двогласје жене и планине / зорица јанакова

Тело ти је зрело

Планина Радан (новембар, 2013)
Тело ти је зрело,
Рекла ми је соба кад остале смо саме.
Вршњакиња планина, зријући нага,
Није се стидела
Огледати себе
У окнима
У пролазу.
Тело ти је зрело,
Шаптао је сумрак, смешкала тишина.
То имало је везе са бојама
Недостатним
О недовршеном једном пејзажу.
У брвнари бивало је хладовито,
За очима
Рудела су златигорска брда,
А ја се тих дана
Никако нисам сећала
Снова.
Тело ти је зрело,
Не могу га обавити од не-меса руке
Шуштали су пропланци
Шапатом жедних трава
Сред ноћи будни.
Подневом борови ћућорили ми
Опруженој
Под њима да сагорим
Вапајем откад ненапојених лептирова
И буба.
Тело ми је зрело,
Наједрало, несит тражи загрижај,
Гордила се стасита планина
Шумећи високо, шумећи сама.
То имало је везе са бојама
Недостатним
На недовршивом оном пејзажу.
После, у соби, међу чаршавима,
Мрачку међу дланима,
Брадавице жмириле су,
Стидне
О дојкама зене,
Не хотећи о томе
Са мном
Месечавом пред сваку поноћ.
Брадавице жмириле су стидне
А око пупка,
Око пупка бивало сјаја
Са неког од рудећих пропланака.

на једном од планинских језера (снимак – сестре соколовић, децембар 2013. фотодокументација заветина.