Мирослав Лукић – Белатукадруз ЛАС ВИЛАЈЕТ

Средином јула 2014. године изашла је из штампе књига песам Мирослав Лукић – Мирослав Лукик ЛАС ВИЛАЈЕТ – ЛАС ВИЛАЕТ : Изабране и нове песме – Одбрани и нови песни. Изабрао и на македонски превео –Отбрал и од српски на македонски превео : Ристо Василевски. Поговор је написао песник и књижевни критичар Душан Стојковић. Књига је штампана у Библиотеци Логос , Српски венац, као 17. Као двојезично, броширано и тврдо укоричено издање „Матице Македонске“ из Скопја, и „Арке“ из Смедерева.
Књига садржи две целине: Фантазмагорична историја (5- 35) и Пустиња, искушења (37 – 129). Песме је Василевски бирао из обимне Лукићеве књиге одабраних песама ЛАС ВИЛАЈЕТ (из 2010), али у оквиру овог избора Василевског има и низ нових песама из Лукићевих рукописа. Предговор Душана Стојковића Лирски поглед изнутра штампан је на страницама 131 – 145). Избору је придодата и потпунија био-библиографска белешка о песнику.

Предња страна корица

Предња страна корица


полеђина корица

полеђина корица

ХИМЕРЕ

Говорио сам већ о химерама
на врло упрошћен начин (чини ми се).
Оне су опет ту, док размишљам
о једном воћњаку на чијем крају
беше шупље багремово стабло
пуно саћа и меда одбеглих пчела.
И о једном комаду њиве покрај пута.
О том путу насутом шљунком.
(То су све химере,
али могле би постати јава,
нешто оствариво, могуће,
трајно и битно.)
Химере су ме водиле
и још увек ме воде.
Тишина летња ритова, ливада
Слапови хмеља. Предања мајке.
Вечност. Химере су њени суседи.
Док ме буду водиле,
ма колико то изгледало апсурдно,
нећу залутати у овој загубици.
Поново говорим о химерама,
схвативши да су ме четрдесет
и пет година одвлачиле од празнине
и несумњивих знакова пропадања.
Химере воде тим макадамским путем –
слепим цревом за хиљаде и хиљаде –
што се успиње на брежуљак.
то место је узвишено и као створено
за светски левак, који само ја видим,
који сам видео силазећи низ благи брег,
удишући њихов мирис.
Химере су ме водиле уз брег,
низ брег, и према непрегледним шумама,
острвима млечних печурака, детињства и јеленака.
Химере су ме довеле довде.

2. и 3. стр. књиге

2. и 3. стр. књиге

ХИМЕРИТЕ
Веќе зборував за химерите
на мошне упростен начин (ми се чини).
Тие пак се тука, додека размислувам
за еден овоштарник на чиј крај
имаше еден шуплив багрем
полн со саќе и мед од одбегнати пчели.
И за едно парче земја покрај патот.
За тој пат турен со чакал.
(Тоа се сe химери,
но би можеле да станат јаве,
нешто остварливо, можно,
трајно и битно).
Химерите ме воделе
и сеуште ме водат.
Тишината летна на шамаците, на ливадите
Брановите од хмел. Преданијата на мајка ми.
Вечноста. Химерите се нејзини сосетки.
Додека ме водат,
сеедно колку тоа изгледа апсурдно,
нема да заталкам во оваа губеница.
Повторно зборувам за химерите,
сфаќајки дека четириесет
и пет години ме оттргнувале од празнината
и од несомнените знаци на пропаѓање.
Химерите водат по макадамскиот пат –
слепо црево за илјадници и илјадници –
што се јази по ритчето.
Тоа место е возвишено и санќим создадено
за светска инка, што само јас ја гледам,
што сум ја видел додека слегував по падината,
вдишувајќи го нивниот мирис.
Химерите ме воделе пругоре,
прудолу, и кон непрегледните шуми,
кон островите со млечни габи, кон детството и
кон папрата.
Химерите ме довеле до тука.

стр. 156-7 књиге

стр. 156-7 књиге

ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ
Све можеш.
Да откријеш прави предео,
место у заклону под брдом
које прескаче кошава,
живи извор и добру подлогу.
Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.
Да отпочнеш зидање Праве куће
на правом месту –
у којој су садржане све куће
на тој страни света,
у којој је свемисао прави домаћин,
а газдарица – свезана времена.
И да подигнеш поток изнад тока
и да га скренеш у врт изван годишњих
доба, у рибник, где су зова и лабудови
увек код своје куће.
Све можеш, осим,
да подигнеш тај праг стари
под којим је скотурена
змија бела као снег.

ЗМИЈАТА БЕЛА КАКО СНЕГ

Сe можеш.
Да отккриеш вистински предел,
засолниште под ридот
што го прескокнува кошава,
жив извор и добра подлога.
Да ја довикаш Тајфата од Мал Дуќан.
Да почнеш градба на Вистинска куќа
на вистинското место –
во која се содржани сите куќи
на таа страна на светот,
во која вистински домаќин е сесмислата,
а стопанка – сврзаните времиња.
И да го кренеш тотокот над текот
и да го префрлиш во градината над годишните
времиња, во рибникот, во кој бозелот и лебедите
се постојано дома.
Сe можеш, освен
да го кренеш стариот праг
под кој е склопчена
змијата бела како снег.

Бела Тукадруз

Бела Тукадруз


ВЛАШКА МАГИЈА

Повучем фиоку. Пада на под и распрскава се у
парампарчад.
Додирнем сијалицу – распрскава се.
Легнем у кревет, као у гроб.
Зажмурим. Ништа не видим неко време.
Затим, почну мрље да навиру.
Светле мрље. Па слике. Нејасне.
Кад чврсто склопим очне капке,
могу да призовем олују, град, але и смрт препелице.
Видим, што никада не видех отворених очију.
Моје гледање и з н у т р а,
мој унутрашњи поглед постаје свевидећи…


ВЛАШКА МАГИЈА

Ја повлекувам фиоката. Паѓа на подот и се
парчосува.
Ја допирам сијалицата – се распрснува.
Легнувам во креветот, како во гроб.
Мижам. Едно време ништо не гледам.
Потоа почнуваат да напираат дамки.
Светли петна. Потоа слики. Нејасни.
Кога ќе ги склопам цврсто очните клепки,
можам да намамам луња, град, сеништа и смрт
на потполашка.
Гледам што никогаш не би видел со отворени очи.
Моето гледање о д н а т р е,
мојот внатрешен поглед станува севидлив…

=======
Душан Стојковић овим речима препоручује ово најновије двојезично издање Бела Тукадрузових песама:

Лукић се непрестано пита, и проверава у пракси,
колико се песма може раздесити а да песма остане. Он
пева углавном дуге песме. Грана их у циклусе. Задржава,
као њихову кичму, наративно. Но, непрестано то нарати -
вно уплиће у ритмички вез, коло. Убацује у игру и снове.
Њихово тумачење. Попут себи далеких дадаиста и нешто
ближих надреалиста, не ретко, песму изједначава са сно-
вима. Чини је сликом сна градећи је техником сна. У пе -
сми „Животворни ветар снова“ налазимо сијасет унутра -
шњих ветрова: срца, плућа, бубрега, слезине, јетре. Све
је код Лукића истовремено двополно. Поред сновиделног,
ту је и – вештим уздизањем пресног у поетско – и оно што
бисмо могли означити као лирски производ радње која би
се истинословљењем могла означити. Лукић не признаје
и кад је о стварању песама реч, једнако као и када је говор
о давању критичких судова, оно што би се могло окрстити
као лажно. Читав његов књижевни опус је борба против
лажних вредности, фалш романа и непоезије.
Основна формула Лукићеве песме је ни… ни. По-
стајемо ли, тако, Атлантиђани? Јесмо ли – несвесни тога
– нестали? Или се, можда, само, предругојачили? Из ког
јајета се испиљује (балкански) Феникс?
Лукићева песма је лов вибрација. Али чега? Али
чијих? И смрти!
Он може да потпише мисао Октавија Паса: „Пое-
зија нам открива ко смо и позива нас да будемо што смо.“
Лукићева несумњиво то чини.

(стр.142)

====
Књига се може поручити од издавача „Матице Македонске“, Скопје, и „Арке“, 11300 Смедерево, Ул. Др Миладина Милића 3, емаил arkasmed@yahoo.com, ristovas@gmail.com

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.