Тело ти је зрело
Планина Радан (новембар, 2013)
Тело ти је зрело,
Рекла ми је соба кад остале смо саме.
Вршњакиња планина, зријући нага,
Није се стидела
Огледати себе
У окнима
У пролазу.
Тело ти је зрело,
Шаптао је сумрак, смешкала тишина.
То имало је везе са бојама
Недостатним
О недовршеном једном пејзажу.
У брвнари бивало је хладовито,
За очима
Рудела су златигорска брда,
А ја се тих дана
Никако нисам сећала
Снова.
Тело ти је зрело,
Не могу га обавити од не-меса руке
Шуштали су пропланци
Шапатом жедних трава
Сред ноћи будни.
Подневом борови ћућорили ми
Опруженој
Под њима да сагорим
Вапајем откад ненапојених лептирова
И буба.
Тело ми је зрело,
Наједрало, несит тражи загрижај,
Гордила се стасита планина
Шумећи високо, шумећи сама.
То имало је везе са бојама
Недостатним
На недовршивом оном пејзажу.
После, у соби, међу чаршавима,
Мрачку међу дланима,
Брадавице жмириле су,
Стидне
О дојкама зене,
Не хотећи о томе
Са мном
Месечавом пред сваку поноћ.
Брадавице жмириле су стидне
А око пупка,
Око пупка бивало сјаја
Са неког од рудећих пропланака.
на једном од планинских језера (снимак – сестре соколовић, децембар 2013. фотодокументација заветина.
