(Jedna ne tako stara)
LUDILO JE AUTOBIOGRAFSKA KALKULACIJA
Jer nikad nisi bio bliži dvojniku
Dvojniku koji je hrabriji i razgovetniji
i koji ti je predvideo
to prerušavanje u baraku
znao je tvoju slabost
neblagovremenog i svakog drugog nesnalaženja
u umnoženom iskušenju
tebi je uvek bila bliska jednina
krošnjasti samac na preseku letnjih puteva
kolac na ledini,
stablo bez okoline, granje u izdašnoj praznini visine
providni nanos vetra
drvo osuđeno na zamisao,
neizvesno nadimanje metafore
zato,skloni se,
zaćuti kad stignu deca
pozna narav i mlada ljutnja
nisu mir, nisu oslonac
tvoje baračko stanje
prinudni samoizbor, drži crve na okupu
čuva labave čvorove,
drhtanje i otresa gnezda
ali, to je umišljeno obnavljanje,
domovi sad su različiti
samo je tebi svaki znak pomak
tvoj se barački oklop
sasvim udaljuo i od poljskih miševa
i od ruskih pesnika
uskoro će se pokazati godovi
svaka laž do gole kože
*
(I jedna od juče)
VELIKE REČI
Kao ostavština, lek i zaveštanje
Kupola do travke, nebo do mrve
Bezvredno i bezbojno u istom otkosu pogleda
Sjajni rosni otrov,slepog hodača potomak
Sleđeni u istoj pesmi-skraćenici
Sad se proždiru u redosledu
Kivan je svaki vinovnik
Svaki znak
A s jedne strane božanstva
A s jedne strane putnici
Vrelina nepokretnih sazvežđa
Nevidljiv putokaz sjaj i užina
A Bog kasni i trava vene,
Niknuće meka bodlja iz hladnog uha
Želja će se niz nesanicu raspasti
Govor će biti samo zaštitna šupljina
Jer sve,inače, tone i tone
A kad bi se s progutanim jezikom
Nastavio ovaj put
Zaronilo,sabio veliki dah
Sve one uopštene poruke i poštapalice
Peskom bi se prekrile ko neprovidni mehurovi
I izvirio bi iz njih
Svetli iver,mrtvi svitac,
Onaj pogledu trun spoticanja
I poruke bi se dohvatile s plućnog podnožja
Više se ne,zavaravati
Da se disanje može zamisliti,da išta s usana nemo silazi
Da je telo do tančina od saopštenja
Da se glas svačim opravdava
Da išta znak dokazuje
I govor s pustog mesta
(Iz rukopisa Z L O C V E Ć A : Poezija jednog klovna apsoluta)
Виртуелни лавиринт | НЕИСЦРПНИ ИЗВОР 
0VDE SAM SKORO SASVIM SAM uz tri oskudna citata*
Ne volim filozofiju,ne volim fikciju kao falsifikovanu apodikciju
Spram slobode i kreativne reverberacije metafore svaki sistem je redukcija
I logičko primoravanje.
Ne volim folozofiju i ne verujem joj ni kad zbori o Početku ni kad prosudjuje o
Kraju.Neiskrena i neuzbudljiva je njena aureferencijalnost.
Nekoliko filozofa svoju povremenu ubedljivost duguje samo svojoj frustraciji
spram Poezije pa i pesnika
Poezija i folozofija ta slavno prenebregnuta nesusretnost odnela je brojne žrtve.
Nažalost, gubitnici je nisu svesni, ni fenomenološki ,ni istorijski.
Proverite,ako smete, ko je zapisao .Poeziju su pokušali da unište,
Platon,hrišanstvo i Seneka(?!)
Nezamisliva mi je svaka instrumentalizacija dijaloga,predestinacija metoda,
isključivost logičkih analogija.
Kruna literature je poezija.Poezija je njen kraj i poslednje izbavljenje.To je
najsublimnija aktivnost ljudskog uma.To je dostignuće krajnje lepote i nenametljivosti.Prozni pisci mogu samo da se poklone kad kraj njih prolaze pesnici.
Somerset Mom
Pobediti sofizam života
Boško Tomašević
________________________________
* Dragi i mudri Miroslave,
ohrabren svime što cinis na oslobadjanju i demistifiksciji saljem Ti ovaj zapis a Ti proceni
pozdrav Tebi i bratu
r s