ПИСАЊЕ КАО ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВРЕМЕ / Мирослав Тодоровић

Мирослав Тодоровић разговара са Добрилом Ненадићем  (Фото Петкана Ненадић)

Мирослав Тодоровић разговара са Добрилом Ненадићем (Фото Петкана Ненадић)

Добрило Ненадић један од водећих писаца српског језика је кроз осамнаест објављених романа прешао пут од освита цивилизације (“Гвоздено доба”) до данашњих дана (“Време кокошки”). Завирио је пером и контемплацијом, и, у будућност (“Купола”). Импозантан опус који импресионира новим романескним читањем историје, као и особена визура перцепције стварности.
Неколико његових романа плови по Амазону, америчкој и светској мрежи, виртуелној џиновској књижари (Дигиталној галаксији) међу неколико милиона електронских књига. Тако је овај горостас из Вигошта својим делом помогао нашој култури да се српска реч чује, и види, у брују помешаних језика као у оној библијској причи о градитељима куле вавилонске.
Сада писац уз жубор Рзава, у свом центру света, Вигошту и Ариљу, и даље зида романескну кулу, у познато узиђује иновативности без којих књижевност нема сврхе. Овај вазда ренесансни списатељ оживљава прошлост у којој се огледа садашњост, а види будућност.
Особена матрица, свобухватна земаљска прича о човековом животу, својеврсно надношење над историјом, језичка боја, садржинска приступност и поступност обезбеђују Ненадићевом циклусу романа универзалну димензију…

1.
Већ трећи ваш роман Сабља грофа Вронског је у дигиталној галаксији и може се блaгодарећи интернету преузимати на, за сада, целој планети. Уз честитке и упит колико вам овај успех даје елана да наставите без остатка на пресељењу ваших дела у дигиталну галаксију.

Ово је тек наговештај онога што неминовно долази или да се послужим оном чувеном изреком коју је Черчил лансирао поводом тријумфа Монтгомеријеве Осме армије над Ромеловим Афричким корпусом. “Ово није крај, ово није ни почетак краја, ово је крај почетка“. Засад сам постигао толико да сам замочио ноге у Амаазон. За почетак сам убацио три књиге, Сабљу грофа Вронскох, Гвоздено доба и У сенци црне смрти. То је море један хајдучко ускочки упад у амерички тор.

2.
Колико је тај пут био тегобан? Јер ово је прави подвиг вредан свеколике пажње.

Наравно да је то подвиг. Е сад како смо то ми успели да се провучемо сред пушака бајонета, страже око нас, таман посла да о томе наглас говорим да ме биг брадер чује, ма дајмо се контролират, не. Било је тегобно али брате и слатко.

3.
Шта сте све морали да жртвујете да ваше дело о свом руху и круху преточите у други језик?

Ако мислите на превод Доротеја на енглески, то ни у ком случају не видим као било какво одрицање него просто као улагање, као инвестицију, као пословни потез. Свако улагање, па и ово моје, рачуна да ће, ако не одмах, а онда барем једнога дана, донети профит улагачу. Ово је проста рачуница и не треба од тога правити никакву мистификацију. На првом месту мој роман Доротеј је једна веома популарна књига која је имала бројна издања и знатне тираже. Велика је вероватноћа да ће и на енглеско говорно подручје кад тад успети да се пробије. Ако не успе, ником ништа, није крај света. Бацио сам у ветар своју а не туђу уштеђевину. Могао сам додуше да је потрошим на крстерење Нилом а можда бих то и учинио да сам млађи.
Овде се на то тржиште препоручују и шаљу књиге које имају слабачак тираж од пар хиљада примерака. Тај који бира књиге за пласман на страна тржишта рачуна на чудо а чуда се дешавају само у бајкама. Очекивање да ће малотиражне књиге постићи некакав спектакуларан успех на светском тржишту детињасто је као уосталом и многе друге овдашње замисли и фантазије. Но добро, никоме није забрањено да сањари, ни њима а богме ни мени.
Ја сам о своме руху и круху све то учинио, нашао преводиоца у лику госпође Дубравке Попадић Гребенаревић а она је ангажовала рођеног говорника енглеског језика господина професора Вебстера који је преводу дао коначну редактуру.
Остаје ми да сачекам прилику да нађем поузданог и правог издавача. Имало је неких покушаја али није успело, да не улазим у детаље. Тражићу док не нађем оног правог.

4.
Сада када су препреке савладане, шта даље каните?

А шта даље канимо да чинимо то ћемо тек да видимо према приликама. И морам опет да се окитим туђим перјем и оном познатом изреком “Стари причају о томе шта су радили, млади о томе шта раде а будале шта ће радити“.

5.
И коначно, Гутенбергова галаксија „улази“ у сенку нове електронске, визуелене. Нашли смо се пред вратима бесконачног?
Каква је будућност те галаксије (Гутенбергове) или ћемо се „селити“ у друге галаксије и на друге начине остављати трагове – сведочанства. Од глинених плочица…светлосних…до ???

Не усуђујем се да се бавим пророчанствима. Нама људима није дато да гледамо кроз непровидне завесе времена. Загледани смо у свој пупак па и то нам не иде од руке. Последњи пророци су они из библије Језекиљ, Исајија, Данијел који су предвидели долазак месије Небројено је мудраца који су се обрукали. Помиње се Мишел де Нострадамус видар и песник чијим се замршеним стиховима приписују пророчанске моћи и предвиђање дешавања у далекој будућности а извесно је само да је прорекао страховладу модерниста и постмодерниста, фрагментацију и деконструкцију. Имали смо и ми наше Тарабиће из Кремана, помиње се Видовита Миља Вујановић Регулус и многи црни и бели магови који гатају у пасуљ. И ја сам упознао покојну бабу Неру код Ивањице која је сљевала страву, скидала чини, гасила угљевље и растопљено олово. Нису се прославили ни уметници. На чисто фактографском плану дебело су погрешили Артур Кларк чувени писац научне фантастике и редитељ Стенли Кјубрик који су у филму 2001: Одисеја у свемиру из 1968. промашили изглед супер компјутера HAL 9000 који управља оним свемирским бродом на посебној мисији.
Да се не заборави апокалиптичка визија нашег великог песника Бранка Миљковића који рече да ће поезију једнога дана сви писати. Живимо управо у таквом времену. Сви певају. И славуји и вране.

6.
Ми смо вазда стењали под врећом прошлости и због менталних особина стално доцнили. С друге стране тешко прихватамо новине, нисмо ни спремни за нове технологије (Земља са 30% неписмених, а о технолошкој не вреди зборити, а ту је и наше сиромаштво којем није до културе.

Новине се уопште тешко прихватају, данас много лакше него јуче. Каква се само фрка била подигла када је после Берлинског конгреса и стицања независности покренуто питање увођења железнице и изградње пруге од Београда до Ниша. Које су будалаштине изговарали народни трибуни и демагози. Један од наших најумнијих људи, Европљанин од главе до пете, млади краљ Милан био је на ивици нервног слома слушајући скупштинску грмљавину народних посланика Ранка Тајсића и Адама Богосављевића против увођења швапске новотарије. Неколико година по изградњи пруге тога гигантског подухвата који је отворио пут убрзаног развоја привреде и којим сељачка Србија треба да се поноси, млади краљ је абдицирао. Победиле су га будале. Ни у западним земљама није било много боље. Страх од технике свуда се претварао у хистерију. Техничка унапређења и машине доживљаване су као ђавоља творевина која радницима хлеб одузима. Данас барем нико не разбија мобилне телефоне, ајфоне и ајпеде и све те чаробне играчке. Знам то из личног искуства. Када сам их као млади инжењер наговарао да саде малине сељачки мудровани су ми се подсмевали говорећи да им не пада ни на крај памети тако нешто, јер су њихови дедови и очеви крчили трње око куће па неће ваљда они да га саде. А тако је било и са свим другим иновацијама.

7.
Ми смо прешли пут од таблице, крижуље до лаптопа.

Да. То је тачно. Сведочим из прве руке као учесник и сведок невероватног скока који је моја генерација извела. Ја сам наиме први разред учио школске 1948/49. Учитељ ми је био Љубиша Жиравац коме највише дугујем јер ме је научио да читам и пишем. Писали смо на таблицама од шкриљца писаљком која се звала легиштер. Тек у другом разреду смо почели да пишемо на свескама. Та таблица је имала дрвени рам и са обе стране се писало. На једној су биле шире и уже линије за писање слова и са друге квадратићи за рачун. На раму је био узицом привезан сунђер и то онај прави, морски. Њим смо брисали таблицу. Е сад прескачем шест седам деценија и опет стојим пред једном другом таблицом сличних димензија и облика. Ова се зове киндл или ајпед. На овој таблици може се сместити читава библиотека од неколико хиљада књига. Ја који сам учио на оној таблици слова доживео сам ето да учествујем у том невероватном чуду да текстове од тих слова шаљем на ове нове таблице диљем планете. Има једна књига која се зове Шок будућности, не могу да се сетим имена аутора. Наслов је сјајан, прецизан, тачан.

8.
Док се ми забављамо старим, одбаченим стварима свет ствара нове. И сада стојимо пред вратима дигиталне технологије збуњени и чекамо.

Тражим помиловање за нашу генерацију. Аман, заман, имајте милости и не тражите од нас немогуће да схватимо и прихватамо све ове новотарије које се пред нашим забезекнутим погледом муњевито смењују. Ми смо људи одрасли у једном друкчијем времену где су се промене неупоредиво спорије одвијале.

9.
Ви сте своја дела послали у орбиту, без чекања, као јединка, као усамљеник.

Десило се тако да сам имао нешто што се уклапало у тренд. Моји романи су се уклапали у киндл систем да тако то назовем привремено док се не измисли прикладнији назив. Изгледа да је роман као популарна књижевна врста и најпогоднији за киндл. Неки од мојих романа су имали поновљена издања, неки су награђивани, па је то ваљда на њих и на мене скренуло пажњу пионира нашег дигиталног издаваштва. Можда су помислили да сам ја тај који би можда имао неке шансе. И тако ме је неколико њих окружило. Учили смо и ја и они, напрезали се да укапирамо како та ствар функционише. Понекад сам себи наликовао на неког дивљака из џунгле који први пут види огледало.

10.
Књиге и артија „одлазе“ у архиву заборава. Дигиталне књиге захтевају, јамачно, друкчији начин мишљења, читања и рецепцију. Али како смо ми традиционално неповерљиви према новом, тешко се одричемо стечених навика, хоћемо ли се галопом пужева придружити и чекати?

Изгледа заиста да ће ова нова технологија однети победу, мада не мислим да ће папирне књиге нестати. Свет је одувек тако функционисао. Ново је расло и ширило се али ни старо није нестајало. Све што је постајало раније и даље је у употреби. Тако да ће и књига у свом данашњем облику преживети. Преживеће и библиотеке, ако никако друкчије а оно бар као музеји.

11.
Да ли ће и сада као увек за све требати много више времена, да ли ће се поновити прича као са, између осталог, експериментом званим постмодернизам. Када је ринут на депонију код нас је ступио на сцену.

Не бих ја томе придавао превелик значај упркос заглушној галами којом љубитељи тога модног правца прибегавају. Свако има права да телали око свога еспапа. Е сад ако нађу довољно следбеника, молим, немам ништа против. Било би наравно добро ако би играли ферплеј, да се не служе триковима попут шибицара. То би и за њих било далеко мудрије.

12.
Да се књижевност не ствара само у престоници о томе нема вајде више причати, али како је књижевна пијаца у Престоници тамо се све одлучује, вага, и плаћа. Протежирани, сналажљиви, они уз власт имају све привилегије почев од штампања, превођења, промоција. Отуд писци од имена али без дела… Ви сте сами о свом трошку преводили своје књиге и слали у свет глас о судбини-историји овог тла. Има ли наде да ће се нешто променити, да ћемо бити једнаки, или се по „правду морамо на небо попети“, како написа песникиња Мирјна Б.
Наравно да се неће ништа променити јер не видим ко би то могао приморати ово моћно и сложно риболовачко друштванце да се одрекне својих ловишта.
13.
Код нас постоји тзв. званична, повлашћена књижевност, коју власт протежира, и усмерава, и она друга, истинска која дише на живот и време. Читаво једно десетлеће, 1990- 2000 власт је гајила постмодернизам, награђивала писце који су писали ни о чему. О томе Стевановић пише: „Економска и политичка катастрофа деведесетих година безмало је уништила културе на бившим југословенским просторима. Литература је издисала, у процепу између патриотическог писанија и јаловог постмодернизма, закаснелог бар неколико деценија…И мрави – убице полутајног идеолошког чишћења националних редова легли су на посао, неколико даровитих писаца нестало је из јавности, књижара, библиотека и школских програма“. Ни данас се ништа није променило. Одређени број подобних писаца ужива привилегије, преводе се, награђују, отворена су им сва врата, итд…Где је ту писац, онај прави, творитељ истинских вредности?

Све је ово тачно. Можда бих ја изоставио временске периоде јер ово је једна константа и не подлеже никаквој периодизацији. Авај у свим временима било је подобних писаца који су као прилагодљиви, корисни, вишенаменски употребљиви служили својим меценама и патронима. Балзак је кроз лик Ежена де Растињака чије је авантуре пратио кроз тридесетак својих романа са свих страна осветлио личност овог аривисте. Ја међутим нисам баш најбољи саговорник на ову тему. Нисам био у прилици да то посматрам изблиза тако да могу само да нагађам. Ни у овој маленој чаршији нисам био ни близу кркаџија свечаних ручкова, нисам никада био у званици. Било би ми много лакше и удобније да сам био, али ето, за све човек треба да се роди.

14.
Објавили сте више вапајних текстова о нашем чекању (Политика, Новости) и доцњењу за дигитализацијом,… продајом књига и сл. Наша Удружења због беспарице и инертности ћуте. Нема ко да разбије „лед навике“, време пролази…

Добро сте рекли. Био је то глас вапијућег у пустињи. Просто не могу да верујем да се код толико паметних и учених људи не нађе ниједан који не види оно што је очигледно, да класично издаваштво малаксава, да један по један издавач пропада. Не само овде него и у свету. Пред нашим очима се дешавају баш у овом тренутку велики потреси промене које се из дана у дан увећавају и убрзавају, а овде као да су сви ошамућени, комирани, чакају да падне плафон, шта ли. Спас је у дигитализацији то би требало да буде свима јасно. Ако ми своје књиге не преведемо у ову форму нико други неће а поготово не Амери господари света који у овом погледу Србију држе под ембаргом а нашу територију у неодређеном статусу као непознату неистражену земљу као да смо негде у џунглама у сливу Амазона као територија означена белином на коју нога белог цивилизованог човека још није крочила. И тако ће бити све док не испунимо све њихове захтеве и док не обавимо све задатке на свом самопотирању и самоунижењу.

15.
Лично ме импресионира да ви, дозволите да велим у зрелом добу, младалачки прихватате нове технологије и да вас оне прихватају. Шта ви у њима откривате? Да ли се још може писати са оном страшћу с којом су писали писци горостаси: Достојевски, Горки, Буњин? Да ли би могли поново да напишете роман чија се духовна температура не мења као што је Доротеј, Деспот и жртва…

Не знам шта је покретало и узбуђивало Достојевског иначе мога омиљеног писца. Можда понајвише коцкарска страст која га је много пута доводила до тоталног финансијског фијаска па је морао да пише да би се извадио из буле. Знам да је доктор Чехов објављивао колумне у некаквом опскурном листу два пута недељно. Одређен му је ограничен простор од 120 редова и хонорар од 8 копејки по реду. И тако је Достојевски писао своје чувене романе од хиљаду страна а Чехов своје сјајне кратке приче. У основи многих ствари стоји сасвим баналан узрок.
А што се тиче мојих како кажете најбољих романа Доротеја и Деспота и жртве ствар је ту веома мутна. Судећи по томе кроз каква су понижења и шикане морали проћи они су нешто најгоре од свега што сам написао. Против објављивања Доротеја била је комплетна редакција некада чувене издавачке куће Просвета на челу са највећим критичарем тога доба академиком Петром Џаџићем. У редакцији су били велики писци Видосав Стевановић, Момчило Миланков, потоњи академик Светлана Велмар Јанковић, Вук Крњевић, и наравно највећи од свих академик Милорад Павић. Да се смрзнеш. Деспота и жртву је најпре одбио Миладин Вукосављевић из чачанског Литопапира а затим и издавач и гласовити критичар, веома угледни члан Српског ПЕН центра арбитер елаганцијарум нашег доба Гојко Божовић тада уредник Стубова културе.

16.
Да је свет глобално село, страница отворене књиге , да смо сви у једној авлији то је већ чињеница. С друге стране на делу је отуђење у стварном животу. Оно српско да се успех не опрашта, да комшији цркне крава и сл. опстаје и све је жешће. Тзв. друштвене мреже из дигиталне сфере су „здружиле оне који се никада нису срели ни видели.“ (Будно око великог брата све то прати и усмерава. Лично мислим да се путем ових технологија мења свест и карактер човека, да нам се неки чип путем сигнала преко компјутера инсталира у мозак и да се ствара неоробовласништво дигиталног доба).
Није ли и ово дириговано бекство из реалног живота у другу, виртуелну, стварност.
Како ви из (са) своје тачке станишта доживљавате вашу умреженост са свим тачкама планете. Нисмо ли и сами у мрежи неке више силе (енергије) а да то не знамо?

Мени се не чини да се вишње силе овде уплићу на свој гневни начин објавама и заповестима уз грмљавину и севање муња. Пре би се рекло да је овде реч о марљивом раду стотина хиљада људи који се тихо и неприметно труде широм света на унапређењу технологија. Резултате њиховог труда и уложених милијарди свако доживљава на свој начин. Некога ово радује, другога плаши, трећега нервира. Неко то доживљава као благодет неко као казну. Мени се ово допада. Информационе технологије и интернет учиниле су по мом најдубљем уверењу више на стварној равноправности људи од свих револуција и насилних преврата. То само значи да нисам осуђен да читав живот проведем у овом мурлуку сапет робијашком куглом и да никада не искорачим у велики бљештави свет макар био и виртуелан, док се други шеткају и проводе по стварном свету

17.
Живимо у времену ( и кроз времена) дубоке подељености, материјалне и ине, без економије, пољопривреде… са опустелим селима. 1/3 Србије је пуста, а грдаови су својевсрсни резервати или како је то Пекић казивао концлогори. Имате као писац грађу за велики роман о овом времену, али да би се грађа преобликовала у дело потребно је много времена и труда да се кроз властито виђење ствари књижевно сагледа ово време.

Ова ваша суморна слика неодољиво потсећа на синопсис за какав сајенс фикшн роман чија се радња збива после тоталног нуклеарног рата у коме је све уништено. Наравно да је тај жанр равноправан са свим осталим и на слободном је избору писца зависно дабоме како рекосте од његовог властитог виђења ствари. Стварни свет нам даје довољно повода и потпоре за сваку нашу замисао. Слика запуштености, пропасти и пустоши има свуда и у селима а богме и најбогатијим градовима света. Само се ваља потрудити и изабрати. Као уосталом и за сасвим супротне слике, туристичке разгледнице умилни зов разних мамипара за навлачење муштерија.

18.
Улазимо у Дигиталну галаксију и сада све има други вид и друго стање свести у односу на Гутенбергову. Колико ће новој галакасији бити потребна досадашња уметност или је досадашња само пречага на лествама ка овој? Која би ви, и шта би изабрали за сва времена? Да ли ће дигитална технологија појести српски језик? Политика, Телевизија, нове технологијае свакодневно односи речи српског језика. Како видите будућност српског језика? Свакодневно нестају речи, ТВ је „пуцањ у језик“ нове технологије једу српски језик, „идентитет државе и народа се сваким даном топи“. Подсетићу Вас да француска академија има за задатак да чува француски језик. А, ми?…
Једна од важних и веома популарних грана интернета су друштвене мреже фејсбук и твитер које муњевитом брзином сатиру наш српски језик. Невероватном брзином се шири некакав чудан фејсбук систем споразумевања комбинација нових речи и знакова налик на египатске хијероглифе. Кључне речи, основ међусобног општења међу пријатељима су лајк и бљак. Ту ваља додати таг, чет, твит.

19.
Да ли је више могуће бити Слободан човек? Русо каже: Да би опстали морате да одлучите шта је у заједничком или општем интересу? Где је ту Човек?

Не верујем. Можда је неко попут Робинсон Круса на пустом острву пре него што му се Петко придружио био слободан човек. Могао је да ради шта је хтео, није зависио ни од чије воље, није тражио помоћ ни од кога… Ни затвореник ни његов чувар затвора нису слободни људи Слобода је само једна лепа и утешна бајка и слатка сањарија.

20.

Ви на свој начин васкрсавате догађаје из наше историје и оно што је у времену прохујало враћате пером у живот. Који су догађају оставили на ваш снажан утисак,а да их је историје друкчије видела и забележиула.

Згодан је пример Кумановске битке. Начелник штаба Прве армије пуковник Петар Бојовиић телефонира ђенералу Радомиру Путнику начелнику Штаба Врховне команде да чује како са предњег краја фронта према турским положајима допире све јача паљба па не зна о чему се ради а о томе не добија никакве извештаје. Он мисли да је почела битка коју нико из Штаба армије није наредио, ни он ни командант принц Александар. Ђенерал Путник га умирује речима да су то вероватно само чарке предстража и извидница и да ће права битка почети за три дана кад пристигне Трећа армија и поседне положаје који су јој према плану одређени. Истина је била да су се сусрели извиђачи једне и друге стране и да су припуцали једни на друге и да нису прекидали јер су и једнима и другима у помоћ пристизала појачања. Тако је почела знаменита Кумановска битка којом нису командовали ни ђенерали ни пуковници него наредници. Нико тада није схватио да се води велика битка којом се решава судбина Отоманске империје и турског господства на Балкану и да се остварује вековни сан српског народа. Ђенерал Путник је за командовање у бици, за коју није знао ни да се води, унапређен у чин војводе. Потом су на терен истрчали писци историје увек при руци када је потребно уподoбити причу. Сувишно су изоставили и наместо тога накнадно измаштали додатак који ту лепше стоји и боље пасује.

21.
Посветили сте живот писању, ишли двема стазама, с једне професионалне сте сишли, другом – књижевном бодро, и с пуно елана, наставили. Можете ли сада, у зрелом добу, („Златно доба живота.“ Ко ли је ово смислио?), поднети самом себи рачун и рећи: Урадио си шта је требало, свој земаљски задатак испунио…

Никада нисам писао зато што сам осећао потребу као да испуњавам неки задатак и дуг не знам према коме, себи или другоме. Писао сам искључиво због тога што сам у томе уживао. И само због тога и искључиво због тога. Није ме покретао ни успех ни инат. Истина је била да сам то чинио лако и без напора, онако узгред. И сам не могу да верујем колико сам романа написао. Како се то десило, како сам имао снаге да се са толико страница изборим, појма немам, заиста. Шта су то читаоци налазили, зашто су те моје књиге читали и куповали а многи правили колекције и о томе ништа не знам. Десило се.

22.
Човек који би да упозна неки други свет, упозорава Прустов јунак – узалуд би путовао на Марс или на Венеру; његова би чула и тамо свему давала онај вид који имају ствари на Земљи. Једино захваљујући великим писцима, сликарима, музичарима и другим уметницима ми видимо светове које види један, други, трећи, стоти од свију њих: „Са њима одиста летимо од звезда до звезда.“ Шта би ви казали?

Више се верује Толстојевом Рату и миру када се ради о Наполеоновом походу у Русију него свим књигама историчара. То исто се може рећи и о Шолоховљевом Тихом Дону и Пастернаковом Доктору Живагу кад је реч о руском грађанском рату и револуцији. Из Дикенсових, Балзакових и Золиних романа помаљају се на ванредно упечатљив начин друштвене прилике времена које описују. Е сад, историчари су користили веродостојну грађу а романсијери измишљали… Магија уметности, привилегија дара.

23.
Тагора је при крају живота молио Господа да га остави још у животу јер и поред написаних песама није написао своју песму. Песму коју жели. Казао је „ Ти не знаш моје унутарње збивање“ јесам написао 6000 (?) песама али ја још нисам написао своју песму. Данојлић се позива на народну, вели „Само будала може бити задовољна оним што је урадила“. Дакле, увек може боље и више. Шта каже Добрило Ненадић

Радио сам оно што сам могао а могао сам само оно што сам урадио. Да ли је то ваљано и добро или није о томе не могу и нећу да судим.

24.
Шта мислите о будућим темама књижевности, уметности уопште? Данас када се пресађују органи: срце…. када се преко ТВ и компјутера, хране, у људски мозак и тело убацује чип за управљање човеком, па и народом. Да ли ће у будућности уметност бити потребна човеку? Књиге, слика, музика? Ко ће бити будући песници, сликари када ће Бог оличен у новцу , профит, све одређивати?

Неке уметности ће свакако бити, јер ма како потцењивана и скретана на друштвену маргину уметност је попут коже неодвојиви део људског бића. Како ће то изгледати нико не може да предвиди. Но добро и труд у том правцу није сасвим без смисла. И то је само грана уметности.

25.
Шта је Ваша лектира, ко су Ваши писци?
Како изгледа Ваш радни дан? Шта се сада дешава у вашој књижевној рсадионици?

Читање је за мене било и остало највеће задовољство. Уживам у читању на исти начин како сам то чинио као дечак пре шест деценија када сам читао Данијела Дефоа, Хенрика Сјенкејвича, Александра Диму, Карла Маја, Жила Верна, Валтера Скота. Читам споро. Изговарам у себи сваку реч, уживам у ритму и мелодији јер музика је у сржи доброг приповедања. Ових дана сам читао књиге чувене библиотеке Реч и мисао београдске издавачке куће Рад. Изврстан избор дела светске и наше књижевности. Примећујем да ми се неке од тих књига више допадају сада при поновном читању а има и оних које не доживљавам онако интезивно и са дивљењем као при ранијем читању.

Ариље – Вигоште – Трешњевица, мај – септ. 2013.

=== извор: макновији број нишког часописа УНУС МУНДУС, пролеће 2014, бр 47. стр. 76 – 85. – Овај број доноси, као сепарате, посебне књиге – књигу разговора Мирослава Тодоровића са Добрилом Ненадићем, књигу СНИВЦИ Душана Стојковића – Сабране радове, књигу КОГИТО КЛУБ Беле Тукадруза (нова књига песама, плус портрет о песнику, романописцу и антологичару и уреднику), блок Руска философска и теолошка мисао и опит, Бошњакову ФИЗИКУ СВЕСТИ, и ПРОРОК У ВАВИЛОНУ Звонимира Костића-Палаанског. Часопис се може поручити преко Драгана Милошевића, Нишки културни центар, Станоја Бунушевца бб, Ниш, телефон: 536-200

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.