IN EXTREMIS / Слободан Бранковић

Од свега
Кад остану речи само
Ти који их одвећ напушташ
Још би да их премешташ
Боља места да им тражиш
Где би која
Ти си тај
Који бираш
Коју хоћу
Коју нећу
Док не ућутиш
Без иједне
На крају

АКО СВЕТЛОСТИ ИМА

Ту је
Не јавља се
Ни да се промоли
Пред светом
Као да га више немаКад чује своје име
Тајац
Намигује на ћораво око
Не види ништа
Каква радост
Ако је то БогКо год да подигне глас
Не климне главом
Није онај исти
Који се држао усправно
И кад га притерали у ћошак
Тамо где се сад састају штап и сенка
Ослоњени о бескрајне белине
Заветних зидоваДонесе мало светлости
Да се играју
Не могу да га нађу
Који га траже
Ако по које зрно прашине прхне
Кад га ухвати сан.

Како сам и свему склон
Може бити да сам ја он.
Ах, ћутим…
Сређујем заоставштину
У малим размацима
Између речи.

Не могу ни да замислим дан
Без мене.

Не боји се таме
Ко у себи светлости има.

НА  ОДЛАСКУ

Кост и кожа.
Сенка од човека.
Ах, длаке и нокти расту.
Док не постане онај прави.

________________________________
Из пропратног писма песника Бранковића:  „Мало што шаљем,мени је све.
Хвала, ЗАВЕТИНЕ.
 
Поздрав
Ваш сабеседник
С.Б.“
Песник ових стихова, учесник на Јубиларном конкурсу ЗАВЕТИНА трренутно води ону најтежу борбу са Судбином. Нека му је  Бог у помоћи!