisnuta i knjigoljupci nemaju gde da ih nađu – rekao je Petar Živadinović, direktor „Paideie“. Nazvavši ovaj sporazum utopijskim projektom, on je istakao da ga je moguće ostvariti samo ako izdavači budu odlučni u stalnoj inicijativi i predlaganju izmena nekih zakonskih propisa. – Naše je da nametnemo drugačije mišljenje, da bez drugačijih knjiga ova kultura neće postojati – naglasio je Živadinović. I Vladislav Bajac, direktor „Geopoetike“, naveo je da su tzv. mali izdavači u podređenom položaju jer njihovih naslova nema u knjižarama. Kao što ih nema ni u bibliotekama koje bi, pored popularnih knjiga, morale da imaju i ono što je najvrednije i da tako omoguće čitaocima širok izbor.

„Prosveta”: Tragom velikog Gece Kona | Kultura | Novosti.rs.

Featured post