Неодговорност

„И духовна димензија живота човека и свих његових животних дела има исти јединствени источник. И одговорност човека је у последњој димнезији увек одговорност пред Богом“.

     Иван Иљин: О осећању одговрности, у књ. „Пут ка очигледности“- Логос: Београд, 2012, стр. 23.

Зашто је позван човек на земљи? Да се роди, живи ради насладе и користи, без вере и умре?

По Иљину, пак, човек је позван да буде „дух – не просто живо биће, попут животиња и инсеката, и не само одушевљено створење које успешно расуђује и жели за себе корист, које каприциозно и разнолико осећа и неспутано фантазира. Све ове душевне способности њему су дате, али не ради злоупотребе већ ради добронамерног и одговорног служења. Прво што је сваком човеку који жели да гради културу неопходно, то је осећање своје спремности, своје позваности и одговорности. Могло би се рећи да се људи деле на две велике категорије: једни – у животу неодговорно траже насладу (ти су „глупљи“) или корист (ти су „паметнији“), други пак,осећају да су призвани у нечему Узвишеном и Светом, тако да, чак и не умејући да кажу шта је то Узвишено и где се налази то Свето, они не сумњају у своје позвање…“

Осећања одговорности има тамо, ма где то на кугли земаљској било, где је духовност човекова дубља, моћнија, богатија, значајнија и светија од сфере речи и  исказа. Тога осећања има свуда где човека „неки тајанствени глас позива да тежи савршенству.“ Човек понекад и не зна какав је то глас и одакле долази: „он можда осећа немоћ своје мисли и своје речи сваки пут кад покуша да каже у чему се састоји то савршенство и који путеви ка њему воде.Али, њему је тај глас разговетан и он има власт над њим: и управо жеља да се одазове на тај позив и тражење пута ка савршенству придају човеку духовно достојанство, придају његовом животу духовни смисао и дају му могућност да на земљи ствара праву културу“.

Чини ми се да сам „Заветине“ покренуо пре скоро 30 година, у немогућим ондашњим условима, из неког осећања одговорности, одазивајући се, како би рекао Иљин, на онај тајанствени глас. И свих тих година, најсажетије речено, одазивајући се на тај позив и тражећи пут – сликовито назван „ширење концентричних кругова“ – савршенства, знао сам и веровао сам да ми „Заветине“ помажу у изграђивању духовног достојанства, да мом животу и не само мом – дају духовни смисао, и да ми пружају прилику да на земљи стварам културу бољу од оне коју су наметали „наметачи“.

Објавио сам на хиљаде прилога, током минулих година, познатих и сасвим непознатих аутора. Потписао сам као уредник на десетине књига, углавном млађих аутора, не само из Србије, него са простора бивше Југславије, Европе, Америке и других континената. Прихватио сам, као Веб издавач, изазове интернета, боље рећи могућности. Организовао сам неколико књижевних конкурса, последњих година, на којима су узеле учешћа писци и преводиоци из Србије и света; најбоље сам рукописе публиковао као непрофитна издања. Ти наслови су могли – после завршетка конкурса,више од годину дана – да се преузимају бесплатно, и то је била добра подршка, поготову за младе и даровите, али непознате писце, оне који тек почињу. То је, треба ли да доказујем, било, зар не, одговорно понашање?

То су писци препознали, не само у Србији, али и посетиоци интернет локација „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ не само у бившим југословенским републикама, Европи (Француска, Холандија, Белгија, Немачка, Пољска, Румунија, Бугарска) већ и у Русији, Америци, Канади, Израелу, неким деловима Африке, Аустралије, Индокине, Бразила…

Ја не желим да глорификујем то организовање књижевних конкурса „Заветина“, не. Књижевни конкурси „Заветина“ нису били – намештани, напротив. Стизало је на стотине рукописа, нису сви пролазили, а релативно је мали број биран, и само су књижевно најубедљивији публиковани као „дигитална књига“.

Било је оних који су, разочарани исходом конкурса, покушавали да уредника и арбитра омаловаже – на најнеодговрнији начин ( једно пет-шест случајева).

Међу њима је било неколицина, махом врло младих људи, и не без талента, дволичних и изузетно самовољних. То су били писци почетници које нисам лично упознао, и у којима сам се преварио као оцењивач њихових „сочињенија“. Чак сам једног од њих и препоручио утицајним издавачима у свету. У принципу, то су били – како би Иљин рекао. „паметнији“ момци, али без позваности и праве одговорности, „млади писци без врховног начела“: без идеала ствараалаштва, склони самовољним играма, шегачењу, омаловажавању, изгредима, брзом успеху и успеху по сваку цену, за које је сарадња у „Заветинама“ или учешће на конкурсима било само „средство“. Једноставно, ти момци су били погрешили адресу. То је можда била и моја неодговорност као уредника, што их одмах нисам искључио. Правила „Заветина“ и књижевних конкурса су сматрам била очигледна. „Заветине“ нису скривале, призивајући хиљадугодишње пљускове и извесну ренесансу, да стреме правој духовној култури, поред осталог и преваходно зато што у њој лежи лична, искрена религиозност кутурно стваралачког човека. (Иљин:“Религиозност је жива првооснова истинске културе.“)

„Заветине“ су стваране усред океана неодговорности, и зато ће се неодговорности увек супростављати на свој начин.

Добродошли су у „Заветинама“ сви ствараоци који стреме, или су се запутили, путем обнове. Особе које су зрела и слободна бића одговорна за свој живот, за његов садржај и правац. Духовна одговорност је врло важна. („Дух је жива снага, енергија која осећа да бира, одлучује и делује; и то самоосећање није ни илузија ни обмана. Тајна слободе – или како се обично каже „слободе воље“ – састоји се у томе да је снага духа у стању да се усредсређује, да јача себе, да увећава своју снагу и превазилази своје унутрашње потешкоће и спољне препреке“ , Иљин, исто)

Сви они без живе снаге духа, од плашљивог малограђанина, кукавице, каријеристе или превејанца, до профитера, пребега и кукаваца, немају шта да траже у „Заветинама“.

Неодговорности је, данас, много више око „Заветина“ и по свету, – много више од одговорности. Против неодговорности се човек мора борити, како у политици, тако и у култури. Против изграђивања режима самовоље, корупције, непотизма, неодговорних политичара, интриганата и каријериста. Неодговорност треба свуда раскринкавати.Неодговорни људи, по правилу, не знају шта је то осећање преданости. Младим људима треба на време рећи да се без преданости, спрености и позваности не може створити оно што је најбоље, и такви не стварају духовну културу, напротив : подлокавају је. Скрећу  на пут пропасти…

(Недеља 11. новембар 2012)                                                                                      Белатукадруз    


ЛеЗ 0005496