( Десанки Максимовић)
Чуо сам те у гласу дроздa
са зида цркве и звоника
и пчелињем зују са грозда
касу небеског коњаника.
Све оно што бежи у ништа
са мапе твога завичаја
отвара нова пристаништа
и не бива игром случаја.
Трајеш земно неспутана сва
простор трепери душом твојом
из твога шешира љубав сја
бојећ простор најлепшом бојом.
Чуо сам те у горком биљу
поноћној молитви и бдењу
јер не желим да схватим збиљу
и видим све у магновењу.
Песмама твојим ноћ се гласи
онако како облак каже
услиши молбу: Боже спаси
или нас небо опет лаже.
Можда теби нису познати
живота крај ил убрзање
сви ти животни недохвати
што се претворише у сање.
Из сваког слова које пишеш
постоји особеност знака
са молитвом за здравље дишеш
док свитац шапуће из мрака.
Тражи помиловање за њих
што порушише здања бајна
у име непробуђених свих
Србија је велика тајна.
И чујем те у гласу дрозда
са зида цркве и звоника
и пчелињем зују са грозда
касу небеског коњаника.
