ИСПОД СВЕГА / Соња Ковачевић

Тама ми се штедро тами у јутарње у вечерње одолевам да јој хрлим сневам косом по пропланку босим болом полегла ми жеља улежана само травку да у подне завијори из нигде избије једна кап распетога румен знак кад утрне глад још жеђа да будемо сами опет изгубљено што је улегнућа  траг корака Сапет да поврати […]