ŠOŠA / Veljko Bosnić

-Nije ni ružna,ovo je smiješno…jel to što možeš ,dali je to  sve što umiješ…Auuuuu….pa ovo je….izustio je svoje posljednje riječi  Šoša. P. U maloj trošnoj sobici sa prljavim zavjesama- radničke barake u Drvaru pored rijeke Unac koja je vijekovima plavila samo do ,,velikog kamena,,,sa kojeg je on -Šoša pecao debele klenove ispod mosta..

Tog sudnjeg petka, marta 2004. godine nestao je u isti dan kada mu je i inače bio rodjendan-ali toga se niko nije ni sjetio,kao što su mnogi okrenuli nevoljno glavu kada su na lokalnoj ,,topoli,, ispred gradske kafane-,,Zemljotres,,-pročitali da je preminuo Šoša. P.U njegovom životu -kažu-lomilo se u istom danu i ljeto i proljeće i dan i noć -java i san,a mogao je da dogura kažu svi,mogao je da dogura do Sarajeva,i postane gospodin i ne vrati se medju ove bijednike -radnike iz radničkih baraka bez broja…Niko nije mogao ni da ih popiše a kamoli da udari na bukove daske broj i time ih odvoji…Te dugačke kolektivne spavaonice umorne i prevarene  radničke klase,onih nevoljnika koji su radili kao sjekači i šumski radnici u lokalnoj pilani,, Grmeč,i onih smećara od kojih smo svi okretali glavu- jer su bili posve prljavi i masni…Jedan od takvih koji je čitav život praznio tudje kante za smeće,čistio – predano ispod svakog limenog kontejnera  bio je i Šoša P-,,.ljudeskara,, preko dva metra i velikim ručerdama kao lopatama.

Niko, zapravo nezna kada se ovaj ,,div,, od čovjeka doselio u naš mali gradić- pored Brine u kotlini  koju je vijekovima presjecao i koju i dan danas presjeca rjeka Unac-tačnije neka – smješno mala rijeka,u jesen,, poludi,, i pokaže svoje zube…inače, više potok nego rijeka…ali i to nije bitno…Kažu neki,da je kao mali dječačić ,iskrcao se iz ,,Ćire,, koji je saobraćao prema Jajcu i dalje do Prijedora,onom uskotračnom prugom…onom koju je Austrijanac  Oto Štambajs izgradio- pilanu  i otud i Drvar grad i sve one bareke radničke.

Iskrcao se prema toj priči i onako mlad i jak, odmah latio se posla,počeo bez ičijeg pitanja da pomaže smećarima koji su se danima nevoljno vrtili u tom djelu grada oko ,,radničkog,, kako su svi zvali taj dio kotline…Ništa nije govorio..uzeo jednu metlu i počeo da čisti,,-mete,, smeće,koje je ubacivao rukama u konjska kola sa velikom kištrom a koja su bila u vlasništvo domaćeg komunalnog preduzeće -,,Progres,,-.Pošto niko nije znao ko ga je doveo,a pomagao je smećarima-dobar glas je došao do poslovadje Janka B.tuberana koji je tog dana i kasnije-upisivao u malu crvenu,,šiktaricu,,sve o radnim potezima i akcijama svakog dana.

–Rodjeni koga je ,,štrikiram.,,..,,jebo,, je sve svoje uzduž i poprijeko,,…taj će biti i dobar čovjek i dobar samoupravljač..i dobar drug – .nema kod mene škart..djubrad  se kupi i baca a ne ,,skuplja ,,i nosi po gradu…tako i ljudi…

U svoju malu crvenu knjižicu upisao je crvenom drvenom olovkom- da je važno..,,.novak stigao…ćuti  i ne kazuje ime…mlad…jak…ko konj….ko da ga je Šoša pravio….E ,taj Šoša je bio partizanski mitraljezac,popularan iz tih prvih posljeratnih filmova,onako glavat i jak i još mitraljezac…kosio je svojim ,,šarcem ,, njemce ko snoplje…a i ustaše i manje četnike…ali njemce…mnogi su mislili  a i ja se njima pridružujem da su se Njemci-,,švabe,,-jedva oporavili- jer ih je desetkovao u ratu samo Šoša. .A da ne govorim o ostalim ofanzivama i borbi Skojevaca diljom naše zemlje…Jugoslavije….

Janko je dakle upisao Šoša Pećanac ,i tako je ostalo za čitav život,niko mu nije tražio krštenicu  ni kada se ženio,svi su znali da je on zbiljaŠoša P..i to je bio zakon…Prihvatio je tako ime ili nadimak nije bilo ni važno..(.ko bena što prima  šamar)..e tako je ,,sjeo,, i tako je bio pravi -da su svi odahnuli kada se i sam nije ljutio i sam je prihvatio to Šoša. …Tako je počeo,i trajao sve one divne i duge godine u obnovi naše zemlje…bio je uvjek prvi na akcijama i radu…zadnji kada je trebalo da se hvali i drži govore … ..jedva su ga opismenili..jedva na jedvite jade…nikako da ukapira i da čita…gurali  su ga u Partiju, jer je kao čovjek bio stvoren za njih-nije htio..(.neiskusno )se pravdao da ne zna da govori i piše…i da nemože da sjedi..,,.neka …neka   samo vi  pričajte…Šoša  će da radi…i za vas i za našu partiju.

-Ej…nisam  ja za to stvoren…da sjedim i sijedim kao lutka…da samo budem ,,dokon.,,..neka…neka bogu hvala sad ću ja da počistim sve ono što vi uprljate…nemorete  vi uprljati koliko ja mogu da počistim..

I tako.Drugi su mišljenja da je on Šoša ustvari vanbračni sin nekog gradskog moćnika,nekog iz Komiteta ili Sindikata,ili Milicije…narodne….pa su ga onako krijući  gurnuli da radi a da nediž-e prašinu i da ne padne u oči…sve više se pričalo onako tiho..u kafani šaputalo…ma to ti je djelo N. T.sekretara Partije i Komiteta,jednom od osnivača prve partijske ćelije i vodje ustanka.

U Drvaru kažu ljudi-jedino žene  to potvrdile,da je taj N. T.bio lake ruke..,,.natezao,, je sve šo mu dodje ruke…navikao da drži  sastanke po šumi i ćoškovima…nije imao vremana  da se,,nabacuje,, djevojkama …,,drpao je sve što mu dodje pod šake…pravi predator…to ga je i kočilo u karieri ..da nije bilo,,one stvari,,bratac daleko bih ja doguro..ali slatka mi bila i jeste..hm…i sve je ..za šišanje..i staro i mlado…kažem ti ja…braćune moj … slatki…

Nije mu se dalo…Mogao je do sarajeva i on dogurati,ali,,morao sam se uškopiti,,e to je već druga priča.E,nisam nešto ,,kapac,,obrecivao se N.T. i značajno se ,,češkao.,,tamo dolje…

On je bio najsumnjiviji,i tako su ga doveli u vezu sa Šošom , on njegov- ćaća -niko se nije ni nakašljaoč  nije moguće…baš dobro a ima ćaću makar i N, ga pravio…

–Pljunuti N.T. naš .nije krila zadovoljstvo- njegova mater Draja T.jer je mladić bio ogroman i najvredniji radnik u gradu…i onda sve šo je najbolje, to je njenog N…pa i dijete..nema veze…Pljunuto moje dijete…nije prestala da se hvali Draja…kako ,znam…ma ima isti zatjevak kao moj N,e…samo ih vidite…pogledajte isti zatjevak….U stvari to je taj dio glave iznad vrata koji je po svim tumačenjima od svih..samo kosa može biti kraća…a i nemora.

–Da ..da zatjevak ti meni reci…a Draja luda..nezna…ćorava…jel da je isti zatjevak…pa eto ,treći su bili mišljenja da je Šoša u stvari naspravio jedan Njemac..

Godinama krio po šumama  planine Potoka,i kad se rat završio sišao da Drvar -.da kao čisti u stvari on je švabski špijun sa preciznim zadatkom…da otkuca  i pripremi napad na Drvar .ustvari drugi desant…jer kako znamo onaj prvi l944 nije uspio…pa sada ,,mjerka,,kako da se naplate za ono prije…eh…

TrišaT.najveći pristalica -te treće teorije vječite zavjere protiv ovog napaćenog naroda..

,,-Djavo i švabo,, ne spava –čekaju da jurne i pobacaju vas ko ,,govna,, baci vi spavajte…pjevajte mu.kancone one dalmatiske- tapštajte mu neka, vidićemo na  kraju u kom grmu čije tele spava….vidjećemo i dje se piša i dje sisa….

 

Istina,Triša-nije imao mnogo pristalica iako-je više nego uvjerljiv,svako je mogao da bude ubečen-sa strane i da podriva našu-zajednicu i Tito  na to stalno ukazivo…domaći izdajnici ne spavaju…moramao biti budni…stalno…nema odmora dok traje obnova…                                                              –

I meni se nekao ta teorija ,,dopala,,legla srcu ko mlada onom,,vragu,,prve bračne noći…Legla mala,legla a i kako nebi…

–Samo vi kunjajte..vidjećemo..čija majka…onako kakobi se reklo,tj.takorekuć

crnu predju prede…ko će se zadnji smijati-prisjeće mu doručak,…

I na kraju,bilo je nekih glasina,nekih tankih pričica,ribarskih uz vodu,iz dosade,dok riba ne zagrize..da je Šoša stigao iz Zenice.. i da je tamo ležao ,jer je ubio oca roditelja…Zadavio ga ,kao zeca…ko zna zašto i gdje…to i nije bilo važno…pravu istinu niko nije nikada saznao,istina se sama probijala kroz prašnjave ulice gradaDrvara.kojim je još uvjek ,,kružila,,glad i jad svih ovih posleratnih godina.Godina koje su,,strugnule,,uz nešto,prosto –otišle i koje niko nikad nije sreo,a kamoli vidio..Nikako…

Šoša- kupeći smeće i umivajući ulice od jutra do sutra… Ćutio  je i radio kao da mu je svaki dan posljednji,u životu…svi su ga zato i voljeli…i pored svih sumnji…Pitanja,velikih ,,tračeva,,strahova koji su ,,kipili,,uz prozor baraka-radničkih,udarničkih…

Nikad nije okusio ni kap- alkohola, što je prosto  nezamislivo   sa poslom kojim    se bavio -jednom rječju – to tada u njegovim-godinama je bilo ravno senzaciji-to niko ni prije niti poslije njega nije postigao,da ,,nepije,, bar na slavu ili l Maj,o 29.novembru da i ne govorimo a tek 25 Maja ili 22 decembra dan JNA  .Kažu da je samo jednom na  nekoj svadbi popio malkice, i kada je držao kraći govor i poželio sreću mladencima,nazdravio sa čašicom nekog strašno slatkog pića-ženskog kako su ga zvali  a to je bio,, Kruškovac,,misleći da je sok…kažu ,da je samo stresao se sjeo na stolicu i do ponoći  nije se pomakao sa stolice,kao kip je sjedio i samo je kroz zube procjedio Zenico jebo sam….ma..r.Šta  je bilo posredi zašto je to rekao..ili nije…ostalo je pod znakom pitanja…i još se tamo –čude…

Kasnije je ipak, otisno se u politiku…kako i to je ostalo nepoznato..        … odobravajući sve i svašta,postao zlata vrijedan,pa je delegiran i izabran uVjeće saveza sidnikata ono Republičko u Sarajevu…Čuda  nikad kraja…Šoša P. se opirao ali barem tri puta mjesečno do njega u radničku baraku kod Unca…svrati crni  Citoen-,,ajkula,, iz Komiteta,i vozač Dragan Grubor…Taj tihi čovjek,harminiša u mladosti i lutalica,preko svog rodjaka u Vojsci položio za vozača,i medju prvima vozio službveno vozilo,Volgu pa ovaj Citoen-ajkulu…

Drago je imao je zadatak da ga vozi na sastanke  u Sarajevo,pored Miljacke….u svečanom jedinom odjelu za te prilike…koje je dobio na revers od- Komunalca- svoje firme…Pošto je isti ,,ključ,,politički važio i u Predsjedništvu te organizacije-drug Šoša bude predložen i izabran u Predsjedništvo Sindikata,sa poslom da bude savjetnik na polju ekonomskog razvoja lokalnih zajednica-Komuna.

–Evo…čestitamo druže Šoša P.imate pravo da ubuduće se preslite u Sarajevo,radi posla…trebate nam ovdje…evo ključeve  od garsonjere na Marindvoru l2- prvi sprat…sve je opremnjeno i sredjeno…samo lične stvari morate prenijeti iz Drvara…naravno za to ćete imati i vozača i dnevnicu…kad možemo da potpišemo rješenje..                                                           –A kante….smeće…moliću ljepo…šta  sa tim…ko ćeme plaćati…šta  ću sa čizmama i radnim odjelom…šta  će reći ljudi…

,,Ajte…molim Vas…druže…Vi ste ljudi i Vi se pitate…pa to je jasno i prosto ko pasulj…imate i dva stručna saradnika –dipl.ekonimista koji će vam pripremati sve što treba.samo ,,opušten,, i polako,ali temeljito-Vi to umjete..I sve što kažete i onako je već neko isto rekao,dakle od viška ne boli glava-shvatate..Od viška… ma nije bitno…

Govore i sve…pa ništa se ne brigajte…lagano…samo lagano…vi ste Drvarčani borci…znate vi sve….eh….
–Ma tu ijest problem..nisam ja iz Drvara,vec recimo oklina… šta  s tim…

–Ništa…kako su partizani…još je gore bilo druže…sram Vas bilo..kako..ja..pa..ja..šta tepaš…zagrizi i
nepuštaj- tvoja pomoć nam je potrebna…ne kao neka snaša…tu skakućeš…e …jes li muško…vidima da jesi…i šta ti treba još..kaži….

–Ništa…oprostite ljudi…ništa ja….Šoša…

Dani zatočeništva.Robija-majka.

Te šugave jeseni Šoša P.je nekako uspijevao da održi prisebnost i normalno-ajde da kažemo i mako to i nije najsretnije objašnjenje,prisebnost…rezultat je to njegovog mentalnog zdravlja i mase fizičke sposobnosti…A zašto -zato što  jednog minuta nije zaspao, od kada se početkon septembra davnih 7o godina bio naprasno preselio u Sarajevo…kao funkcioner -zna se po ključu…to je značilo za Vas mladje -da je postojao ključ- po kome se birali kadrovi u Sarajevu  i Beogradu i ostalim gradovima u Republici-kriterijum koji je nalagao da se mora matematički provesti da na neko političko mjesto –po pravili treba i mora da se,,rodi,,tačno odvagan primjerak tog i takvog naroda,visine,težine i pameti…

Mora doći -po strukturi -recimo radnik ,srpske nacionalsti,iz nekog gradića u unitrašnjosti…Nije bitno ko je i kakav je…da li je uopšte u stanju da bude od neke koristi..ma to nine bitno ni dana danas(2012)godine…U stvari konji i ljudi su bili na istom,i jedni i drugi su radili,malo ,,kusali,,malo,,ono radili,,uz pjesmu naravno…I tako potpuno  su bili isto,možda su i danas(2012 g )na istom zadatku dakle konji i ljudi…

I nije za pohvalu neku…Kad bolje razmislim,naravno,ovo je lično mišljenje ničim izazvano,konji su bili u maloj prednosti,nisu pričali niti se razboljavali…a ljudi mekani,, skroz,, bolan…

On –Šoša nije u stanju da skroji dvije riječi-bitno je da postane dio mašine koja gazi,,diše –ćutke glasa-diže  ruku i tako  to…ostalo je bila istorija.

Ljudi su ostvarili penziju samo ćutke dizajući ruku i podržavajući one koji su bili glavni-dobijali stanove…zapošljavali svoje bližnje i one po preporuci…dobijali –onako

vikendice i ,,gratis,, ljetovanja po odmaralištima partijskijm i sindikalnim…automobile vozili na dzabaka…spisak tih povlastica bi bio strašno dug i nemoguć…strašno dosadan i nevjerovatan.

-Uh…jebo te bog…što sam kršan…što sam ljep….ćaća- me jebo…dje sam došao….šaptao je Šoša P.u nemoći da se ikome povjeri…strah i nepovjerenje ga je ubijalo…a krevet…taj francuski ležaj koji je bio presvučen crvenim  ,,somotom.,,..tek ga je izludjivao…nikako nije moga,, oko,, da sklopi…noćima je duvao u prste…brojao ovce i čobane od Sarajeva do Drvara…ništa nije pomagalo.San nikako da mu se navuče na oči…razmišljao je da pobjegne…ali naćiće ga…sada više nije bio anoniman,sada je bio državni službenik i više od toga…imao je stalne čuvare..pratioce…koji su spavali u stanu ispod njegovog na isto tako ,,skockanom,,stanu,na čijem ormaru u dnu velike sobe su bile  dvije dunje-žute,domaćinske.

Dvojica ljudeskara,koji su ga čuvali tih godina,i sami,,uhvaćeni,,na prepad u nekom selu nadomak Konjica i Goražda,uživali su u svom poslu,čuvali Šošu od njega samoga i nas samih…ko zna više od koga,i za koga,…a nije ni bilo važno…

Ta dava mladića,borili su se sa snom,i svojim ritmom da budu i dan i noć uz druga Šošu,uvjek budni,po mogučnosti…U stvari spvali su na smjenu,dok Mitar nadgleda,Hrvoje spava ko konj…i obrnuto…

…udbaši sigurno…u koznim jaknama i briljantinom u kosi…

-Šta sada druže Šoša…šta  sada da radim…pričao je onako sam,, go ko od majke rodjen…dok je šetao po stanu sa rukama na ledjima…Šta sada…kako sada..izaći iz ovoga…AAAAA!Konju stari…ržeš sada- ržeš sada…e neka…jebo te onaj ko nije….samokritički je sebe sokolio,ispravljajući  svoju palu kosu na oči..e…ljep si-…..         Jedne noći dok je ležao naledjima ko od majke rodjen…i zurio u plafon- na kojem su onako iz mraka treptale ulične sijalice…kao mali svitci…začuo  je dobro poznati zvuk Fapa-kamiona,i zvižduk i lupu limenih kanti….poskočio je od radosti i potrčao na prozorr…dolje ispod zgrade dobro poznate  face praznili su ulično smeće  iz limenih kontejnera…u svojim naradžastim odjelima…

–Alo…ljudi….kako ide….sretna rad…braćo moja…drao se- koliko ga grlo nosilo…tako da su svi ovi smećari zastali i čudom se čudili….š ta je sada to…u sitne  sate,  iza ponoći da im neko naziva dobrodošlicu….to se nikad nije desilo…nikako……

–Ej…rodjeni…čekajte  me…eto i mene…braćo moja slatka…

Oni dolje kao hipnotisani stajali su pored kontejnera i zurili u veliku žutu zgradu gdje su po izgledu živjeli oni sa dubljim dzepom…bogataši…a oni masni i ljepljivi nikad nisu ni okusili te čorbe koja se varila gore u tim svjetlim stanovima…

–Sreća vam pjevala…svaka vam dala…daj tu lopatu..e vidiš- kako Šoša P.to radi…nema ga u Bihaćkom srezu…nema bogumi…jok….

Divljački je počeo da baca smeće koje je nestajalo kao da nikad nije bilo -tu na uglu, te dvije velike zgrade,odmah na samom uglu na Marindvoru…u eksluzivnom djelu elitnih stanova…i dok su ostali smećari zadovoljno pušili i čudili se svom novog radniku…on Šoša je pucao od snage…vitlao je lopatom i smeće nije padalo nego je letjelo svuda oko njega …

Kao krtica je rovio i čistio sve pred sobom…ogronma gomila smeća bila je doslovice počisćena  za tren…sve je pjevalo od sreće..a on Šoša P.zvizdukao je sonu svoju —sa festivala..svaki grad uz naše more ima svoga Lora….i smijao se glasno naglasnije što može…usljedio je tada nagli aplauz kao na kongresu…tapšali su mu svi smećari i rijetki  Prolaznici, uglavnom pijanci koji su se vukli iz zadimljenih kafana i noćnih barova- onako pijani i nikakvi…sada su bili tu da podrže našeg  Šošu-koji je i djelio autograme kao prava filmska zvjezda…

–E..ovo je posao…e ovdje sam car…vidiš, kako sam kapac…pismen… šta kažeš…bracki….rodjeni….e dajte mu smeća pa ga kunite…još..još…drao se kao lud…dok su ostali prisutni skandirali…jos…jos….

Niko nije ni primjetio kada su plavci dolepršali do njih okružujući ih kao da su neki teroristi…či tavi vod policije i medju njima i oni iz vojne policije….svi na gotovs…Trpali su sve u,, marice,, i pravac Skenderija-centralni zatvor mjesto gdje su se ,,okupljali,, svi noćni dnevnio nesrećnici,sitni lopovi,pjanci,prevaranti…sabirni centar..Skenderija majka-tako su ja zvali….

Zagušljive ćelije su bile njihov dom, i pustalu su ih pred zoru ili ako se radilo o težim prestupnicima drugi dan u podne.Zašto baš u podne to niko nije znao…imali su plavci svoj sistem…biće da je tako…narodna milicija….sto posto…

Medju prvima su ispitali Šošu P.i odmah su ga odvojili po strani…druže Šoša javili smo vašim gore…eto kažu to je neki nesporazum…molim Vas da nam oprostite -nismo imali ništa loše…mislili smo da ste jedan od ovih bjednika…proplica i pijanica šljama naše zajednice…oprostite…izvinjavao  se brkati narodni isljednik…umiljavao se kao mačak- kada osjeti  da je ,,cicvara,, blizu stola…onako grebao je naprazno i podvijao repić, kao nevješt i posve nedužan…tako je htio da bude,…da ga slučajno ne uzmu pod svoje…oni iz unutrašnje kontrole…onda mu negine ulica i patrola i čučanje po cjelu noć …nema spavanja….

–Neka…rodjeni…samo vi radite…svoje…ja sam onako malo od srca…da se ko sjetim kako je to ljepo…bacati smeće..kupiti ga ..sklanjati…da li išta ima ljepše…ajde.kaži…eto vidiš – klimaš glavom…eto vidiš, da je to uživancija…Kako se toga nisam ranije sjetio…bio bi drugi Šoša  zapamti…                                                            –

Dotrčali su u stanicu milicije- ona njegova dva nesretnika- oba tek probudjena i usplahirana…š to su ga lako ispustili   iz vida,..ona dva kožna ,, udbovca,,,uhvatili ga kao da nose gajbu jabuka…i odnjeli u ,,Ladu karavan,, bjelu da bjelju niko nije nikad vidio,-koja je čučala dolje sa crvenim tablicama….državni….auto…

Šta nam radite druže Šoša…ubiće nas naši…uh….uh….pa nije to uredu…psovaće nas zbog vas..a vi krivi…pa stvarno… cvili su njegovi pratioci…a on je ćutao i zadovoljno se smješkao…kako se nisam ovoga sjetio ranije….

Donijeli su ga do stana,vrata su bila otškrinuta…i njegov sekretar ga je snjestio odmah u kupatilo u kadu punu vode…niko ga nije ništa pitao…zadovoljno je legao u prepunu kadu sa toplom vodom i meškoljio su dugo…dugo…odvukao se onako mokar ,kao stari mačak nakon,,februarske,,igranke na limenom krovu Djedine kolibe –gore u Ataševcu nad Drvarom.

Odvukao se pomalo iskusno,svidjalo mu se,to je vidio jer se ,,,lagano,smješio, do kreveta..i spustio se na njegov  krevet…go….i zaspao  kao maljem udaren…kao ćuskija…ni pomako se nije…svi njegovi pratioci su se smijali…a on spavao je švrsto tako čvrsto da ga niko nije mogao da probudi više…niko….a pokušavali su kada je bilo  već nekao vrijeme da se pšojavi u velikoj Sali Doma sindikata,na nekoj maratonskoj sjednici…Morao je po sili zakona da bude tamo…morao…

Već je bilo sumnjivo zašto drugi dan se ne budi…angažovali su ljekare…sve je bilo tu u njegovom stanu…ali nije se Šoša naš ni pomakao…samo je na kratko pogledao sva ta znojna ,,ružna,,partijska lica i opet uzdahnuo i utonuo u nebski mir san…Andjeli su se igrali sa njim,to sigurno..aon skakuktao je za njima gore tamo,i kupio smeće,šta drugo..

Ništa nije pomagalo…Ni neka baba-koja je imal ,,čudne,,moći,ni ona nije uspjela da ga pomjeri,da ga probidi i vrati u Sindikat.                                                                                                                                    –

Izgubili su izgleda nakon samo mjesec  dana -takve kome-mrtvila živce drugovi iz vrha i ekspresno ga poslali natrag u Drvar….natrag u onu radničku baraku- do Unca,niže bolnice…u njegovu sobicu obloženu nekim ponjavama…i ćilimom starim onim sa crvenim kvadratima,i nekim znacima koje je jednom krišom,snimio,,u nekom kaubojskom filmu,nekom obračunu indijanaca i kauboja.

..spustili su ga nemoćnog na njegov vojnički metalni krevet…koji je pod teretom jauknuo…i brže bolje umakli iz ovog sirtotinjskog okruženja…na krevetu  je Šoša bio potpuno  sam,sam na ovom i onom svjetu.

Na ledjima je ležao ŠošaP.još uvjek žmiređi…osluškivao je …dali su dušmani otišli…a osjetio je svježi zrak koji je parao njegova usta i crveni nos…ta svježina od vode koja je bila puna mirisa od vrba i trave…vlage i maglice one noćne…predivni ljepljivi osjećaj koji je prijetio da ga potpuno izludi i ohrabri da poleti…Ni šum se nije čuo…ni glas …naćulio je bio uši…niko se nije čuo..samo otkucaji starog zidnog sata,…tik..tak…otvorio je jedno oko…pa lagano drugo…ništa…nikoga…protegao se …pomolio Bogu…nešto mrmljao,nalik molitvi ili nečem što je pounavao,što mu je ulivalo snagu,volju…           Protegao serukama i tako divljački zjevnuo onako iz očaja…da su ga mogli komotno čuti- svi do pola grada…ništa…nikoga…Poskočio je na noge…njegova mala smrdljiva sobica od drvenih letava okovana…nikad ljepša…moj bogo…kakve ljepote…e Šoša … P a mora da si konačno uspio,da si konačno i ti nekoga pobjedio,onako na brzaka-

Ne misleći mnogo o posljedicama,o nečijoj muci-          ,,svaka ti čast, uspio si pobjediti one gore….svak ti  čast…joj…salameta…joj..Mileva dje si me dovela…joj….od sreće  nije mogao da dočeka da svane…polako je obukao svoje radno odjelo…svoj mantil navukao gumene čizme…na glavu posadio kačket…na kome je bilo izvezeno srce…a koje je našao u smeću…i zadovoljno se uputio mračnom ulicom do Radničkom doma-u gornjem djelu  Drvara.

–Evo mene… evo Šoše… jebo vas ko nije…drao se dok je trčao do svojih smećara koji su se nevoljno vukli po gomili smeća…tu nasred Titove ulice u Drvaru.

–Šoša  majstore…jebo te ja…paripe dje si dosad..nemoremo sami..vidiš- koliko je smeća…ma neka tebe …neka i nas…joj ljudi što  smo sila ..vratio se Šoša …vratio se Sime…a dje je bio…pio ….,,pička jedna.,,…pjevali su onako nakaradno njegovi jarani…i neka su….      Nikad se više nije udaljavao iz Drvara,.nikad ga niko nije vidio da je tužan i zamišljen…oženio se nakon svega,,,neka jadnica-prepečenica…Simeuna iz  Prekaje…podje za njega…izrodi mu samo jednog sina…Simana,…i jadnica još u mladosti oboli  i nestade kao trag magle iznad Brine povrh Unca i kotline…kao trag …

Šoša je i dalje čistio sve smeće Drvarsko i gorao ga u veliki kamion…svaku noć…spavao nije…i nije mu bilo teško…podizao je svog sina Simana…podizao a on rastao onako mali ,mršav na majku valjda…slabašan i blijed…po nesreć-i nastradao je u rovu…rat je dokucao i doŠoše …minibacačka pala u blizini Simana…pobila troje djece mladih vojnika ,i Siman ode kao trag magle podno Brine Drvarske…

Simanje bio gdje drugdje nego u Drvarskoj brigadi,od Prekajskih dana,medju prvim mobolisan,na uporno ,,navaljivanje,,Šoše,ljudi uzmite mog Simana,moju granu.I uzeše ga ljudi,na Grabežu iznad Bihaća.      Drvarska brigada držalaje  položaj i gdje se ratovalo…onako…tako….e ..teko….Grnula minobacačka i pokisila ga po nogama…Siman ostao  tako invalid u kolicima…jedva ga spasoše i okrpiše,…Šoša  umalo da nije svoje noge otrgnuo -da doktoru ponudi  da ušiju njegovom Simanu…umalo…e da može…drži- kidaj…ni trepnuo nebi…ni suze pustio…šta  noge..jebo noge…evo i ruke..sve ..oči..jebem ti život….

–I da rodjeni…obratio se tada ljekaru…u Petrovcu…na putu za radić Veliki,gdje je bila bolnica ili nešto što je nalikovalo na to…

Na pola puta izmedju ratišta i Drvara…gdje su operisali-amputirali ljekari…ne morete vi usrati…zakaljati koliko ja mogu sve to da plahnem…da pospremim…ajde da se kladimo….

Nije se ni kladio niti je do kraja te 2oo4 ni jedne riječi više-izustio..ć utao je kao zaliven…ć utao i čistio svoje i tudje smeće kao da je dio njega…uporno i to strpljivo,…kao da mu je posljednje…ni jedne rječi nije sve te godine više izustio,ni kada više niko nije ,,pazio,,šta će biti.

On nije izustio…ni jedne jedine…a svi kažu da je mogao da dogura do daleko…do vrha…to sigurno…Siman je odavno otišao…odgurali su ga u kolicima negdje u Srbiju…daleko u neki centar…

I nije se nikad vraćao u Drvar niti je pisao svom ocu…a on Šoša je imao samo njega….kako to…i zašto ostaje kao tajna…kao i inače- sve to što se odvija pred nama na ovome prostranom tepihu ,svjetu koji pulsira i bije kao lud…da je normalan nije…jelda….nije…eto….

-Nije ni ružna …auuu pa to je….spustio je glavu i nestao od nas Šoša P.tiho i kukavički ,kad smrt inače dodje po svoje….Pokupi sve djelove davno ispričane priče,rječ po rječ strpljivo kupi -obično pred zoru obavi svoje….kada smrt dodje…dodje po svoje….

Auuuuuu..pa to je….ostala ja poruka koja je razbila prozor i nestala negdje u svemiru…ko zna…

 

__ Veljko Bosnić rodjen je 1956 u Drvaru BiH.Profesor socilogije. Od 1997. g. živi i radi u Svilajncu.
Piše i prozu i poeziju.Objavio 2010. g. zbirku poezije Nebeska vrata u elektronskom obliku…

( Moj način) DAVANJE RAZVEDRAVANJE / Eson Jaos

Bejah tmurna citavog tog dana
dok se, nenadano, nije pojavio On.
Nada mnom se nadvio turoban i siv
gorostasni taj nebeski div
i nadmasio me
jer natmuren bese a ja tmurna tek.
Da bi mojoj neverici ucinio kraj
brzo je odlucio da presece stvar
u kapljica beskraj
on rasprsi  svoj sadrzaj sav
i zadivi me kako zna ceo
da se da
oblak natmuren taj.
Skvasio me celu kao reke val
sa nebesa pljuskom sto je prosipan
Olaksan je lebdeo jos trenutak neki
a onda se izgubio ko uznesen pobednik.
Okupana njime pogledah u nebo
ko u ogledalo
osmehnusmo se
jer bese razvedrilo vec se…

УНАОКОЛО ЈЕ БРУЈАЛО ПРОЛЕЋЕ / Мирослав Тодоровић

ИЗ  транзистора који држах на буковом трупчићу
Док секао сам на клади дрва
Прхну гавран вест – невест
(Радио Београд, 25. април 2005. у 13 h.)
Умро Чедомир Мирковић од можданог удара
Тишина у мени мукла све намах прекри
Учини ми се у трену да  све занеме
A унаоколо је брујало пролеће
Цветни струјали мириси

Умро Чедомир Мирковић од можданог удара
Туга ме у трену сколи неверица  чуђење
А славуји су  певали Косови звиждукали
Као да се ништа изван поја њиховог не догађа
Вести су ово само људске
Природа живи своје приче
Седим на дрвљанкику
Tужан због зле вести Невести
Седим и мотрим  чудо слику
Светли  животописно сјајем руменим
Располућено стабло старе трешње
Неописиво изван је свих описа
Оно је опис шта ту могу  речи песничке
Залуд о томе мисао и стих у стиху
Боја збори речитије од свих стихова

Мислио сам  на Чедомира
Чеду како смо га сви знали
На ретке сусрете на књиге
Чуо и овде његове речи из  сајамске вреве
Увелико се штампа ускоро излази
Твоја збирка  Свети мученици

Исечак о смрти одлажем у његову књигу
Лов на грешне мисли
Коју добих  на нишку адресу
Између корица прочитане књиге
Почиваће мироваће
Када год се књиге латим
Чедомира и овај дан спомињаће

А пролеће унаоколо пламти
Зазелењава гора не хаје за вести људске
За мисли моје суморне
У нестајању живе поседи наши
С годинама које су утихнуле
Још живе у сећању
Из стихова мојих чују
После свега
Истине овог света поручују

________________________________  Из књиге Мирослава ТОДОРВИЋА „БОЖЈА ВИЗУРА“ , која се однедавно може преузети као дигитално пишчево издање, уз помоћ Мобаровог института, са следеће интернет адресе „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ :

 https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/bozjavizura-poklonknigazamesecoktobar

https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК / Александар Лукић

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК

Кад човек дочека дубоку старост, детињство
у сећањима добија изглед трулих мушмула.

Томе се надај млади човече.

Штала за гојне краве у очевом дворишту
наличила је каквом турском хану. Са тремом
изграђеним дуж читаве зграде, доксатима са којих висе
обешене саксије, каткад са засађеним петунијама,
каткад са патуљастим мушкатлима.

Доксат је оцу, пред вратима ковачнице,
која се налазила такође под истим кровом
неком приликом послужио за вешање домаћих кучића.
Равно десет недужних животиња обесио је…
Преживео је само један млади куцов кога сам
пригрлио у наручје и за којим сам тако силно плакао
да се отац сажалио.

Гледао сам тад и једног од пастува у штали
кад се из обести ритнуо задњим копитима
и њима ударио о плафон штале, остављајући печате
потковица на плафону.

Раних шесдесетих година, у току лета
кад се ниси умео одбранити од напасти мува
у штали и кад се краве празне сипајући
крављу балегу под себе на под штале,
тај измет округао налик цветовима сунцокрета
отац би босоног подбочивши се о тело краве
које су узгред буди речено крстили именима женске чељади
из куће, као да притиска гас на папучици
наизменично притискао и попуштао стопало;
шљапкајући по крављем измету.
Та слика се заглавила у мом сећању.

Током студија гледао сам филм Бернарда Бертолучија
ХХ век. Велики уметник је главном јунаку такође
доделио сличну улогу да се понаша са крављом балегом
попут мог оца.

Тако је код мене још у раном детињству
а код Бертолучија у зрелом стваралачком добу,
ХХ век сведен на једну те исту слику.

СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Петак – субота, познајем смену, разлива се живот неутешан
досадни краљеви из историје вапе већ одавно мртви,
исто пуца љуштура, а бесмисао, ко хоће може да види,
који од њих је био један, а ко пак, крвник жељан славе,
деспот и светац копиле чисто.

Имати живот, значи умирати свакодневно испочетка,
свадбеној ноћи или пак драгуљу посвећен бити ретко у тренутку,
пријатељу чему има да се радујеш, та бићеш четка
животу свом од рођења,окренута наопако на дршку у кутку

положена. Сви кривудави путеви мојих мисли
ка том правцу воде. Слава мојих пораза непрестано исијава,
отуд светлост, колико ватру и бол овог времена. У пиксли
цвета опушак цигарете да ме опомене. На губитку бејах – страва
читав живот. Споменик над празним гробом.

Смем рећи: пусти нек слободно звече празне риме,
суви звончићи хмеља предати ветру, обешени о грану речне врбе
постројени топови спремни за паљбу: пуни – пали, већ диме
за ивицом шуме. Одатле се простире диван видик,
сличан оном затеченом преко змијских леђа.
За који час ноте од граната, бљуваће и сејати смрт
пред нама. Распрскавајући се у парампарчад наш живот, да, да.
Блудна секо, узми маказе исеци заставу са мртвачком главом,
мислећи о њој да је врт,
ружиних пупољака.

Испуни вазу букетом пупољака. Букетом празних и узалудних година.

(Из најновије књиге Александра Лукића Кукавичлук, Мало Црниће- Београд, 2012)

Featured post

ОДГОВОР НА ПИСМО / Бранка Војиновић Јегдић

Прказ  књиге пјесама: ,,ПИСМА ИЗ СРБИЈЕ – BREV FRAN SERBIEN“ Слободана Бранковића


Писање писама је некада био прави изазов у коме смо показивали свој краснопис и познавање језика.Савремена средства комуницирања избацише из употребе тај диван начин општења и замијенише га бржим али сувопарнијим порукама.Остасмо ускраћени на љепоти ишчекивања писма од пријатеља које нас је увијек обрадовало.Ипак, ових дана добих изненада на поклон писмо, чак више њих и  прочитах их са великим задовољством.Ова писма су нешто другачија од оних опште познатих јер су писана у форми пјесме а написао их је Слободан Бранковић и насловио ,,Писма из Србије“.Не усктративши пошаљиоцу одговор ја му отпоздрављам уз моју ситну књигу.
Бранковић је објавио збирку поезије која има своју особеност по краткој форми којом јасно и гласно шаље читаоцу поруку дубине са које он сваким својим новим ишчитавањем скида по један слој и открива истину која боли али је и пуна љепоте.
У овој збирци препознатљива  је везаност Космета за његову душу и тако свака пјесма, чак и она која директно не описује мјеста или догађаје  тога краја, индиректно указује да су пјесникове мисли увијек тамо међу остављеним успоменама.У одређеном броју пјесама које је посветио другима такође се та косовска сјенка провлачи и наговјештава његову тугу и безнађе.Пјесник нам преноси очај времена које није ни рат, ни мир или које јесте и рат, и мир.Рат за оне који воле крв, и мир за све оне који воле људе без обзира на различитости.Не могавши да одћути вријеме у коме завлада несвијет он проговори о данима који су тамо тамнији од ноћи, о љубави по којој одавно паде прашина, о слободи која се…сања.Сурова истина расијеца душу читаоца остављајући је да крвари и пече, немоћан да зацијели ту рану.Чита и ћути опкољен бодљикавом жицом неразума дивећи се поносу и храбрости.И плаче…
Да све није тамно и да се повремено појави свјетлост и обасја читаоца потврђују и пјесме писане на веома духовит начин преносећи нам неке догађаје из живота који су веома интересантни.Тај хумор разгрну таму и показа свјетлост и наду.

ПРИЗРЕНСКИ  БЕРБЕРИН

Трава
Неошишана
Изнад берберина.
Последњег царског.

Цедуља
На вратима радње.

Избледела.
Виси од 1389.

А  лепо пише:
Враћам се одмах.
Не знам да ли ће мој одговор из Црне Горе бити приближно добар као што су писма која стигоше из Србије, остаје да о томе просуде други, а ја ћу нестрпљиво очекивати наставак ових посебних писама који се пишу срцем пуним љубави.И топло препоручујем свима да прочитају ову изузетну двојезичну књигу јер ће пронаћи многе одговоре и тиме одагнати у неповрат заблуде.

Featured post

RUPA U SRCU / Eson JAOS

(Iz novih i neobjavljenih rukopisa pristiglih na Jubilarni književni konkurs „Zavetina“  poslednjih nedelja)

____________________________________________________________


Kopaj,sadi,vadi,
važno je samo da ne dosadi.
*
Samo prati znake,
ko zna gde će te odvesti,
možda do nekog znaka.
*
Centar sveta je najobičnija mišja rupa.
Sakrij se u nju.
Što je sigurno-sigurno.
*
Ma kako mislila da sam se
dobro sakrila,
tragovi će me odati. (…)
*
Daću ti sve,
samo mi nemoj uzeti ništa.
*
Baš mi je ovako lepo,
dok se ružno ne uvuče.
Ali ružno se podvuče.
*
Ma dosta s tim,
hajdemo s ovim.
*
Beskrajno te volim,
zato mi je i došao kraj.
Sad sam i bez kraja
i bez početka. (…)
*
Pa dobro koliko tebi treba,
jel do neba?
Do neba,do neba!
*
Hajde da se nadjemo.
Ti podji prečicom
a ja ću za tobom.
*
Bilo bi sve sjajno
samo da sjaja nije previše.
*
Ima,ima toga još,
nego mi već muka da pišem,
pa htedoh da skratim
tako što ti vratim.
*
Ako i ti odeš, ostaću sama.
Biće nas onda i previše,
ovako smo barem sami.
*
Kako sebi da objasnim
šta se sa mnom zbilo.
Ma reći ću nije ništa ni bilo.
Bilo-ne bilo.
Važno je da se zbilo.
Objasnite mi,
kako da objasnim sebi
to što ni vama nije jasno. (…)
*
Ako se sretnemo,
ja ću se praviti da se ne poznajemo.
Ma suviše se bre pravim,
to je samo dok se ne uspravim.
*
Nije vreme za deljenje,
vreme je za množenje.
Saberi-oduzmi.
Dodješ tamo gde si bio.
*
Daj mi ključ,
otključaću sva vrata.
Tvoja neću ni pokušavati,
dok mi ne daš ključ.
Dobar ti ključ.
Samo ne umem da otključam.
Šta ću kad nemam ključ.
Ma daj mi ga, bre.
Dosta smo se igrali davanja,
sad mi ga stvarno daj,
inače ću sama otključati
pa ćeš videti da imam ključ.
Dobar mi ključ. (…)
*
Čisto ženski ne postoji,
il je čisto il je ženski.
Sve ostalo je mutno. (…)
*
Moraš imati nekoliko muževa.
Kolko muževa-tolko uževa.
Dovoljno ti je i jedno uže oko vrata,
zato zaključaj vrata.
Navaliće uževi.
Pomislićeš da su muževi.
Ne plaši se nije,
to je samo jedno uže oko vrata,
da ne bude rata. (…)
*
Imali smo sve što nam treba
dok nisu došli oni što misle
da im ništa više ne treba.
Lepo bogami.
Pa i ne treba nam ništa više. (…)
*
Bog je neumoljiv.
Molite ga džabe.
Skupo će vas koštati.
*
A šta ako su i raj i pakao
na istom mestu.
U testu.
Hajde da testiramo to mesto.
Možda je mestu tu i mesto.
*
Ništa nije pomoglo
to što sam plakala.
Nije moglo.
Jer da je moglo,
ja ne bih ni plakala.
Iznemoglo.
*
On ima rupu u srcu.
Toliko je duboka da ceo svet
u nju sa lakoćom propadne.
Drži se sine.
Drži se sine za svoju rupu,
u njoj je spas.
Svih nas.
*
Volim kišu,pluća mi dišu.
Dišu i uzdišu.
*
Andjele,
plašim se da ti dotaknem krila. (…)
*
Sveti duh te vodi i odvodi.
A gde su odvodi.
U vodi.
*
Dirao me,dirao,
po duši mi svirao.
Ne čujem više ništa od te muzike.
Osim muze.
*
Drumovi,
zato ste vi umovi.
Prolazite svuda,
hajte malo i ovuda.
*
Svi su učinili ono što je trebalo.
Na kraju su shvatili
da ništa nije ni trebalo.
Eto vidiš,
ipak je nešto trebalo.
*
Jesam.
Samu sam sebe rodila
i porodila. (…)
*
Meni je najlepše voće kajsija.
Volim kad sija.
Kaj stvarno sija?
*
Nemoj bacati kamenčić u
bezdan moje duše,
nećeš imati strpljenja
da dočekaš odjek.
*
Puzavice puzo,
bi li mi dopuzo.
Ne boj se,neću ništa.
Mislila sam samo da te zgazim.
*
Za Ameriku bih rekla da je pičkin dim
samo da mi tamo ne živi sin.
Živeo,sine moj.
*
E moj Musa,
volela sam te do bola.
Zato sad samo gola.
*
—————————–
Opet sam prokrvarila.
Jebeš olvejz.
Meni treba za vjeki vjekova.
Ceo svet bez olova.
Oči moje,
da će Bog da progledam. (…)
*
Svaki otac voli svoga sina.
Da nina.
Zato ga i razapne.
Da se malo i on popne.
Voli otac svoga sina.
Al’ šta je sa kćerima.
Što ne da i njima?
Hajde,tata,
razapni malo i mene,
da prostruji i kroz moje vene.
Da ne vene.
*
Ja bih sebe dala za tebe.
Ali tebe teško za mene.
Teška sam ja za zamene.
*
… Ma,ne bre,samo sam spavala.
I kome sve nisam davala.
Ju,Bože.
Al’,sam se u snu nadavala.
Ma,ja više ne smem ni zaspati.
Bojim se opet ću nekom dati.
Pa mu posle bol zadati.
Sve u svemu,
bolje ne spavati.
*
Bolje da se nisam ni udala.
Koja sam budala bila.
Bolje da sam se oženila. (…)
*
———————–
Pričaju ljudi-kopile.
A ti KO PILE.
Pile moje malo.
Valja te nunati.
Nu,na nuna,
majka svoje zlato,
hoće ga u blato. (…)
*
Zato mi je i teško da vam kažem.
Lako bih ja da ste vi normalni.
Odma’ bi ste sve shvatili.
Ovako mi je puno teže.
Misli mi beže.
*
… Imala sam pre jednog Nenada
i nije me uopšte iznenadio.
Bio je kao i svi ostali.
Došao iznenada i nestao iznenada. …

*
…Ja sam ti Bože,luda i bez uda.
Ispuni i meni samo jednu želju.
Imam sve,samo nemam grbu.
Daj mi grbu,da niko ne vidi….
*
Muka čoveka na svašta natera.
Tako sam ja čitala jednu knjigu,
„Budućnost nostalgije“
i nikako da je shvatim.
*
Nije bilo drugog načina do da poludim.
Tako isto,i vi,
čitajte,čitajte,
dok ne poludite,
posle će te biti skroz normalni.
*
Niko ne voli normalne ljude.
Zato sam ja morala da poludim.
Pa da vidiš kako me
sad svi lepo vole.
*
I ništa je nešto ko ume da ceni.
*
Pljuj na Boga
a ljubi čoveka,
paćeš tako biti u ljubavi
s Bogom.
*
Najbolje je luda bez peluda.
Dje si pelude,grom te spalio.
Čisto za promenu.
*
…Sad si dopuzao.
Puzao pa dopuzao.
A tu sam te i čekala.
Znala sam ja da si ti puž,
moj muž….
*
… Diže li ti se,a?
Ma,dići će se,ne brini,
samo moraš prvo da ga nemaš,
kako bi ga drukčije i imao.
Ne bi ga nikako našao,
da te nije djavo snašao….
*
… Jebeš glavu,daj glavi nogu.
Pa da vidiš šta sve mogu.
Ma onda mogu,
mogu i bez nogu….
*
Dajte mi onoga što i zna i ume
da me razume.
Ovako,ne znam,kome ja sve ovo pričam.
*
———————————
Bila sam ja nekad skroz normalna.
Skroz-naskroz.
Posle sam se malo po malo srozavala,
previše sam se davala.
Ne valja,ljudi,tako.
Od toga može da se poludi.
A onaj ko može manje
taj mora moći više.
Zato sam se skroz iznenadila.
Došlo mi kroz Nenada.
Nisam mu se stvarno nadala,
samo sam u san padala.
I,gle,čuda sa sedam binjiša,
u snu sam sve više padala.
A nisam se tako nadala.
Pa onda kažem sebi,
bolje i u snu da poludiš,
nego da stvarno poludiš.
Ludi neki snovi.
Snovi ludi,
od njih čovek da poludi.
*
Meni je najbolji prijatelj GROM.
On kad udari,on baš ne štedi.
Pa gde na prijatelju da štediš,
zato i postoje prijatelji.
Da udare kad treba.
A ne kad ne treba.
A znaju oni i gde treba.
Tamo gde najmanje boli,
zato su to prijatelji.
Ne boli njih za tebe.
*

*
Ne gledam TV-ne čitam novine.
Slabo se družim.
Ne volim da kuvam,da perem sudove,
da spremam po kući.
Moja mama kaže da sam
trebala da sviram klavir.
Ali nije mi sudjeno.
Volim skupe parfeme i
mnogo volim sitnice.
Volim da se igram.
Tako i sa rečima.
Neko je jednom lepo rekao
„Kome su reči igračke-
ceo mu je život detinjstvo“.
Pa kako detinjstvo a ušla sam u klimaks.
Nerado vam to priznajem.

(Po izboru urednika, iz jednog dužeg rukopisa. Videti  više o autoru:

http://kn950.wordpress.com/2012/08/30/simboli-su-boli-u-simbiozi-eson-jaos/ )

JEZIK ZA ZUBIMA

Mrak. Tišina.Tonem u dubinu.
……………………………………

                        ……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
Sve od vrha pa do dna,
samo sam ćutala.
Nemoguce.
Moguce, sad sam se probudila.
piše autorka u poslednjem pismu i dodaje:

….a kome cu ako necu Vama?

СВРЗИСЛОВО / Иван Шишман

ТАВАНИЦЕ
 
Таванице у Новој кући су беле,
али ако се погледом у њих удубиш кад не можеш да заспиш, видећеш да је тамо записано оно о чему се никад не говори.

Кад сам био мали, спавао сам у соби у којој и сада спавам преко распуста летњег : оној чије прозоре заклањају гране крошње великог дворишног ораха.
Видео сам на плафону лик моје покојне мајке како се смеши, и хтео сам да је позовем…

У њеној соби, оној црвеној, са плафона виси паучина.
Тамо је записано хијероглифима нешто што још увек не умем да прочитам.
Да ли мој  старији брат, који сада тамо спава, кад не може да заспи, покушава да прочита оно што ја не умем?

У Чикиној соби на алабастеру је пропет један лав.

На плафону ходника хризантеме су водиле дневнике без краја…

Свакога пролећа крече
Кујну и Трпезарију,
и нови слој креча је премазао
оно што је минуле године записано…

А Остава и Купатило
су ицртане мрљама каквих нема ни у најлепшим подземним пећинама…

Таванице у Магази
годинама време гази.

Пасуљ, масна рибља чорба,
качамак и врућа проја
описали су своје старинске сторије, на плафонима Дедине собе и летње кујне.

Где држе брашно, семе и електрични млин.
рашириле су се мрље бујне.
Ту се једна коленика цери
газди и мајстору,
пролећу и Вери.
Ту пропадање, на ваги
може да се,
ко брашно,измери…

У Пивници је као у димници.
Ту стражу чува бачва и каца и ред буради од церовине.
Веверица кроз димњак силази,
ласица, мишеви, пацов, царић.
На плафону се потписао дух покојника,
винопија, ракиџија,
прадедова и њихових двојника.
Бекрија, дрвених адвоката, писара,  проводаџија…
Ту су записане замршене фамилијарне хронике.
Најтамније су исписане странице
разбојника и инаџија…

У Библиотеци, на крају Магазе,
где се родио мој Отац,
мишеви и паукови на књиге пазе.

Са плафона отпада леп,
као са багремових грана цвет
и открива концентричне кругове
извежене ластавичјим ибришимом, оцртане
црним мастилом.
Као годови, сваки  круг има своју невероватну причу.
Из једног зрикавци зричу
по сву ноћ.
Из другог детлићи кличу.
Брегунице, спрудњајке, шева.
Из трећег Адам и  Ева.
Арханђел Гаврило.
Марија Магдалена, Исус Христ.
Света породица.
Арханђел Михаило.
Из четвртог мувар и уврати,
јасенови, волови, пар препелица.

Ту сам сигуран свој на своме,
у друштву огромном и добром.
Чак и кад у кревету старом ноћу
лежим  са поскоком или кобром,
сенкама изломљеним.
Ту су све аждаје и дивље звери,
гавранови и несреће и судбина,
Очевим стрпљењем и љубављу, радом припитомљени…

Кад Сунце залази, оно све у Библиотеци златом окупа.
Ту нема приступа
ружна реч, лаж, незнање, Сврзислово.
Испод ове таванице
миран сам као испод сводова
цркве у Кучају, Раванице…

Ту не постоји крај пруге,
рампе и врагови, неразумевање,
мржња, замке и границе…

ДЕДА ПИШЕ ЛАСТАВИЧЈИМ МАСТИЛОМ,   А БАБА ВЕЗЕ ЛАСТАВИЧЈИМ ИБРИШИМОМ
 
Деда пише лако и лепо,
а говори као Сврзислово.

Баба везе ластавичјим ибришимом по безу од снега, јутра.

Гугутке на мајијама
упорно нешто понављају.

Једна жуна свира на флаути.

Деда пише исто и исто, као да вежба краснопис…

Мој отац пише другачије, не цифра као Деда.

И мој Стриц пише другачије, никад исто.

Видео сам како струже моторном тестером тополе у Лакомици : из топола вода пишти.

Тако мој Отац и Стриц пишу…

Баба пише по лејама, по браздама, по баштама
ластавичјим ибришимом.

И виноград Баба веже
ластавичјим ибришимом.

Све су песме написане
и све су књиге написане.

На мрљама на дувару,
на папиру  белом као врх планине.

Белина се раширила гиздава,
белина до бескраја,
али нема никог да је чита.

Више је оних што хоће да шкрабају
по белом видику целом.

И они записују по белини,
по већ написаном и невидљивом,
најчешће свој потпис,
као Деда.

Много има Сврзислова…

РРРРРРРРРРРРРРРРРРРР!
*
24. марта 1999. године, допутовали смо из Београда, неготинским аутобусом  : отац, мој брат  и ја;  увече.Ноћу су бомбардовали  градове. И села. Па и Раковицу, где смо становали. После неколико дана, почео је велики ратни школски распуст на неодређено време. Ми смо спавали у тзв. Новој кући, а Деда и Баба у  Магази, испред које је Шупа са луковима, испод које има ластавичјих гнезда. Још док сам био мали,  направиле су гнезда под гредама, као осе осињак…Два гнезда. Од блата. Изнутра су била постављена ластавичјим ибришимом. Од нечег свиленог и топлог су били, лети, и птићи црвеножутих кљунића, који су увек зевали. Ми смо редовно долазили код Деде и Бабе, као што су се и ласте враћале из топлих крајева почетком сваког пролећа. Кајсије су већ биле процветале, и тулипани у врту ; зеленела се стаза уоквирена
шимширом. Под шупом је био велики сто са столицама, где смо често седели, али – није се чуо цвркут ласта.
Ми смо се вратили пре њих. Гледали смо према небу, али уместо ласта, невидљиви авиони су писали своје саставе  с велике висине ластавичјим мастилом. Највећи део времена, проводио сам у Библиотеци, соби пуној књига, на крају Магазе, соби у којој се мој отац родио. Ту је он донео један стари кревет, који је скинуо са тавана изнад штале и очистио га од паучине и прашине. Волео сам да лежим у том кревету и прелиставм књиге, које ми беху на дохвату руке : то је било моје гнездо. Ту је био и  радни сто од чамовине с почетка века, и писаћа машина моје покојне мајке, ћирилична. Соба је имала само један прозор, кроз који се види  млада оскоруша, која је први пут процветала тек ове године, али и залазак Сунца. Слушали смо вести – наших и страних радио – станица, и већина је била као ластавичје мастило. Ласте се нису  вратиле ни кад су цветале трешње. Са оцем сам  редовно одлазио у шетњу, неколико пута у току дана, изван села, а најчешће предвече, према Обреновој Стражари, да гледамо пролазак возова, које ја волим, али – ни возови нису више пролазили. Све је стало…Али не и трава, и неколико зрна кукуруза, које сам посејао крај оскоруше испред Библиотеке. Они су никли и расли брже од мене. Видео сам и једну црвену змију крај пута, пре Ђуревдана, кад смо ишли до Дубрава да ишчупамо бршљан и пресадимо га у нашем дворишту, испод вишања. Бршљан се примио, као и кукурек, који смо ископали на другом крају села, једног дана, у Зукви. Отац ме је сликао испод расцветаних трешања на Главичици. Водио ме је у дуге шетње узбрдо, до Дубрава, и једног заборављеног кладенца крај неког салаша који је одавно срушен и из чијих темеља бујају коприве. Па и до виса Циганске Пољане, где смо кроз дурбин гледали Карпатске планине, стене у Љешници, Црни Врх и Ђулу Туријску, Раковбарски  Вис. 

Нестало је обичних и хемијских оловака,  али  ја сам у орману , који је моја Баба донела у мираз када се удала, нашао – бочицу са ластавичјим мастилом. Оно је цвркутало понекада на папиру, који је мој Стриц редовно доносио као и цигарете, као један славуј који се угнездио у жбуњу украсне јеле између Нове куће и Магазе. Ситне кајсије – џерзвалије – толико су  заметнуле плодова, да је отац понекада тресао стабло, јер не ваља кад воћка прероди. У винограду су већ цветале шпанске јагоде, као и дивље на Главичици. Ласте се нису враћале. Њихов лет  и цвркут ме је смиривао. Одлазио сам на железничку станицу и чекао да наиђе неки воз, али они нису пролазили ни увече. Тад су се на небу, између звезда, појављивале неке друге – репате. Сирене за ваздушни напад су нас будиле, расањивале, успављивале. На небу је било много оних опасних звезда и сателита, али на њих није обраћао пажњу онај славуј у жбуњу украсне јеле. Он је певао и ноћу, као што су и неке жабе које никада нисам  видео упорно понављале :Ррррррррррррр!

 

      Иван Шишман: СВРЗИСЛОВО  . – Из нових пристиглих рукописа на јубиларни књижевни конкурс, крај августа 2012.

Featured post

Из књижевних прилога пристиглих крајем августа 2012.

Оним редом како су стизали!

________________________________
ЗОРАН М. МАНДИЋ

За НЦП

ПУТОВАЊЕ

Сањао како путујем
Последњи поглед
обасјавао је Сунце
Довољно светла за пут
кроз плаву таму
рекох себи пре
раскрснице између
Раја и Пакла
А тамо на том месту
велика непровидна врата и
никог на улазу
Да ли скренути лево или
десно питао сам се у себи
пре него што сам закуцао
Чему страх од грешке
Врата су се без шкрипе
отворила
Ушао сам
Срце је једини сведок да је
све остало тајна
Највећа тајна о ситницама
због којих у животу
неразумно верујемо да је
опростив сваки грех
И не праштамо их себи док не
онемоћамо

ПОУКЕ

На обали Каспијског мора
слушао сам мудрог старца
Хазумураха
– Ако ти неко поклони
тело не значи
да те је купио душом –
Старчево тело одавно је
почело да грца у променама
сужавања и гулења људске
Коже
Враћајући му се у малим
насловима успевао сам да чујем и
глас мајке док је говорила да на
човеку све стари осим имена и очију
Њена забринутост се није
односила на њено и моје тело
Знала је да душа брине о телу
ако јој поверавамо сумњу
зебњу и стрепњу ако не
паничимо пред лицем сечива док
расеца страх од свега што
постоји у вечној непостојаности у
праху понављања телесног пепела
Зато још увек верујем да су великој
несрећи кумовали фалсификатори
апостолских казивања као што су
Несрећа и опонашање нечије песме
Хазумурах почесто навраћа у моје снове
привлачи га мирис маслињака из
тестамента моје мајке и
прозор косог погледа мог
брата Душана на јади повампиреног
материјалистичког света
______________________________________    ИГОР РЕМС    МОЈ СЛИКАР


Из девичанске белине платна графитом
Извлачиш моја тешка бедра У даху сам Риба
Пуноће Осмехом ми плови јеванђељска икра
Покретима привремене потпуности назначиш
Грех густ као тајна етруске тишине
Снажне руке обавијају усред рањивог јутра
Зачету белину жедног ми трбуха У кругове се плету
Гнезде две голубице снежне отекле од зрелог меда
Безгласна у питомости давања кожа поприма боју
Лета Мирисима отвара се дивља оскоруша
Додирнута циметним акварелом свитања
Караванима прстију низ кичму отвараш језера
Бездан Грлатог лабуда нек окруне бисером
Звезде пред нежно потонуће
 

(Стихове овог песника публиковали смо пре изевсног времена на адреси http://znakprepoznavanja.wordpress.com/2012/04/23/%D0%B4%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%B2-%D0%BF%D1%83%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B3%D0%BE/  )

 ____________________________________  ШАЈТИНАЦ

( Pesma koju ni jedna novina ,ni casopis nisu smeli da objave! )
 
NJIMA NE SMETE NIŠTA


Vašeg vladarskog drhtanja
Oni su smradni prinčevi
Oni vas uče slozi
Oni slave sabijanje i pribijanje
Kožom uz  kožu, škrgit uz škrgut
Prdež uz prdeš
Prkosno ponosna mračna a kapela
Besna intonacija smradnih i bezubih molitvi
Veza između mošnica i usklika
Luk od pljuvačke do glasnih vokala

Hor velike nužde u velikim pojmovima
silovito bespogovornoduhovito
višeglasje u pretećoj,stadionskoj
maspesmuštini
zečevi slonovskih genitalija,
slonovi  crevnog sotone,
sindikat dnevnik jurišnika na večno
sudije, oratori,sluge i  ponavljači
gluvi autori ohrabrujućih besmislica
utišetilji različite sirotinje
horde u tesnom predelu,slap pljuvačnog sliva
niz tribinsku kaskadu
strane sveta podeljene na zloslutne koncentrate
podivljali sutonski papučari,nedeljni prebirači krompira
dasađujući na roditeljskim sastancima,aktivisti
sranja modernisti,ubedljivi odgajivači praznine
zamagljeni pred ogledalom, zapaljivi pred semaforom
bespogovorni,uzvišeni iz grlenih fekalija
filozofi-seratori,mutant – fenomenolozi
stipendirane zvezde guzne pomrčine
ikone iz krvavih ispljuvaka
radost i dika svesnih beskućnika
kadri da ne vide, spremni da ne čuju
voljnih da gaze   zaslužnim  zabranom
sve naš do mojega, sve moj do našega
svaka vaška naška, svaka gnjida strasna
nevidljivi od pripadnosti,
nerazgovetni od namernosti
s transparentnim tamponima većim od barjaka
himne,grba ,Sinoda i Predsedništva
za Njih narod igra
Njihov Gospod sudi

ШАЈТИНАЦ, Радивој

Dve pesme Radivoja Šajtinca i komentar B. Tomaševića

(Jedna ne tako stara)

LUDILO JE  AUTOBIOGRAFSKA  KALKULACIJA

Jer nikad nisi bio bliži dvojniku
Dvojniku koji je hrabriji i razgovetniji
i koji ti je predvideo
to prerušavanje u baraku
znao je tvoju slabost
neblagovremenog i svakog drugog nesnalaženja
u  umnoženom iskušenju
tebi je uvek bila bliska jednina
krošnjasti samac na preseku letnjih puteva
kolac na ledini,
stablo bez okoline, granje u izdašnoj praznini visine
providni nanos vetra
drvo osuđeno na zamisao,
neizvesno  nadimanje metafore

zato,skloni se,
zaćuti kad stignu deca
pozna narav i mlada ljutnja
nisu mir, nisu oslonac
tvoje baračko stanje
prinudni samoizbor, drži crve na okupu
čuva labave čvorove,
drhtanje i otresa gnezda
ali, to je umišljeno  obnavljanje,
domovi sad su različiti
samo je tebi svaki znak pomak
tvoj se barački oklop
sasvim udaljuo i od poljskih miševa
i od ruskih pesnika
uskoro  će se pokazati godovi
svaka laž do gole kože

*

(I jedna od juče)


VELIKE REČI

Kao ostavština, lek i zaveštanje
Kupola do travke, nebo do mrve
Bezvredno i bezbojno u istom otkosu pogleda
Sjajni rosni otrov,slepog hodača potomak
Sleđeni u istoj pesmi-skraćenici
Sad se proždiru u redosledu
Kivan je svaki vinovnik
Svaki znak
A s jedne strane božanstva
A s jedne strane putnici
Vrelina nepokretnih sazvežđa
Nevidljiv putokaz sjaj i užina
A Bog kasni i trava vene,
Niknuće meka bodlja iz hladnog uha
Želja  će se niz nesanicu raspasti
Govor će biti samo   zaštitna šupljina
Jer sve,inače, tone i tone

A kad bi se s progutanim jezikom
Nastavio ovaj put
Zaronilo,sabio veliki dah
Sve one uopštene poruke i poštapalice
Peskom bi se prekrile ko neprovidni mehurovi
I izvirio bi iz njih
Svetli iver,mrtvi svitac,

Onaj pogledu trun spoticanja
I poruke bi se dohvatile s plućnog podnožja

Više  se ne,zavaravati
Da se disanje može  zamisliti,da išta  s usana  nemo silazi
Da je telo do tančina od   saopštenja
Da se glas svačim opravdava
Da  išta znak  dokazuje
I govor s pustog mesta

(Iz rukopisa  Z L O     C V E Ć A :  Poezija jednog klovna apsoluta)