ИСПОД СВЕГА / Соња Ковачевић

јове у лакомици, имање лукића, 2011, снимак иван лукић. фотодокуентација заветина. није дозвољено преузимање ове слике и прештампавање без дозволе!!
јове у лакомици, имање лукића, 2011, снимак иван лукић. фотодокуентација заветина. није дозвољено преузимање ове слике и прештампавање без дозволе!!

Тама ми се штедро тами
у јутарње
у вечерње
одолевам
да јој хрлим
сневам
косом по пропланку
босим болом
полегла ми
жеља
улежана
само травку
да у подне
завијори
из нигде
избије
једна кап
распетога
румен знак
кад утрне
глад
још жеђа
да будемо сами
опет
изгубљено што је
улегнућа  траг
корака Сапет
да поврати
плачем
живота бат
од откоса болних
остало је
зар још?
за дати
зар дати?

______________  Amblem 30 godina postojanja

* Објављивањем ових стихова окончавамо књижевни конкурс „Заветина“, расписан поводом тридесет година постојања „Заветина“. Више  не примамо рукописе – на Јубиларни конкурс, али овде ћемо и даље публиковати одабране стихове стваралаца мање познатих, неафирмисаних, који живе и стварају на маргинама, али и аутора који су тај свет давно напустили и запутили се иза девет гора и мора. – Уредник. (Резултате јубиларног конкурса ћемо објавити најкасније до Спасовдана 2013. године.)

Advertisements

Лутке / Драгица Савић

заштитни знак
заштитни знак

 

Ми смо лутке само,
чије конце повлачи судбина
и одређује коме ћемо себе да дамо
и каква ће ватра у срцу да тиња.

Могу за тобом и сто пута бити слуђена,
али ништа ми то не вреди.
Ако ти нисам суђена,
та слуђеност ће као хартија да избледи.

Ми смо лутке што на концу висе
и живот наш судбина режира.
Ми смо јунаци романа што га живот пише,
а неко од горе нам улоге бира.

А када се конци покидају,
нама  ће на овом свету доћи крај.
Неком ће другом нашу улогу да дају,
а ми ћемо заувек отићи на небо, у пакао или у рај.

О сведочаству /Александар Марић

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

Свет је сведочанство
И нема покрета незапамћеног
Ни малог таласања воде
Ни плахог таложења неба

Све је забележено ревносно
Прибира се писар и трава
И нежељено и жељено памте
Сведоци случајни, промишљени геном

Слободно вуци своје тишине
Прећутане клетве или срамоте
Осећања неисказана и страна
Свет овај сведочи трен као и век

Свет је сведочанство
Неиспуњива меморија
Спремиште сваке речи
И испраћене и прећутане

Ниси се провукао незнатан
Иако мали инсект историје
Твоја се псовка зачађила
А врлина просијала на летопису

Свет је овај сведочанство
Саделан да баштини импулсе
И сваки делић тела, честицу
Удостоји сећањем, дакле трајањем

 

У магли / Драгица Савић

OLYMPUS DIGITAL CAMERAУ магли

И не видим више очију твојих сјај,
губе се руке и обриси твог тела.
Кад те изгубим из вида настаће крај,
магла те од мене скрила и однела.

Успомене магла не може да збрише,
сећање на тебе је кристално јасно.
Душа вечно памти што срце испише.
памти мирис цвећа у пролеће касно.

Замолићу ветар да маглу отера,
да могу да гледам јасно у даљину.
Слепило ћу из очију да истерам,

да не потонем кроз маглу у дубину.
И не видим више твоје драго лице,
,л кроз маглу пламте твоје смијалице.

Проклетство

Све оно од чега се срце твоје гнуша
и што изазива гађење код људи,
спознала је твоја грешна душа,
огрезла у разврату и блуди.

Лечио си своје живе ране,
што су гутале твоје ткиво.
Ниси дао сузи да кане,
проклетство је било живо.

Ниси знао пут ка срећи,
све што си чинио била је грешка.
Нема моста који ћеш прећи,
вртиш се у круг као вртешка.

У ушима гласови брује,
ти не видиш путоказа.
Нема се тишина чује,
зарасла је свака стаза.

Све се губи, нестаје без трага
и неће се десити чуда.
Издаје те твоја снага
и топи се од блуда.

Наследио си лоше гене
и у теби је прорадио црв.
Осећања куљају и пене,
у венама ти кључа нечиста крв.

Чашу горке жучи пијеш,
не помаже чак ни бекство.
Било где да гнездо свијеш,
са тобом ће бити и твоје проклетство.

На дну

Кад паднеш до дна,
пробудићеш се из сна.
Сунце без сјаја,
туга без краја.

Бол те кида,
безобразно без стида.
Туга без рока трајања,
грешник без кајања.

Кријеш уморно лице,
гуши те осећај кривице.
Птица без крила,
сузом наквашена црна свила.

Твоје име туга има,
давао си љубав погрешнима.
Бауљаш по дну,
тражиш светлост у сну.

Скрива те тмина,
на дну царује тишина.
Зрак сече тмину,
а речи гутају тишину.

Стремиш високо,
светлост тражи твоје око,
да изађеш из тмине
и преболиш пад са висине.

Кад једном доживиш пад,
окусиш чемер и јад.
Плашиш се чак и сна,
јер тежак је пад до дна.

 

Стихови

Из маште моје извиру речи,
којима најлепше стихове ткам.
Песма уморну душу лечи,
када си тужан и кад си сам.

Поклонићу ти стихове своје,
кад у њих уткам речи давно заборављене.
Писаћу срцем име твоје,
кад пронађем речи давно изгубљене.

Речи ломе нему тишину,
зато их изговарам гласно.
Оне продиру кроз глуву тмину,
да их можеш чути јасно.

Пођи трагом речи мојих
и зарони у стихове моје.
Не стиди се осећања својих,
из којих извиру искрене речи твоје.

 

Кучка

Њени су образи врели,
док те љуби у хаустору неком,
али она тебе не жели,
она је у свом свету далеком.

Њена је постеља врућа,
у њој се топи твоја снага.
Не можеш је довести до ганућа
и не можеш је звати, драга.

Са њом не можеш нежне снове ткати,
јер њене су руке грубе.
Она те никада неће спомињати,
док буде љубила неке друге.

Њена кожа је глатка,
као свила што на постељи шушка,
а њена уста нису слатка,
она ће заувек остати само кучка.

____ Из рукописне збирке пристигле на Јубиларни књ. конкурс.

 

Цареви, братство, Руми / Никола Александар Марић

Један Персијанац у мени је
Одмах видео свог брата
А то није први пут да се
Срећу једна Балканац
И један носилац дуге културе

Ако причамо о слави
Ту био је Дарије Велики
Који поштовао је сваку веру
И сваки храм богато даривао
А свештенике њине питао
О судбини, Богу и киши

Одавде се на далеку страну
Упутио Александар Велики
Који у сваком народу по град
Имењак градио је и библиотеке
Подизао и језике питао
О судбини, Богу и ветру

Ако причамо већ о Великима
Константин за кога сумњају
И да је Србин подиже град
Као мост светова да имају
Где да се склоне и храмови
И свештеници, војници и песници

Такав песник беше и Руми
Који обиђе све богомоље
И све књиге упи у себе
А бога нађе тек у свом срцу
Сакривеног као семе које чека
Светло молитве и влагу покајања

Такво је семе у срцу Персијанца
Препознало еме у моме срцу
Која се на први поглед збратимише
Без обзира што су нам језици
Помешани, а боја коже у валерима
Који се излише из кода Адамовог

             Рат, Сведенбург, секира

Нађем се кадкад на раскршћу
У запитаности да ли сам се вратио
Из одбране покушане, са војне
У којој непријатељ беше далеко
А рука његова и секира
Даноноћно над главама и крововима

Колико се њих није вратило
У илузију слободе и пораз части
До данас нисмо честито избројали
Или је је то немогуће знати
Јер падају начети борци и данас
Чак и рођени после страдају

Прелесно кола идеја Сведенбурга
Да живот наставља инерцијом
Док не свикне се на стање покоја
Па стварност постаје лаж
Јер затровано човечанство
Без прекида злоупотребљава ресурсе

А рат извесно траје
Док су годишњице и јубилеји
Само етапе вечите борбе
У којој победе прелазе у поразе
А порази на дужи рок постају победе

Док кратим храстова дрва
промишљам постоји ли замах
И његова секира и рука

Снег, Арктик, Давид

Снег покрива амбаре и дрвљанике
Непроходне постају стазе
Колико дуго траје казна
Kоја следи по кршењу завета
Или поступка противном
Родитељском благослову

Лед наступа пренесен
Невидимим рукама са Арктика
И ставља на искушење лозу
Ону винову и ону човечију
Прикупљају се становници горе
И планина око села и градова

Завијају вуци близу торова
Али људи завијају гласније и теже
У грабежи затечени и промашени
Прегладнело око вука гледа
Међу створењима једино усправљеног
И не распознаје у њему пастира

Птице небеске и дубравне
Немо траже храну по терасама
Када шарена завеса столњака
Заврши са својим оштрим тангом
А човек благо тамног вилајета
Дели и пати због запитаности

Узимам суво буково дрво
И стављам га у шпорет
Питање са почетка скидам
Као лед са стрехе
Који без одговора понире
У беле амбисе снега

Колико траје извршење суда
Над нама који не бесмо
Као Давид удостојени избора
Између три стихије због пописа
Јер страва наша није
Ни изблиза тако силна

Колико траје педагогија спасења
Над родом у тешком забораву
Од кога и птица и курјак траже
Да се запастири и почне да теши

_________ из рукописа

ЗНАМЕЊА / Слободан Бранковић

Тацит: Deserta faciunt et pacem appellant.
Стварали пустош и називали је миром
zaustavljena reka. Pek
Сад и рупице бубица гробови.
Камење што штрчи из дивље траве споменици.
Велики метални на Тргу победе.
Благе црте лица симболизованог лика.
Пролазници подељени, сумњичави врте главом.
Жене у црном преклињу.
Да није унутар пуке лимарије
Којим случајем срце злочинца.

__________ Видети о аутору: http://www.megatrend.edu.rs/fkm/biografija.php?p=21&z=1

Из рукописа ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ / (Никола) Александар Марић

Прво обраћање себи

гробљанска капја
У сваком глиненом ћупу
У светској котарици
Воћу донесеном са планине
Месецу пробушеном
Делић заборава стоји

Као страх од квара
Или немоћ да скочиш
Да загризеш дубоко дубоко
У илузију замењеном за живот
Делић заборава црн

На планети која памти
Која сваки миг региструје
У зони заборава дрхтиш
Да не снађе те сећање
Затурено лице одбачено

Шта је са твојом меморијом
Том свесном одбијању
Да све се испише до краја
Јер крај ужасава
А пред вечношћу зебемо

Јеси ли заборавио звезде
Разасуте око Распећа
У белој задужбини Симеоновој
У међи слободе и уздржања
Јеси ли заборавио звезде

Цариград, Београд, Хиландар

Лако је летописцу на извору
Отвори шаку за хлеб и со
И добија речи осољене уз нафору
А ми немушти, једва раскриљени
Затечени на заласку зимског дана
На путу завичаја жељеног

Уместо фанфара лавеж удаљен
Фрагменти возгласа света
Остављени заборављеним ходочасницима
А та мора јесу ли топла
Те очи упрте нечујној васиони
Уредно прислуженој

Град који можда је наш
Није упамтио одговоре на питања
Нас странствујућих
На западној страни, порода
Непланираног човеком, анђелом умољеног

Од гласова и еха узима песник
Усто и високи владар и зида
Зидине од беле воде
За престо умирене жествености
Покров дествени и семе пренесено
Кљуном голобици за величанствени храм

Маглич, Рас, Ибар

Сакривен рог је под травом и саћем
Винут на гору град и замисао
Треба нам сведок древног тока река
И људског страха од другог човека

У само име, у магли и вјеки
Стрмим путем пењемо се страни
Ту зид је само, ни дома ни цркве
Ни војске ине ни наше постројбе

Ово је покушај држања времена
У шаци којој прсти трну и цветају
Сунце је давно почело да жари
И ветар и киша да гребу ламеле

Сакривен рог је под травом и грмом
Лозинка запис у кориту реке
Камење живо писмена извија
И носи собом одразе и еха

Пало је царство, јорговани стоје
Прешле су војске и језици разни
Донжон кула осматра и ћути
И чека смену окаснелу снену

Скривен рог је под маглом и скрамом
Док гласник не приђе своме послушању
Или мала чета науком избрана
Алатима смерним и душама жељним

Дамаск, Бејрут, Васкрс

 
Не можемо никада да заборавимо
Да из тог града пут Свете Земље
Кренуо је извесни Јован Исцељени
Који са собом понео је два образа
Пресвете Богородице и дар песништва

Данас усред Ливанских шума
На аеродруму запојали су тропар
Песму узвишену Христовом васкрсењу
На језицима крштеним и позваним
На службу и живот без конца

Како је смешно из овог ракурса
Гледати на узјогуњене народе Запада
Преузнесене у љубомори и сујети
Како је страхотно одавде гледати
На расрђене народе Истока
Који граде и руше град по град

Тај позив оваплоћене звезде
Поетике кроз коју све је постало
Па вере утеловљене у ноћи зацељења
Одсечене руке, чуда на  једном песнику
Који ће се и оцем Цркве назвати

Не чују разјарени и погорђени народи
Заузети ратом у име Бога
За кога су сви сазнали да је Један
Али не схватају његове поруке
Кроз пророке убијене и песнике помиловане

Христос воскресе, Христос анести
Виче древни језик и носилац
Из арапског грла излеће Феникс
И опомиње на лепоту јединства
Које збива се када на облацима се појави

Онај који облаке начинио је да су му кола

aleksandar maric

______________ Александар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је три књиге песама „Студеница, Студеница“ (2003.), као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац едиција „Првенац“, „Косовски прозбеник“ (2008.), у издању „Градац“ Рашка и „Анђели жетеоци“ (2008), у издању Књижевног клуба Краљево. Добитник је награде „Богдан Мрвош“ за циклус песама „Ликови“ (2005.) који је сепарат из књиге „Анђели жетеоци“. …Објављивао у часописима „Свитак“, „Луча“, „Повеља“, „Липар“, „Бдење“, „Људи говоре“… Бави се есејистиком и књижевном критиком…

Своју поезију потписује са Никола Александар Марић. Живи у Краљеву.