“Заветине” су, својевремено, организовале аукцију библиофилских раритета, како би озбедиле новац потребан за штампање часописа. Исто то чинимо и данас, почетком фебруара 2018. године, како бисмо продајом ретких библиофилских издања обазбедили новац неопходан за штампање бројева часописа “ЗАВЕТИНЕ+”.
У аукцији могу – учествовати, на овој страници, како заинтересовани из Србије, и бивших југословенских република, тако и наши људи из расејања, са свих континената, али и странци и филантропи, који помажу тзв. непрофитно издаваштво. Започињемо са аукцијом романа “МИСТЕРИЈА САХАРИН по Филипу Сенковићу”, роману штампаном као рукопис 2005. године у 3 библиофилска примерка.
Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин.Том ценом и започињемо аукцију. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом.
Овде доносимо један одломак из споменутог дела на аукцији:
….Схватио сам, дакле, да ме прислушкују када ме jе пробудао телефонски позив у један и двадесег после поноћи! – Зна се ко је у то време будан и ко позива – рече ми један пријатељ када му се поверих. Пре су ( мислим пре Титове смрта, кад нисам напунио ни тридесету) имали друкчији метод : слали су ми разне људе, познате и непознате, провокаторе, компромитоване и некомпромитоване.
У војсци ми је официр безбедносга, с којим се спријатељих, рекао у поверењу : “Сенковићу, оволики је коверат стигао у касарну са тобом; претерали су сваку меру. Зашто те мрзе? Због оца? Или си тамо неком од надлежних службеника повалио ћерку или вереницу?…”
Није смео да ми покаже “карактеристике”. Хвала му ипак што ме је на време упозорио.
И међу официрима и полицајцима је било часних људи, али они су морали да ћутањем чувају сопстену кожу…
Читао сам пре спавања житије светаца; уснио сам чудан сан : провалу у стану, дим у купатилу. расправу са мајстором испред врата, долазак полицајца. Двоструку увреду : увреду једног дечака и његовог оца. ОНАЈ ШТО ЈЕ телефонирао, сећам се, после мога уобичајеиог и безбојног “да”, спустио је слушалицу. Ја нисам; неко се други умешао у телефонску везу. Спустио сам слушалицу. Поново је зазвонило – само једном… Могао је то бити и погрешаи позив, зар не? Дешава се; неко окрене погрешни број.
“Тата, затвори врата!”, замолио ме је старији син, који је усгао да се иапије воде. Вратао сам се у кревет, легао; осгавио је незаврнуту славину; чуо сам како се откида кап по кап; како се вода стропоштава.
Шта проверавају, шта их занима?
Нисам ни у једној партији, не шурујем са завереиицима, ако их има, нити са страним обавештајним службама. Писац сам, то јест, вероватно ће ме једнога дана тако етикетирати; сумњив сам због посла којим се бавим; некада сам био потајни опозиционар; умео сам да планем и да кажем шга мислим о свему отворено у кругу познаника, пријатеља и колега, у којем је, као и у кругу апостола, увек био по неки Јуда.
На мети сам психопата, деформисаних људи, огрезлих кадета новојаничарских курсева и школа, вампира и вампировића (како сам понекада говорио у шали) – оних што се буде после те – ве дневника и чангрљају на тавану (као духови у детињству)? Понеке од њих сам и сусретао, никада довољно упознао; у завичају сам тачно знао, поименце, ко су они и није ми сметало. Гледали су ме закрвављених очију, са нескривеном мржњом, иако им никада ништа зло учинио нисам. Био сам равнодушан према њима; знао сам да су део огромне машинерије и да је за њих боље да ме мрзе и да у мени виде непријатеља, “белу врану”. Навикао сам се да ме “шпијунирају”, иако лопов ни разбојник никада нисам био, нити члан неке тајне, завереничке секте. Неке од МОЈИХ пријатеља су, док смо били студенти, хапсили јавно, на улици, зато што су ми дошли у госте и што се друже са мном; на саслушању су им о мени причали најневероватније лажи и огавности. Није сшрашно шшо су хапсили, сшрашније је било, шшо су неке од мојих шзв. пријашеља временом били заврбовали.
Пошто људима и пријатељима нисам чинио зло, никада нисам радио лоше иза њихових леђа, увек сам на време примећиеао када ме неко изда, пре свега по начину ма колико култивисаном на који ме је избегавао. Сви они моји такозвани пријатељи, познаници и колеге, и понеки рођак, који су имали користи од тога што су преносили надлежнима оно што говорим и мислим, и оно што они мисле да ја мислим, нису се. много офајдили, и не сумњам да су се много пута покајали због тога. Човек није покварен онолико колико нам се чини у неким часовима тескобе; он је често натеран или уцењен да чини подлост. Ми смо живели у једном кошмарном утопијском свету, у коме је предуго било све строго контролисано, и најдубља приватност; тај кошмар је имао ванредну, пацовску способност расплођавања; он се толико расплодио да више нико не може сигурно рећи : е, овај је човек чист као суза; за њега могу потврдити животом да никада никога није шпијунирао! Врхунско начело тога кошмара је била лаж и лицемерје, притворност, себичност и користољубивост упркос свих ружичастих попевки о идеалима. Нико није био идеалан ни савршен. Данашњи кошмар, кошмар овог тпренутка, кошмар из кога се оглашавам, кошмар седмице повукао се иза грма. Бела кафа има ошприлике сличан укус као и читав досадашњи горки живот. Радујем се кад ме пробуди орнитологија, осим пред путовање и растанак са оцем и мајком ; сваки растанак је тугаљив…
Душа је пуна којечега, као канта за смеће. Моји тзв. пријатељи ускачу у последње возове, а ја не журим : знам да ћу стићи пре њих, тамо где су се упутили. Иако немам аутомобил, ту корисну машину ( продао сам га годину дана после Августинине сахране, да бих платио трошкове адаптације стана). Неко ми рече да купци некретнина у провинцијама спавају дубоким сном, иако се ја нисам бавио трговином некретнинама.
Свака заблуда има свој рок; погрешни закљуци су мучна ствар. Некада се чини да нису узалудне наде, иако се нико други не оглашава аргументима КОЈИ бн то потврдили осим врана. И сиктавог гласа погрешне жене. Ко је жена, која воли да поробљава, телом или новцем, ако не деспот? Свака она ситница, преко које сам прешао олако у своје време, све оно чему сам прогледао кроз прсте, излази иза грма, из папрати, као кошмари, као диносауруси…
Затурене ствари, заборављене, сачувале су енергију, за коју мишљах да је ишчезла; прелила се у други облик…
Открио сам Левак, који усисава много тога.
Нигде тако нису густо посејане ниске страсти и лажи, као у друштвима огрезлим у малограђанштини и тихом нестајању; изговори су лепо упаковани, као чоколада или ратлук….
Стр. 1024-1025
=====================================================
Овде можете лицитирати. На понуде које нису потписане пуним именом и презименом, и на оне неозбиљне – нећемо одговарати.
===================================================== Аукција, контакт
ЛеЗ 0005528
Виртуелни лавиринт | НЕИСЦРПНИ ИЗВОР 