Бекет: Поезија

ОРЛУШИНЕ (поезија)

(Штампано у тематском  троброју чачанског часописа  ГРАДАЦ, 143 – 145, 2002. стр. 25-26 и даље.)

ГНОМА*

Прођоше године учења и распрши се

Храброст за године лутања

Светом што уљудно се склања

Пред простаклуком знања

* Стихови први пут објављени у „Тhe Dublin Magazine« ;јули-септембар 1934, у време кад Бекет одустаје од универзитетске каријере на Тринити Колеџу, јер, како сам каже, „није више могао да подноси апсурд да подучава друге ономе што ни сам није  знао“ и путује по Немачкој и Италији. Отуда и ови стихови недвосмислено алудирају на Гетеовог Вилхелма Мајстера.

Ехине кости

ЈЕКА**

Почетком јуна 1934, Бекет одлучује да прихвати понуду Џорџа Ривија да објави збирку песама у његовој издавачкој кући Европа Прес. Риви, стално настањен у Па-ризу, бави се издаваштвом у једном собичку изнад руске књижаре у Бонапартиној улици бр. 13. Одатле пише писма свим својим пријатељима, позивајући их да му шаљу радове – и новац, да му помогну да се искобеља из трошкова. Још раније, исте те године, Риви је позвао Бекета на сарадњу, али се овај на то није обазирао, убеђен да ће наћи правог издавача. Имао је разлога да у то верује: Вишежалости негорадостиће се продавати довољно добро да ће Chatto and Windus хтети да га задрже међу својим ауторима; али, није тако било. Не желећи да се излаже одбијању и других реномираних издавача, Бекет одлучује да овласти Ривија да објави његове песме, о трошку аутора. Уверавао је себе да ће то бити књижица која ће доживети успех, да ће бити пропраћена изврсним критикама и да ће се, после тога, многи издавачи отимати да објаве његову следећу књигу.

Дајући Ривију зелено светло, с горчином исказује осећања која је у њему изазвало  одбијање куће Chatto & Windus. Моли се свим курвама с Олимпа да помогну овај подухват, додајући да је готово нева-жно шта ће бити са песмама када буду одштампане: увек ће њима моћи да обрише резервне усне (анус) у најсуморније зимске дане свог „незадовољства“ (fecontentement). Као и највећи део „скатолошке“ преписке са својим пријатељима, и ово писмо је написао на француском; уобичајио је већ да, кад пише пријатељима, нај-отровније мисли исказује на страном језику – најчешће француском, али каткад и немачком.

Депримиран, „у потпуној конфузији“, како ће касније рећи, Бекет почиње да прикупља песме. Изабрао је тринаест написаних током неколико претходних година на различитим местима и у различитим околностима, које бележи у свом примерку, испод једанаест песама. Ево тих напомена, оним редоследом којим су и песме штампане:

„Орлушина, пише Бекет, подсећа на Гетеову песму Den Geigerleich«.  Уз EnuegI, песму коју је написао кад је умрла Пеги Синклер, стоји белешка: „Даблински канал на мосту Портобело, а онда на запад, једнога дана кад…“ Уз EnuegII, слику Јуде, насталу у време кад је дао отказ на Тринитију, не стоји никаква белешка. „Алба„, песма писана у почаст Етни МекКар-ти, носи напомену: „39 Тринити Колеџ Даблин“ – број његове собе у којој су се, док су обоје били студенти, понекад састајали. Dortmunder – „Повратак у Касел“. SaniesI, песму написану о ускршњим празницима 1933, прати белешка: „Exitus Redditus, вечерас, Монпарнас 1956″ – вероватно алузија на др. Јакоба Шварца, књижара, коме је Бекет продао примерак. SaniesI//, сећање на кафе„Матеј“, носи напомену: „Ecole normale, Париз 1929″. SerenаI: „Лондон – Смак света“. SerenаII: „Гленкален – дворац принца Вилијама -Енискери“ – његово омиљено место у Ирској, где је често одлазио у шетњу из Кулдринаха.

Девет песама, написаних до 1934. године, требало је да чине целу књижицу. Али, Риви ни издалека није онако брз како би Бекет желео. Пошто се чекање одужило, он пише и збирци додаје још четири песме. SerenаIII носи белешку „Џејмс Бари“, а одвија се у чисто ирском декору: та песма следи путеве још једне шетње коју је Бекет често практиковао у Даблину, у ситне сате, кад је био пијан, депримиран. Malacodа, песма о смрти његовог оца, причињавала му је много муке и дотад непознат бол; на њој ће радити готово до оног дана кад ће збирка ући у штампу. Ситним, читким рукописом, испод ње је Бекет написао „отац“. Испод Da Tagte Esзабележио је: „Валтер фон дер Фогелвајде“: иза последњег слога овог имена, који је заокружен, стоји знак питања. Уз последњу песму, „Ехинекости„, по којој је збирка и насловљена, стоји белешка: „Ехине кости претвориле су се у камен  Овидијеве Метаморфозe?“

Налазећи да Риви предуго отеже с објављивањем књиге, Бекет приписује кашњење превеликом броју подухвата у које се његов пријатељ упустио, али, пошто још није касно, одлучује да му упути и понеку замерку. Са зловољом пише (13. октобра 1935):

„НадамседакорицеКостију нећебитиканаринац–жутекаонатвомкаталогу. Акојетотвојагнуснанамераиакокорицејошнисуодштампане, будианђеопа променибојууБЕЖ„.

Ако је критика релативно занемарила песме из збирке Ехинекости, учинила је то зато што се аутор није потрудио да забележи датуме њиховог настајања, нити да пружи ма какав биографски податак који би их учинио приступачнијим. Критичари их често запостављају као незреле и недовољно личне, умногоме инспирисане другим ауторима, у погледу форме, идеје и стила, као да се Бекет снебивао да одустане од подражавања и пусти сопствени глас.

Бекет је, изгледа, имао амбивалентно мишљење о збирци Ехинекости. Лоренсу Харвију је изјавио да је то било „дело сасвим младог човека који има силну жељу да нешто уради, али нема шта да каже“. Харви пише да је Бекету „силно жао што су те песме извештачене, што развијају књижевну и уметничку ерудицију коју он квалификује као позерство“. Али, неколико година касније, Хју Кенер ће написати да песме из ове збирке „изгледа пред-стављају прво младалачко дело коме он (Бекет) приписује било какву вредност“. Ово друго мишљење чини се веродостојније. Бекет има још песама, објављених и необјављених, али, кад је постао славан, никоме није дозволио да их обједини и објави; али је зато увек допуштао превођење и објављивање Ехинихкостију, кад год су његови издавачи то пожелели.

**Текст преузет из биографије Самјуела Бекета, аутора Дирдри Бер (француско издање, Fауагd, 1985). Наслов тексту дао је приређивач.

ОРЛУШИНА*

вуче глад своју небом
моје лобање љуштуре неба и земље
вреба уморне којима друге нема
но да упрте живот и крену што пре
изигран копреном која му послужити
неће
све док глад земља и небо не буду стрви
Превео са енглеског Милојко Кнежевић

‘Алузија на Гетеову песму „Den Geigergieich« (Бекетова белешка испод ове песме у његовом примерку рукописа Есho‘s Вопеs  из 1934. године, који се данас чува у Sатие/ Вескеtt Соlection, Humanities Research Center – HRC – Austin, Texas).

ENUEG I¹

Eheo²  у грчу
уморан од црвеног испљувка моје драге
из приватне болнице Портобело
и њених тајни
и тешким кораком успињем се до врха
стрмог моста опасног по живот
и силазим празан под вриском
рекламних паноа
скренувши поред светлог крутог стега
паноа
ка црном западу загушеном облацима.
Изнад здања стабала алгума³
планина
моја лобања мрзовољно
угрушак беса
прободена високо горе задављена у
канги⁴  ветра _
шкљоца вилицама попут псета на
своју казну.
Котрљам се сада брзо на пропалим
стопалима
крај канала пепељасте боје;
крај Парнеловог моста умирући шлеп
који превози товар ексера и дрвне грађе
благо се њише у пенушавом самостану
уставе;
на супротној обали група пропалица као
да поправља греду.
А онда миљама само ветар
И модрице кој гмижу по води
и свет се отвара ка југу
преко травестије равнице ка планинама
а мртворођено вече поприма прљаво
зелену боју
ђубрећи ноћне печурке
и ум поништен упропашћен ветром.
Гацајући по барама прођох поред
старчића уморног изгледа,
Демокрита,
који је журно ишао подупирући се
штаком и штапом и пушио,
а патрљак ноге налик канџи ужасавајуће
се назирао испод ногавице панталона.
Потом, пошто је са пољане на левој
страни изненада допрла
некаква вика и ужурбано звиждање у
метежу црвених и плавих дресова,
застао сам и попео се на насип да
посматрам утакмицу.
Неки дечко који се врзмао око капије
довикнуо ми је:
„Хоће ли нас пустити унутра, господине?“
„Свакако“, рекох, „пустиће те“.
Но, он се уплашено удаљио идући низ
улицу.
„Па зашто нећеш да уђеш?“, довикнух му.
„Ма“, рекао је, не дајући се преварити,
„био сам већ на тој пољани и истерали
су ме одатле.“
И тако пођох даље,
Напуштен, као да излазим из грмља
боровице у пламену на планини у ноћи,
или из химена џунгле на Суматри,
још увек мрске рафлезије⁵.
Затим:
група жаљења достојних сивих
вашљивих кокошки које пропадају у удубљењу пољане,
дрхтаве, напола уснуле крај затворених
врата кокошињца,
без могућности да се негде угњезде.
Велика кашаста гљива,
зелено-црна,
цури за мном
упијајући искидано небо као кужно
мастило,
у моој лобањи ветар постаје смрдљив,
вода…
Затим:
на брду од Фокс енд гиса⁶  према
Чепелизоду⁷
један мали зловољни јарац, протеран на
друм,
удара капију ограде своје пољане у
даљини;
дућан Изолда, велики метеж знојавих
јунака
одевених у свечана недељна одела
који журно свраћају на пајнт непенте⁸
или моли⁹  или пола-пола¹⁰
пошто су посматрали¹¹  горе у
Килмајнхему.

Самртне жуте мрље у јами којом тече
Лифи;
прсти лестви закачени на огради моста
маме;
каљуга пуна опрезних галебова у сивом
избљувку канализације.
Ах тај стег
стег меса које крвари
на свили мора и арктичких цветова
који не постоје.
Превео са енглеског Новица Петровић

 

¹  Врста провансалске  песме  којом  се  изражава
гнушање, прим. прев.
²         Излазим (латински), прим. прев.
³  Дрво  које се  помиње у Старом завету,   можда чемпрес или сандалово дрво, прим. прев.
⁴Кинеска справа за мучење налик јарму,  прим.
прев.
⁵Врста тропске биљке, прим. прев
⁶  Fox and Geese – део Даблина, овде назив паба, прим. прев.
⁷ Chapelizod  – део Даблина, прим. прев..
⁸ Чаробни напитак који доноси заборав, прим. прев.
⁹Митска биљка која по Хомеру има чаробну моћ: Хермес је даје Одисеју како би се овај супротставио чинима чаробнице Кирке, прим. прев.
¹⁰ Half-and-half  – мешавина светлог и тамног пива, прим. прев.
¹¹ Huriers; huring  је ирски спорт налик хокеју на трави, прим. прев.

ENUEG II*

свет свет свет свет
и лице гроб
вечерњи облак
de morituri nihil nisi**
а  лице се од стида распада
прекасно да помрачи небо
румен му бледи бежећ у мрак
трепти као да је богзнашта згрешило

veronica mundi
veronica munda**

за љубав Исусову обриши нас
знојав ко Јуда
уморан од умирања
уморан и од пандура
са стопалима у пекмезу
воњам ли воњам
и срце се распекмезило
и дим некако воћкаст
старо срце старо срце
цепа се само у прикрајку
?
ма ево идем жив ми ти
изваљен ко клада на 0’Конеловом
мосту
бленем у вечерње лале
зелене лале
сјакте на ћошку ко антрацит
што сјакти на Гинисовим шлеповима
рефлекс лице
прекасно да поправи небо
ма идем идем жив ми ти

* Enueg је провансалска песма гнушања. Ова песма, испод које у рукопису који се чува у Н.RС. нема никакве белешке, написана је крајем 1931. године. непосредно пошто (илиуправо у време кад) je Бекет одустао од универзитетске каријере на Тринити Колеџу.
**  »De morituri nihil nisi:   „о мртвима само…“ ; veronica mundi : „рупчићу света“ ; veronica munda : „пречисти рупче“.
***Провансалска „јутарња песма“.

АЛБА“*
пре зоре бићеш ту
и Данте и Логос и сви слојеви и тајне
и избледели месец
над белим површјем музике
које ћеш створити ту пре зоре

свечана нежна распевана свило
повиј се ка тамном небу палми
кишо над бамбусима димни цвете
обало врба

залуд ти прсти самилости пуни
поруку пишу у песку
додати ништа нећеш својој доброти
лепота твоја покров ће преда мном бити
казаће сама о себи лебдећ над буром
знамења
те тако ни сунца нема ни откровења
ни хостије
тек ја и покров
телесина мртва

ДОРТМУНДЕР*

Право у магију у Хомеров  мрак
испод црвеног фењера од храма
ја смотанко а она краљица
журимо ка љубичастој лампи тананој
умилној музици бестида.
Она стоји преда мном у светлу
придржавајући комадиће жада
чедности signaculum** поприлично начет
а очи очи црне све док зора
не оконча дугу ноћну фразу.
Тад,као пуж на виолини, склупчам се
док њени последњи тонови титрају
мени, Хабакуку, барду свих грешника.
Шопенхауер је мртав, бестидница
одлаже лауту.
Превео са енглеског Милојко Кнежевић

*«Dortmunder« – „ Повратак у Касел” (Бекетова белешка испод ове песме у његовом примерку рукописа Еспо’в Вопез из 1934. године, који се данас чува у Есho‘s Вопеs, Humanities Research Center – HRC – Austin, Texas). „Dortmunder је марка немачког пива, под чијим ‘чинима’ је написана ова песма“ (Hu Kenner, A Readers Guide toSaтиеlВескеtt, Thames and Hudson, London , 1988, str. 197)

** singulanum, диминутив од знак, знамење, чначић, прим. прев.

ЛеЗ 0005443