Неодговорност

„И духовна димензија живота човека и свих његових животних дела има исти јединствени источник. И одговорност човека је у последњој димнезији увек одговорност пред Богом“.

     Иван Иљин: О осећању одговрности, у књ. „Пут ка очигледности“- Логос: Београд, 2012, стр. 23.

Зашто је позван човек на земљи? Да се роди, живи ради насладе и користи, без вере и умре?

По Иљину, пак, човек је позван да буде „дух – не просто живо биће, попут животиња и инсеката, и не само одушевљено створење које успешно расуђује и жели за себе корист, које каприциозно и разнолико осећа и неспутано фантазира. Све ове душевне способности њему су дате, али не ради злоупотребе већ ради добронамерног и одговорног служења. Прво што је сваком човеку који жели да гради културу неопходно, то је осећање своје спремности, своје позваности и одговорности. Могло би се рећи да се људи деле на две велике категорије: једни – у животу неодговорно траже насладу (ти су „глупљи“) или корист (ти су „паметнији“), други пак,осећају да су призвани у нечему Узвишеном и Светом, тако да, чак и не умејући да кажу шта је то Узвишено и где се налази то Свето, они не сумњају у своје позвање…“

Осећања одговорности има тамо, ма где то на кугли земаљској било, где је духовност човекова дубља, моћнија, богатија, значајнија и светија од сфере речи и  исказа. Тога осећања има свуда где човека „неки тајанствени глас позива да тежи савршенству.“ Човек понекад и не зна какав је то глас и одакле долази: „он можда осећа немоћ своје мисли и своје речи сваки пут кад покуша да каже у чему се састоји то савршенство и који путеви ка њему воде.Али, њему је тај глас разговетан и он има власт над њим: и управо жеља да се одазове на тај позив и тражење пута ка савршенству придају човеку духовно достојанство, придају његовом животу духовни смисао и дају му могућност да на земљи ствара праву културу“.

Чини ми се да сам „Заветине“ покренуо пре скоро 30 година, у немогућим ондашњим условима, из неког осећања одговорности, одазивајући се, како би рекао Иљин, на онај тајанствени глас. И свих тих година, најсажетије речено, одазивајући се на тај позив и тражећи пут – сликовито назван „ширење концентричних кругова“ – савршенства, знао сам и веровао сам да ми „Заветине“ помажу у изграђивању духовног достојанства, да мом животу и не само мом – дају духовни смисао, и да ми пружају прилику да на земљи стварам културу бољу од оне коју су наметали „наметачи“.

Објавио сам на хиљаде прилога, током минулих година, познатих и сасвим непознатих аутора. Потписао сам као уредник на десетине књига, углавном млађих аутора, не само из Србије, него са простора бивше Југславије, Европе, Америке и других континената. Прихватио сам, као Веб издавач, изазове интернета, боље рећи могућности. Организовао сам неколико књижевних конкурса, последњих година, на којима су узеле учешћа писци и преводиоци из Србије и света; најбоље сам рукописе публиковао као непрофитна издања. Ти наслови су могли – после завршетка конкурса,више од годину дана – да се преузимају бесплатно, и то је била добра подршка, поготову за младе и даровите, али непознате писце, оне који тек почињу. То је, треба ли да доказујем, било, зар не, одговорно понашање?

То су писци препознали, не само у Србији, али и посетиоци интернет локација „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ не само у бившим југословенским републикама, Европи (Француска, Холандија, Белгија, Немачка, Пољска, Румунија, Бугарска) већ и у Русији, Америци, Канади, Израелу, неким деловима Африке, Аустралије, Индокине, Бразила…

Ја не желим да глорификујем то организовање књижевних конкурса „Заветина“, не. Књижевни конкурси „Заветина“ нису били – намештани, напротив. Стизало је на стотине рукописа, нису сви пролазили, а релативно је мали број биран, и само су књижевно најубедљивији публиковани као „дигитална књига“.

Било је оних који су, разочарани исходом конкурса, покушавали да уредника и арбитра омаловаже – на најнеодговрнији начин ( једно пет-шест случајева).

Међу њима је било неколицина, махом врло младих људи, и не без талента, дволичних и изузетно самовољних. То су били писци почетници које нисам лично упознао, и у којима сам се преварио као оцењивач њихових „сочињенија“. Чак сам једног од њих и препоручио утицајним издавачима у свету. У принципу, то су били – како би Иљин рекао. „паметнији“ момци, али без позваности и праве одговорности, „млади писци без врховног начела“: без идеала ствараалаштва, склони самовољним играма, шегачењу, омаловажавању, изгредима, брзом успеху и успеху по сваку цену, за које је сарадња у „Заветинама“ или учешће на конкурсима било само „средство“. Једноставно, ти момци су били погрешили адресу. То је можда била и моја неодговорност као уредника, што их одмах нисам искључио. Правила „Заветина“ и књижевних конкурса су сматрам била очигледна. „Заветине“ нису скривале, призивајући хиљадугодишње пљускове и извесну ренесансу, да стреме правој духовној култури, поред осталог и преваходно зато што у њој лежи лична, искрена религиозност кутурно стваралачког човека. (Иљин:“Религиозност је жива првооснова истинске културе.“)

„Заветине“ су стваране усред океана неодговорности, и зато ће се неодговорности увек супростављати на свој начин.

Добродошли су у „Заветинама“ сви ствараоци који стреме, или су се запутили, путем обнове. Особе које су зрела и слободна бића одговорна за свој живот, за његов садржај и правац. Духовна одговорност је врло важна. („Дух је жива снага, енергија која осећа да бира, одлучује и делује; и то самоосећање није ни илузија ни обмана. Тајна слободе – или како се обично каже „слободе воље“ – састоји се у томе да је снага духа у стању да се усредсређује, да јача себе, да увећава своју снагу и превазилази своје унутрашње потешкоће и спољне препреке“ , Иљин, исто)

Сви они без живе снаге духа, од плашљивог малограђанина, кукавице, каријеристе или превејанца, до профитера, пребега и кукаваца, немају шта да траже у „Заветинама“.

Неодговорности је, данас, много више око „Заветина“ и по свету, – много више од одговорности. Против неодговорности се човек мора борити, како у политици, тако и у култури. Против изграђивања режима самовоље, корупције, непотизма, неодговорних политичара, интриганата и каријериста. Неодговорност треба свуда раскринкавати.Неодговорни људи, по правилу, не знају шта је то осећање преданости. Младим људима треба на време рећи да се без преданости, спрености и позваности не може створити оно што је најбоље, и такви не стварају духовну културу, напротив : подлокавају је. Скрећу  на пут пропасти…

(Недеља 11. новембар 2012)                                                                                      Белатукадруз    


ЛеЗ 0005496

Advertisements

Оставите одговор

Молимо вас да се пријавите користећи један од следећих начина да бисте објавили свој коментар:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s