ЖИВАН ПЕРИЋ (1875. – 1946.)
Из рукописне заоставштине звишког деловође; препис, начињен ујесен 1975. године, по одобрењу једног од ондашњих његових живих унука , сада већ покојног Р. Перића – „Шмита“
______________________________
(…..) Од почетка парохију мишљеновачку сачињаваху села МИШЉЕНОВАЦ и МУСТАПИЋ.
Општина мишљеновачка имала је свој један празан плац ( некадашше пазариште, продато будзашто Рабровцима у прошлом веку – пијац средом) величине 1,75 хектара, на месту званом Старо гробље, на коме је било гробова и надгробног камења са источне стране села. На том месту уздиже се један шубарасти брежуљак, тако да се са његовог врха може видети цела долина, печком долином, све до Великог Градишта.
Подсећа на Мали Опленац. Са јужне стране види се и једна мала раван, изгледа да некада ту беше зграда нека. По народном предању, ту се створила нека црква
за ноћ, прешла сама са места које се и данас зове Црквиште у Мали званој Бошњак…
У срезу Звишком беше 14 општина, од којих само српско место Кучево ( Горња Крушевица до седамдесетих годипа прошлог века) имаше цркву, а коју је обновио цео срез, а не само Кучево. Остале општипе не имаху цркву.
1897 / 98. године окружни начелник Јездић покренуо је идеју да се у селу Мишљеновцу подигне црква и то на месту званом Старо гробље. Лично ЈС дошао у Мишљеновац и одржао збор грађана, објаснивши потребу подизања цркве, али онда неки Станоје Грујић и Стева Микин Милошевић подбунише грађане да ће сви пропасти и тако је збор одбио начелникову иницијативу, и није хтео да се прихвати подизања цркве.
Све се отада то ућутало и ништа. Затим је наступио 1912. године турски рат и после Европски 1914, до наше победе и слома Аустроугарске и њених савезника. Вратисмо се нашим кућама који остасмо живи, али се свако посветио своме домаћем послу и обнови свога добра, а о подизању цркве ни помена није било.
Корице, предња страна корица књ. Друга Србија… – ДРУГА СРБИЈА: L’AUTRE SERBIE. Приповетке ЗАВЕТИНЕ:Ми. – Колекција Паун, књ. 3. (Припрема и штампа: Књижевно уметничка радионица рукотворених издања „Валтазар Превалез“, Београд, 2003. – 105 стр. Ф. 20џ14 цм. Брош. Повез)
1927 – 8. села Лешница и Српце тражила су одвајање од парохије Туријске и спајање са парохијом Мишљеновачком као њима ближом што су и добили.
Тако је ступио нови закон и устав црквени, те је према томе требало извршити избор црквеног савета од 24 члана и 12 њихових заменика.Те је и извршен ( избор) ; носилац листе био је Марко Дабић, деловођа општине Мустапићске. По извршеном избору па конституисаљу изабран је за председника савета Марко Дабић, за потпреседника Славко Марковић, ондашњи председник општине Мишљеновачке, и секретар -Живан Перић, Ја , деловођа општине Мишљеновачке.
На једној седници црквеног савета беше поведена реч о подизању нове пркве на месту званом Умка, хатару Мишљеновачком на средокраћи између општине Мишљеновачке и Мустапићске, али је и то остало нерешено, услед тога што се тражило да се ма овом месту гди је и сада подигне, што је већина решила.
Да би се могло приступити подизању цркве потребно је било одредити црквени плац, што се успело да Општина даде као црквени плац место звано Старо гробље (….неколико нечитиких речи – напомена приређивача )…Израда баштинске тапије беше тешка, јер се по закону о убаштињењу тражило да је тај плац својина цркве од пре 40 година, па и више. Овде је требало издати уверење , а да би се могло убаштинити потребно је било пренос имања са општине на цркву, па је ту требала одлука одбора, збора, па онда у смислу чл. 81 Закона о општинама одобрење Министарства унутрашњих послова у сагласности са Министарством финансија, што би ова процедура одуговлачила потврђење баштинске тапије.
За ову формалност знали су само Марко Дабић и Живан Перић као деловође, али су преко овога прешли ћутке јер се остали у то нису разумели : написана је баштинска тапија, издато потребно уверење и потврђена тапија код суда, али и ту није било грешке ]ер су и сама гробља припадала под надзор парохије и цркве.
У том времему до потврде баштинске тапије село Мустапић тражило је одвајање засебне парохије што је и добило 1932. године, одвојило се.
Са црквеним саветом радило се даље колико га је било; није се вршио нови избор, само што је Славко Марковић потпреседник постао председник, који је 4. марта 1934. године умро, те је на његово место узет Живко Лазић, и Савет је даље попуњен од добрих и поштених људи, што нико није порицао.
На једној седници Црквеног савета, Живан Перић, секретар, предложио је да се изгради цигла, испече кулуком грађана. И добровољним прилозима подигне Господњи дом који би у исто време послужио као капела за Божју службу.
Цигла је изграђена / испечена и тако остала за идућу 1935. годину, дотле је се променило мишљење, те да се почне подизање цркве, па макар једне године до крова, друге даље, па све до свршетка. Мишљења беху јединствена, сви су се сложили, али то све у својој режији и без икаквог одбрења. Па макар надлежни звали капела а ми црква. Тако је умољен Владимир Николајевич Кузњецов, руски емигрант ( …нечитко…) и Јован Вукајловић Црногорац, инжињери на изградњи пруге Пожаревац – Кучево, те да израде план за Дом Господњи, што су и учинили.
При добивеном плану присгупило се даљем раду. Понудили смо иаше мајсторе зидаре ПЕТРА ШАРГИЋА и ДОБРОТУ ЛУКУ Далматинце из Биовичина села срез Кистање, који су се овде оженили и настанили да стално живе, те да нам они зидају цркву. Који су ступили у погодбу и погодили су да сазидају све до крова, покрију црепом, и даље ништа, за 2500 дин , са њиховом храном и момцима, што је било зачудо тако јефтино. Али зато да се рекламирају као мајстори да су они сазидали цркву по плану у Мишљеновцу, код наших Влаха…
Освећење темеља извршено је 18 августа 1935. На Дан освећеша имали смо готовог новца цигло 6 динара и са тиме отпочели зидање цркве. Освећење је извршио Петар Шундић, намесник Звишки и Николај Јакушев, парох мишљеновачки, руски емигрант. Размеру по плану извршили су оба онжишера који су нам израдили план. Темељ Цркве је постављен на врху брега црквеног плаца на здравој каменитој подлози.
Приликом копања фундамнета нађена су на дубини око 60 цм два гроба и кости су покупљене, преливене вином и поново стављене у фундамент, ваљда то беху неке праведне душе, којима је Господ рекао : – Лежите ту и доћиће време да се на вашим костима сазида џрква, како и би.
ПОВЕЉА је затворена у флашу са натписом почетак цркве, назив Црква Светлог Вазнесења Господњег, сазидана под владом Петра Карађорђевића II, патријарја Његове светлости Варнаве, епископа браничевског ВЕНИЈАМИНА, намесника Звишког Петра Шундића, пароха Николаја Јакушева, председника Општине Животе Лукића и деловође Живана Перића са нсточне стране цркве.
Мајстори су даље продучили рад, али секретар Црквеног савета, Живан Перић, увидео је да је погођена цена сувише мала и да ће мајстори напустити рад. Без њиховог знања предложио је што је и усвојено да им се даје потребна помоћ путем кулука грађана, и то ЈС прихватио тадашњи председник Општине Живота Лукић. Те је сваког дана давата довољна помоћ у радној снази, што су грађани сви слушали и одазивали се, сем неколико породица као Ђурица Станковић, Милана Кукиног синови (Мика и Воја), КОЈИ су слабо помагали, али их је народна клетва стигла и хрђаво су им домаћи прошли.
За време рада енергично се приступило прикупљању добровољпих прилога на саранама у другим околним селима, те се дошло до циља и исплатило се све што је потребно било да се купи, као креч, цреп, даске, летве, јексери и остало. Торањ као и одводне чункове израдио је мајстор из Божевца.
1936. године израђен је потребан тишлерај, који је радио јефтино побожни столар Тома Лекић из Мустапића.
Омалтерисана је црква споља и изнутра. Продужила се даље оправка олтара, које је опет радио Тома Лекић, патоса, молераја и иконостаса, који је урадио ДРАГОМИР ГЛИШИЋ, професор, академски сликар из Београда. Молерај је урадио један млади мајстор из Кучева, али под контролом Г. Глишића и по његовом упутству. Потребан материјал донео је из Београда.
При свршетку радова одржано Је Мало освећење 27 -XII – 1936 године.
Кад је довршена црква сазнало се да ће проћи Владика за Кучево – Нересницу, и на друму је направљен славолук и са многобројним грађанством дочекан, гди га је поздравио председник ошптине Живота Лукић, а после га је умолио Живан Перић те је пошао неколико корака напред и погледао подигнуту цркву, и обећао да ће је одобрити и осветити. После подне истога дана дошао је са осталом пратњом у саму цркву и веома му се допало што је постављена па дивном и угледном месту и што је то друга црква у срезу Звишком; поново је па питање Живана Перића одговорио, пожурите, синко, што пре довршите, а ја ћу осветити. Јест је мала, али је Богу угодна. На ту добивену реч код нас је наступила велика радост. Јер многи из других општина говораху да нам Владика неће одобрити ни осветити цркву пошто нисмо тражили одобрење од надлежних црквених власти; Владика је наредио преко намесника Звишког и одредио дан за освећење Цркве. Што је се могло заосталог рада чишћење, форсирано се свршавало благодарећи грађанима општине Мишљеновачке, а већ од Љешнице била је одељена када тамо беше председник Мита Рејкић, који је био против подизања цркве. Беше човек пун неваљалства, одан пороцима и блуду, пићу и пљачкашу својих грађана.
Дошао је дан освећења 24 – X – 1937 године, ту је дошао Владика са СВОЈОМ СВИТОМ, извршио освећење цркве уз асистенцију члана Духовног суда, Драгољуба, намесника Звишког Петра Шундића, и пароха Мишљеновачког и Мустапићског.
По свршеном чину освећења, пошто је било хладно време прешли смо у школу овдашњу, гди је сервиран ручак и настало је народио весеље. По одржаном говору Његовог Преосвештенства добио се утисак да је веома задовољаи дочеком, а ЈОШ више што је ово друга црква у Срезу Звишком. На његово говор одговорио је Живан Перић, деловођа и секретар Црквеног савета. Одатле сви су се задовољно разишли, с тим да није никаква дијурна наплаћена пошто су веровали да као сироти немамо ни кришке коре иако је тада било ЈОШ ГОТОВОГ новца 1600 динара.
Све ово до сада коштало је 35.000 динара и нешто мање што то нико није веровао и данас се не верује да се са тако мало пара може направити црква, али ту говори потврђени поднети дневник примања и издавања, који се и сада у парохији налази са књигом добровољног прилога.Благодарећи Господу Богу што сви сарадници беху поштени и сви као један слушаху секретара Живана и (што) се није одступало натраг. Седнице су држане са целим црквеним саветом на Јавном месту у механи Живана Перића које су објављиване грађанству ради присуства и критике, те је народ имао пуно вере у поштени рад и тако је помогао морално и материјално.
По свршеном малом освећењу цркве придодата је на службу и парохија Мустапићска и богослужење је отпочело.
Али не лези враже, народно сујеверство обе парохије је створило страшну панику:
Нико се није хтео венчати први у цркви за годину дана, јер говораху који се буде први венчао умреће, млада или младожења у року од шест месеци -шта се могло даље радити? Оженили смо Арсенија Зупкова руског емигранта, старијег човека, са Живаном илити Џаном, удовом Станоја Станисављевића, из Мишљеновца; и Арсеније знајући да се у Росији такмиче који ће се први венчати у новоподигнутој цркви, пристао је да се венча са неким условима : што су му испуњени : дата му је од општинске земље пола дана орања, и пар одела, као и невести рекла и трошак за свадбу која је проведена у општем весељу у механи Живана Перића. Али на сам дан венчања невесту су подговорили и она се одрекла удаје, те смо је једва умолили да пристане, али је толико била невесела, да ЈОЈ се страх видео и на самом лицу. Шта даље беше – даље се не хтедоше венчавати у цркви, што се први венчао Рус а не Србин, и ето тако то беше, те су доцније принудно довођени младенци.
Невеста Живана – Џана у својих 55 година старости , а готово истих година и младожења Арсеније – Арса Рус преживели су оних шест месеци, и невеста роди ћерку, коју је крстио кум Драгољуб Перић, и који су сви и данас живи, хвала Богу, и тако се сво народно сујеверје свршило.
Даље се продужило подизаше црквеног дома уз добивену помоћ од Патријаршије 13.000 динара и са црквеном уштеђевином од 4.000 динара. Са овим подизањем је ишло још теже, јер су наступила смутна времена. Овај дом је 1941. године унеколико довршен, и парох је могао да се у њега настани 22. Септембра 41. годиие. Има још унеколико да се доврши и далље продуже потребне помоћне зграде, дан је леп и ја кроз
прозор моје куће видим јасно обасјан, као Стржевицу и Црни врх, торањ наше беле сеоске цркве на врху брега званог Старо Гробље…
20. марта 1942. године, у Мишљеновцу.
Уписао*
Живан Перић бив. деловођа Општине Мишљеновачке
_________________
НАПОМЕНЕ: Текст се доноси онако како је написан, са минималним исправкама. Пре свега – правописних грешака. Писар Перић параграфе није завршавао тачком, већ зарезом. Неправилна употреба прилошке одредбе, локално „гди“, није нсправљана са где , као ни друге сличне ствари. Нису дата ни објашњења и краће белешке о личностима које спомиње Перић, О самом Перићу, вероватно најзаслужнијем човеку за подизање цркве Мишљеновачке, доносимо прилог његовог ученика писара Михајла С. Лукића, у овом броју часописа*. – Дом парохов је, узгред буди речено, срушен средином 2000. године, јер је, у међувремену, побожна мештанка сазидала и даровала цркви нов и лепши – Милица Пајкић, последње деценије овог века. – У послератном периоду, поред попа Јакушева, који је и укопан јужно од месног храма, службовао је и парох Живорад Борђевић, и још неколико других; али је највише за меспу цркву учинио стари и покојми игуман Саватије Митровић, који се и најдуже задржао у месту, до краја свога живота. Овај побожни старац је подигао и нову звонару, близу цркве.
______ Како доћи до овог издања? Штампаног, библиофилског, на папиру? – За читаоце у Србији – једноставно: уплатом 1200,00 дин преко Пост нета на моб. тел. бр. + 381 653006950. Или уплатом 600,оо дин. за дигитално издање (на ЦДу). Молимо све заинтересоване и пријатеље да приликом уплате напишу своју тачну кућну адресу, како бисмо им послали књигу или ЦД.
Што се тиче наших пријатеља, изван Србије, они могу поручити само дигитално издање ове књиге (на ЦД), по истој цени, али уз доплату поштанских трошкова. Заинтересовани из света то могу учинити овде, директно:
ЛеЗ 0005510
Виртуелни лавиринт | НЕИСЦРПНИ ИЗВОР 