ИСПОД СВЕГА / Соња Ковачевић

јове у лакомици, имање лукића, 2011, снимак иван лукић. фотодокуентација заветина. није дозвољено преузимање ове слике и прештампавање без дозволе!!
јове у лакомици, имање лукића, 2011, снимак иван лукић. фотодокуентација заветина. није дозвољено преузимање ове слике и прештампавање без дозволе!!

Тама ми се штедро тами
у јутарње
у вечерње
одолевам
да јој хрлим
сневам
косом по пропланку
босим болом
полегла ми
жеља
улежана
само травку
да у подне
завијори
из нигде
избије
једна кап
распетога
румен знак
кад утрне
глад
још жеђа
да будемо сами
опет
изгубљено што је
улегнућа  траг
корака Сапет
да поврати
плачем
живота бат
од откоса болних
остало је
зар још?
за дати
зар дати?

______________  Amblem 30 godina postojanja

* Објављивањем ових стихова окончавамо књижевни конкурс „Заветина“, расписан поводом тридесет година постојања „Заветина“. Више  не примамо рукописе – на Јубиларни конкурс, али овде ћемо и даље публиковати одабране стихове стваралаца мање познатих, неафирмисаних, који живе и стварају на маргинама, али и аутора који су тај свет давно напустили и запутили се иза девет гора и мора. – Уредник. (Резултате јубиларног конкурса ћемо објавити најкасније до Спасовдана 2013. године.)

Лутке / Драгица Савић

заштитни знак
заштитни знак

 

Ми смо лутке само,
чије конце повлачи судбина
и одређује коме ћемо себе да дамо
и каква ће ватра у срцу да тиња.

Могу за тобом и сто пута бити слуђена,
али ништа ми то не вреди.
Ако ти нисам суђена,
та слуђеност ће као хартија да избледи.

Ми смо лутке што на концу висе
и живот наш судбина режира.
Ми смо јунаци романа што га живот пише,
а неко од горе нам улоге бира.

А када се конци покидају,
нама  ће на овом свету доћи крај.
Неком ће другом нашу улогу да дају,
а ми ћемо заувек отићи на небо, у пакао или у рај.

О сведочаству /Александар Марић

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

Свет је сведочанство
И нема покрета незапамћеног
Ни малог таласања воде
Ни плахог таложења неба

Све је забележено ревносно
Прибира се писар и трава
И нежељено и жељено памте
Сведоци случајни, промишљени геном

Слободно вуци своје тишине
Прећутане клетве или срамоте
Осећања неисказана и страна
Свет овај сведочи трен као и век

Свет је сведочанство
Неиспуњива меморија
Спремиште сваке речи
И испраћене и прећутане

Ниси се провукао незнатан
Иако мали инсект историје
Твоја се псовка зачађила
А врлина просијала на летопису

Свет је овај сведочанство
Саделан да баштини импулсе
И сваки делић тела, честицу
Удостоји сећањем, дакле трајањем

 

У магли / Драгица Савић

OLYMPUS DIGITAL CAMERAУ магли

И не видим више очију твојих сјај,
губе се руке и обриси твог тела.
Кад те изгубим из вида настаће крај,
магла те од мене скрила и однела.

Успомене магла не може да збрише,
сећање на тебе је кристално јасно.
Душа вечно памти што срце испише.
памти мирис цвећа у пролеће касно.

Замолићу ветар да маглу отера,
да могу да гледам јасно у даљину.
Слепило ћу из очију да истерам,

да не потонем кроз маглу у дубину.
И не видим више твоје драго лице,
,л кроз маглу пламте твоје смијалице.

Проклетство

Све оно од чега се срце твоје гнуша
и што изазива гађење код људи,
спознала је твоја грешна душа,
огрезла у разврату и блуди.

Лечио си своје живе ране,
што су гутале твоје ткиво.
Ниси дао сузи да кане,
проклетство је било живо.

Ниси знао пут ка срећи,
све што си чинио била је грешка.
Нема моста који ћеш прећи,
вртиш се у круг као вртешка.

У ушима гласови брује,
ти не видиш путоказа.
Нема се тишина чује,
зарасла је свака стаза.

Све се губи, нестаје без трага
и неће се десити чуда.
Издаје те твоја снага
и топи се од блуда.

Наследио си лоше гене
и у теби је прорадио црв.
Осећања куљају и пене,
у венама ти кључа нечиста крв.

Чашу горке жучи пијеш,
не помаже чак ни бекство.
Било где да гнездо свијеш,
са тобом ће бити и твоје проклетство.

На дну

Кад паднеш до дна,
пробудићеш се из сна.
Сунце без сјаја,
туга без краја.

Бол те кида,
безобразно без стида.
Туга без рока трајања,
грешник без кајања.

Кријеш уморно лице,
гуши те осећај кривице.
Птица без крила,
сузом наквашена црна свила.

Твоје име туга има,
давао си љубав погрешнима.
Бауљаш по дну,
тражиш светлост у сну.

Скрива те тмина,
на дну царује тишина.
Зрак сече тмину,
а речи гутају тишину.

Стремиш високо,
светлост тражи твоје око,
да изађеш из тмине
и преболиш пад са висине.

Кад једном доживиш пад,
окусиш чемер и јад.
Плашиш се чак и сна,
јер тежак је пад до дна.

 

Стихови

Из маште моје извиру речи,
којима најлепше стихове ткам.
Песма уморну душу лечи,
када си тужан и кад си сам.

Поклонићу ти стихове своје,
кад у њих уткам речи давно заборављене.
Писаћу срцем име твоје,
кад пронађем речи давно изгубљене.

Речи ломе нему тишину,
зато их изговарам гласно.
Оне продиру кроз глуву тмину,
да их можеш чути јасно.

Пођи трагом речи мојих
и зарони у стихове моје.
Не стиди се осећања својих,
из којих извиру искрене речи твоје.

 

Кучка

Њени су образи врели,
док те љуби у хаустору неком,
али она тебе не жели,
она је у свом свету далеком.

Њена је постеља врућа,
у њој се топи твоја снага.
Не можеш је довести до ганућа
и не можеш је звати, драга.

Са њом не можеш нежне снове ткати,
јер њене су руке грубе.
Она те никада неће спомињати,
док буде љубила неке друге.

Њена кожа је глатка,
као свила што на постељи шушка,
а њена уста нису слатка,
она ће заувек остати само кучка.

____ Из рукописне збирке пристигле на Јубиларни књ. конкурс.

 

Цареви, братство, Руми / Никола Александар Марић

Један Персијанац у мени је
Одмах видео свог брата
А то није први пут да се
Срећу једна Балканац
И један носилац дуге културе

Ако причамо о слави
Ту био је Дарије Велики
Који поштовао је сваку веру
И сваки храм богато даривао
А свештенике њине питао
О судбини, Богу и киши

Одавде се на далеку страну
Упутио Александар Велики
Који у сваком народу по град
Имењак градио је и библиотеке
Подизао и језике питао
О судбини, Богу и ветру

Ако причамо већ о Великима
Константин за кога сумњају
И да је Србин подиже град
Као мост светова да имају
Где да се склоне и храмови
И свештеници, војници и песници

Такав песник беше и Руми
Који обиђе све богомоље
И све књиге упи у себе
А бога нађе тек у свом срцу
Сакривеног као семе које чека
Светло молитве и влагу покајања

Такво је семе у срцу Персијанца
Препознало еме у моме срцу
Која се на први поглед збратимише
Без обзира што су нам језици
Помешани, а боја коже у валерима
Који се излише из кода Адамовог

             Рат, Сведенбург, секира

Нађем се кадкад на раскршћу
У запитаности да ли сам се вратио
Из одбране покушане, са војне
У којој непријатељ беше далеко
А рука његова и секира
Даноноћно над главама и крововима

Колико се њих није вратило
У илузију слободе и пораз части
До данас нисмо честито избројали
Или је је то немогуће знати
Јер падају начети борци и данас
Чак и рођени после страдају

Прелесно кола идеја Сведенбурга
Да живот наставља инерцијом
Док не свикне се на стање покоја
Па стварност постаје лаж
Јер затровано човечанство
Без прекида злоупотребљава ресурсе

А рат извесно траје
Док су годишњице и јубилеји
Само етапе вечите борбе
У којој победе прелазе у поразе
А порази на дужи рок постају победе

Док кратим храстова дрва
промишљам постоји ли замах
И његова секира и рука

Снег, Арктик, Давид

Снег покрива амбаре и дрвљанике
Непроходне постају стазе
Колико дуго траје казна
Kоја следи по кршењу завета
Или поступка противном
Родитељском благослову

Лед наступа пренесен
Невидимим рукама са Арктика
И ставља на искушење лозу
Ону винову и ону човечију
Прикупљају се становници горе
И планина око села и градова

Завијају вуци близу торова
Али људи завијају гласније и теже
У грабежи затечени и промашени
Прегладнело око вука гледа
Међу створењима једино усправљеног
И не распознаје у њему пастира

Птице небеске и дубравне
Немо траже храну по терасама
Када шарена завеса столњака
Заврши са својим оштрим тангом
А човек благо тамног вилајета
Дели и пати због запитаности

Узимам суво буково дрво
И стављам га у шпорет
Питање са почетка скидам
Као лед са стрехе
Који без одговора понире
У беле амбисе снега

Колико траје извршење суда
Над нама који не бесмо
Као Давид удостојени избора
Између три стихије због пописа
Јер страва наша није
Ни изблиза тако силна

Колико траје педагогија спасења
Над родом у тешком забораву
Од кога и птица и курјак траже
Да се запастири и почне да теши

_________ из рукописа

ЗНАМЕЊА / Слободан Бранковић

Тацит: Deserta faciunt et pacem appellant.
Стварали пустош и називали је миром
zaustavljena reka. Pek
Сад и рупице бубица гробови.
Камење што штрчи из дивље траве споменици.
Велики метални на Тргу победе.
Благе црте лица симболизованог лика.
Пролазници подељени, сумњичави врте главом.
Жене у црном преклињу.
Да није унутар пуке лимарије
Којим случајем срце злочинца.

__________ Видети о аутору: http://www.megatrend.edu.rs/fkm/biografija.php?p=21&z=1

Из рукописа ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ / (Никола) Александар Марић

Прво обраћање себи

гробљанска капја
У сваком глиненом ћупу
У светској котарици
Воћу донесеном са планине
Месецу пробушеном
Делић заборава стоји

Као страх од квара
Или немоћ да скочиш
Да загризеш дубоко дубоко
У илузију замењеном за живот
Делић заборава црн

На планети која памти
Која сваки миг региструје
У зони заборава дрхтиш
Да не снађе те сећање
Затурено лице одбачено

Шта је са твојом меморијом
Том свесном одбијању
Да све се испише до краја
Јер крај ужасава
А пред вечношћу зебемо

Јеси ли заборавио звезде
Разасуте око Распећа
У белој задужбини Симеоновој
У међи слободе и уздржања
Јеси ли заборавио звезде

Цариград, Београд, Хиландар

Лако је летописцу на извору
Отвори шаку за хлеб и со
И добија речи осољене уз нафору
А ми немушти, једва раскриљени
Затечени на заласку зимског дана
На путу завичаја жељеног

Уместо фанфара лавеж удаљен
Фрагменти возгласа света
Остављени заборављеним ходочасницима
А та мора јесу ли топла
Те очи упрте нечујној васиони
Уредно прислуженој

Град који можда је наш
Није упамтио одговоре на питања
Нас странствујућих
На западној страни, порода
Непланираног човеком, анђелом умољеног

Од гласова и еха узима песник
Усто и високи владар и зида
Зидине од беле воде
За престо умирене жествености
Покров дествени и семе пренесено
Кљуном голобици за величанствени храм

Маглич, Рас, Ибар

Сакривен рог је под травом и саћем
Винут на гору град и замисао
Треба нам сведок древног тока река
И људског страха од другог човека

У само име, у магли и вјеки
Стрмим путем пењемо се страни
Ту зид је само, ни дома ни цркве
Ни војске ине ни наше постројбе

Ово је покушај држања времена
У шаци којој прсти трну и цветају
Сунце је давно почело да жари
И ветар и киша да гребу ламеле

Сакривен рог је под травом и грмом
Лозинка запис у кориту реке
Камење живо писмена извија
И носи собом одразе и еха

Пало је царство, јорговани стоје
Прешле су војске и језици разни
Донжон кула осматра и ћути
И чека смену окаснелу снену

Скривен рог је под маглом и скрамом
Док гласник не приђе своме послушању
Или мала чета науком избрана
Алатима смерним и душама жељним

Дамаск, Бејрут, Васкрс

 
Не можемо никада да заборавимо
Да из тог града пут Свете Земље
Кренуо је извесни Јован Исцељени
Који са собом понео је два образа
Пресвете Богородице и дар песништва

Данас усред Ливанских шума
На аеродруму запојали су тропар
Песму узвишену Христовом васкрсењу
На језицима крштеним и позваним
На службу и живот без конца

Како је смешно из овог ракурса
Гледати на узјогуњене народе Запада
Преузнесене у љубомори и сујети
Како је страхотно одавде гледати
На расрђене народе Истока
Који граде и руше град по град

Тај позив оваплоћене звезде
Поетике кроз коју све је постало
Па вере утеловљене у ноћи зацељења
Одсечене руке, чуда на  једном песнику
Који ће се и оцем Цркве назвати

Не чују разјарени и погорђени народи
Заузети ратом у име Бога
За кога су сви сазнали да је Један
Али не схватају његове поруке
Кроз пророке убијене и песнике помиловане

Христос воскресе, Христос анести
Виче древни језик и носилац
Из арапског грла излеће Феникс
И опомиње на лепоту јединства
Које збива се када на облацима се појави

Онај који облаке начинио је да су му кола

aleksandar maric

______________ Александар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је три књиге песама „Студеница, Студеница“ (2003.), као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац едиција „Првенац“, „Косовски прозбеник“ (2008.), у издању „Градац“ Рашка и „Анђели жетеоци“ (2008), у издању Књижевног клуба Краљево. Добитник је награде „Богдан Мрвош“ за циклус песама „Ликови“ (2005.) који је сепарат из књиге „Анђели жетеоци“. …Објављивао у часописима „Свитак“, „Луча“, „Повеља“, „Липар“, „Бдење“, „Људи говоре“… Бави се есејистиком и књижевном критиком…

Своју поезију потписује са Никола Александар Марић. Живи у Краљеву.

UTVARA ŽIVA: Ružna sećanja / Eson Jaos

Bez  prozora noc
pauk tmina
prozdrljiva praznina
ugusenih reci
ko opelo
odzvanja tisina
s pola oka zbilja
uobrazilja
pokrovu mesto
na lezaju od sumnji
poleglo telo
guje leglo
rovari
podvuceno
rane pravi
skrnavi
ostatke grize
ko ostrica noza
hladno se primice
 nadoknadu trazi
oko odra obilazi
cereka se kezi
dok razum sa sebe
odezdu   svlaci
na vrat senke
omcu vec navlaci
covek mrtav

LUDILOVO

parče neba otpalo uvis štrči grana
utrobu rasporilo sad na nebu rana
ambis s neba sad krvari kaplje kap po kap
sve na gnjezdo oko gnjezda
obigravo dugu mrklu noć žalostan  kos
a krv zvižduk za aveti i hijene i glodare
zviždi fijuče mesec  žutom britvom  seče
pritajeno sve je tamo u tami okove poskidalo
propinjalo meškoljilo ugibalo džilitalo
ritalo isposničkim zovom parenja mamilo
kreštalo šištalo zavijalo kliktalo graktalo
urlikalo i jebački dahtalo daaaaaahhhhhh
odazov na zov uškopljene bol
na odrane rane soli malo dajte duže da traje
konzervirajte to bar znate
gluva od zova ne čuje komadanje dok
udovi kolo vode povedi me ude u se udeni
kolovodja mrtav hoće da se ženi
svatove medju nogama magijom vabila
prut krut čvrst bambus krut prut
klimavo mrtvo mlitavo u jamu da se stavi
ne može da se sahrani u rupu uglavi
uglavljena glava u sanduku od tela
unutra sva bela jezikom po zemlji mrljavila
mljackala mljackala balavila
brektali gmazovi i puritanski guzovi
hajde me opet hajde me opet
opet me stvori hajdeee bre
ne sutra! ne postoji tako duboka rupa
ta rupa  jedina može iz rupe da me iščupa
pa rog divokoze u nju nek zarine
al do vrha ne puniti uroka radi nikad
jer ne možeš  sprečiti da ti ono bane
sablasne ruke izviruju nečije iz mraka same
to moje ruke traže mene pipaju hladne
poznajem mrtvu sebe odgurkujem pih
zlokobna zmijo smrskana glavo
mozgom peta okupana tragova ljigavih pihtije
hrana za stomak i creva da primisao svari
pokvarena  živa da  bude na svojoj sahrani
do zemlje rep podvila cvili lili li
kosti zveče ničim povezane krnje
naslagane suve mesa dronjci
od pasulja se prdi
sve na kvarno
ovde smrdi
užegli  lonci
tamo patrljcima gmizalo sećanje
nervnim završecima
vukući kožu u fronclama
na njoj kraste ko poklopci
smrdljive
iz stvarnosti bljuvotine
zaudara tuberkuloznog pred smrt ispljuvak
nokti kosa nokti kosa
izmešani u sluzi
ah da i zubi
zrnca bela zrnca sva i ona izmešana dnka
rebusi zvrčke i razna pitanja
kako sukrvice plavičaste puni puni
od izmeta i mokraće sapuni ???
čik pogodi pismo ili glava
pa pljuni pi glava
eh da mi je sad makar samo glava
sa rupama smrdljivim i ispljuvkom crvljivim
izobličena makar ta glava bivša moja plava
zabadava sam je dala
za gotovinu veresija
umesto da se nabadam srce na šiljak nabadam
Čujete li?
začepi(ti) rupu na nebu
nema ko sada
drugi
da ne kaplje više s neba krvi
kap
po
kap
kap
kap
kap
nervira je ti zakoči
ja
nisam tu

Стваралачка иницијатива „ЗАВЕТИНА“

Сазвежђе ЗАВЕТИНА је окренуто многим другим сазвежђима, арипелазима, потконтинентима и континентама, живим планетама културе и књижевности…
Одавде можете кренути на пут без краја…

… Сазвежђе  београдских ЗАВЕТИНА окренуто је светлости, пљусковима, небу звезданом и везама међу људима, културама, живима и мртвима…

Темељ Заветина је – Складиште култног, алхемијског и препознатљивог.

Призивајући плодоносне пљускове неопходне српској култури и књижевности, обележеној дугогодишњом монополском издавачком “сушом”,  једноумљем, М. Лукић, почео је да објављује књиге, у сарадњи са другим писцима, уметницима, издавачима и добротворима. То  су били усамљени и друкчији гласови.

Средином 1983. године Лукић (1950) покреће у Београду ”’Посебну породичну заветину”’. Пошао је трагом два древна српска обичаја: ”’моба”’, ”’заветина”’. Може се рећи, да су “Заветине”  ”м о б а р с к а   а с о ц и ј а ц и ј а”, нетипично, непрофитно, антимонополско издавачко предузеће,начин на који се писци и уметници, читаоци и преводиоци, штампари и други, ”удружују и испомажу”…

Деведесетих година 20. века ‘Посебна породична заветина’ је постала приватно издавачко предузеће, чији су оснивачи били чланови породице Лукић: Мирослав и Александар и њихов отац Михаило. То предузеће је после годину дана прешло у власништво Михаила Лукића (1925).

Зона деловања : ”’Заветине”’ су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и ”она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике”.

Прва књига објављена са заштитним знаком ”’Заветина”’ био је роман М. Лукића Дневник за Сенковића. Затим су се ређали други наслови и часописи током деценија. Током двадесет и пет година постојања, “Заветине” су објавиле више од стотинак наслова првенствено српских писаца, али и руских, румунских

До пре седам-осам година “Заветине” се крећу кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, “Заветине”, покрећу  едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. “Заветине” на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања.

“Заветине” публикују као дигитална издања не само књиге, већ и неколико часописа. Овај мали издавач већ четврт века опстаје као ”непрофитни издавач, коме понекад помогну само поједини писци, добротвори”, и опредељење, (Мисија Заветина), чији је циљ, на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера.

Поједина дела српских писаца окупљених око “Заветина”, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле.

Поводом свога 25 рођендана, омогућиле су посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други…

До сада су “Заветине” објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца.

“Заветине” су , почев од 2000. године, до 2007. покренуле и издавале неколико књижевних часописа: “Заветине”, “Уметност махагонија“, “Дрво живота“, “Трећа Србија”, “Посебна породична заветина”, “Идентитет”.

Овај издавач је покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности.

“Заветине” су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији.

Последњих година “Заветине” су покретањем ”’Блогосфере ЗАВЕТИНА”’ постале на Мрежи ”знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања”. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности…

https://sites.google.com/site/zavetineagregat/       https://sites.google.com/site/editionsectiocaesarea/

https://sites.google.com/site/bibliotekaalas/        https://sites.google.com/site/zavetineinfo/

Заветине = Мирослав Лукић.У јавности се ставља знак једнакости између ”’Заветина”’ и Мирослава Лукића. С пуним правом. Лукић је оснивач овог необичног и жилавог предузећа.

Извори , или вечити чудесни коренови овог издавача:

Недвосмислен став, аватар.

У  „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“  посетиоци ће моћи да нађу текстове који су против сваког илузионизма – и у животу и у књижевности. Нећемо избегавати да објавимо негативне, па чак и сасвим омаловажавајуће коментаре који се односе на нека објављена дела, под једним јединим условом – да у тим коментарима – чак и кад су срочени на брзину – има аргумената.

Реална стваралачка критика: аватарска: аватар је у хиндуизму инкарнација божанства у људској или животињској форми ради супростављања злу на свету.Обично се односи на десет појава Вишнуа, укључујући и инкарнацију Буде Гаутаме и Калкина (инкарнација која ће тек доћи). Ово учење појављује се у Багавадгити у речима бога Кришне Ајруну: “ Кад дође до пада правичности и успона неправичности, тада се ја појављујем.“

Следеће године, 2013,  кроз неколико месеци, биће 30 година како постоје „Заветине“ на овом свету. Оне су дошле аватарски…

Знак „Сазвежђа…“ су  концентрични кругови: Они се шире у бескрај. Прелазећи до јуче незамисливе међе.

 

ŠOŠA / Veljko Bosnić

-Nije ni ružna,ovo je smiješno…jel to što možeš ,dali je to  sve što umiješ…Auuuuu….pa ovo je….izustio je svoje posljednje riječi  Šoša. P. U maloj trošnoj sobici sa prljavim zavjesama- radničke barake u Drvaru pored rijeke Unac koja je vijekovima plavila samo do ,,velikog kamena,,,sa kojeg je on -Šoša pecao debele klenove ispod mosta..

Tog sudnjeg petka, marta 2004. godine nestao je u isti dan kada mu je i inače bio rodjendan-ali toga se niko nije ni sjetio,kao što su mnogi okrenuli nevoljno glavu kada su na lokalnoj ,,topoli,, ispred gradske kafane-,,Zemljotres,,-pročitali da je preminuo Šoša. P.U njegovom životu -kažu-lomilo se u istom danu i ljeto i proljeće i dan i noć -java i san,a mogao je da dogura kažu svi,mogao je da dogura do Sarajeva,i postane gospodin i ne vrati se medju ove bijednike -radnike iz radničkih baraka bez broja…Niko nije mogao ni da ih popiše a kamoli da udari na bukove daske broj i time ih odvoji…Te dugačke kolektivne spavaonice umorne i prevarene  radničke klase,onih nevoljnika koji su radili kao sjekači i šumski radnici u lokalnoj pilani,, Grmeč,i onih smećara od kojih smo svi okretali glavu- jer su bili posve prljavi i masni…Jedan od takvih koji je čitav život praznio tudje kante za smeće,čistio – predano ispod svakog limenog kontejnera  bio je i Šoša P-,,.ljudeskara,, preko dva metra i velikim ručerdama kao lopatama.

Niko, zapravo nezna kada se ovaj ,,div,, od čovjeka doselio u naš mali gradić- pored Brine u kotlini  koju je vijekovima presjecao i koju i dan danas presjeca rjeka Unac-tačnije neka – smješno mala rijeka,u jesen,, poludi,, i pokaže svoje zube…inače, više potok nego rijeka…ali i to nije bitno…Kažu neki,da je kao mali dječačić ,iskrcao se iz ,,Ćire,, koji je saobraćao prema Jajcu i dalje do Prijedora,onom uskotračnom prugom…onom koju je Austrijanac  Oto Štambajs izgradio- pilanu  i otud i Drvar grad i sve one bareke radničke.

Iskrcao se prema toj priči i onako mlad i jak, odmah latio se posla,počeo bez ičijeg pitanja da pomaže smećarima koji su se danima nevoljno vrtili u tom djelu grada oko ,,radničkog,, kako su svi zvali taj dio kotline…Ništa nije govorio..uzeo jednu metlu i počeo da čisti,,-mete,, smeće,koje je ubacivao rukama u konjska kola sa velikom kištrom a koja su bila u vlasništvo domaćeg komunalnog preduzeće -,,Progres,,-.Pošto niko nije znao ko ga je doveo,a pomagao je smećarima-dobar glas je došao do poslovadje Janka B.tuberana koji je tog dana i kasnije-upisivao u malu crvenu,,šiktaricu,,sve o radnim potezima i akcijama svakog dana.

–Rodjeni koga je ,,štrikiram.,,..,,jebo,, je sve svoje uzduž i poprijeko,,…taj će biti i dobar čovjek i dobar samoupravljač..i dobar drug – .nema kod mene škart..djubrad  se kupi i baca a ne ,,skuplja ,,i nosi po gradu…tako i ljudi…

U svoju malu crvenu knjižicu upisao je crvenom drvenom olovkom- da je važno..,,.novak stigao…ćuti  i ne kazuje ime…mlad…jak…ko konj….ko da ga je Šoša pravio….E ,taj Šoša je bio partizanski mitraljezac,popularan iz tih prvih posljeratnih filmova,onako glavat i jak i još mitraljezac…kosio je svojim ,,šarcem ,, njemce ko snoplje…a i ustaše i manje četnike…ali njemce…mnogi su mislili  a i ja se njima pridružujem da su se Njemci-,,švabe,,-jedva oporavili- jer ih je desetkovao u ratu samo Šoša. .A da ne govorim o ostalim ofanzivama i borbi Skojevaca diljom naše zemlje…Jugoslavije….

Janko je dakle upisao Šoša Pećanac ,i tako je ostalo za čitav život,niko mu nije tražio krštenicu  ni kada se ženio,svi su znali da je on zbiljaŠoša P..i to je bio zakon…Prihvatio je tako ime ili nadimak nije bilo ni važno..(.ko bena što prima  šamar)..e tako je ,,sjeo,, i tako je bio pravi -da su svi odahnuli kada se i sam nije ljutio i sam je prihvatio to Šoša. …Tako je počeo,i trajao sve one divne i duge godine u obnovi naše zemlje…bio je uvjek prvi na akcijama i radu…zadnji kada je trebalo da se hvali i drži govore … ..jedva su ga opismenili..jedva na jedvite jade…nikako da ukapira i da čita…gurali  su ga u Partiju, jer je kao čovjek bio stvoren za njih-nije htio..(.neiskusno )se pravdao da ne zna da govori i piše…i da nemože da sjedi..,,.neka …neka   samo vi  pričajte…Šoša  će da radi…i za vas i za našu partiju.

-Ej…nisam  ja za to stvoren…da sjedim i sijedim kao lutka…da samo budem ,,dokon.,,..neka…neka bogu hvala sad ću ja da počistim sve ono što vi uprljate…nemorete  vi uprljati koliko ja mogu da počistim..

I tako.Drugi su mišljenja da je on Šoša ustvari vanbračni sin nekog gradskog moćnika,nekog iz Komiteta ili Sindikata,ili Milicije…narodne….pa su ga onako krijući  gurnuli da radi a da nediž-e prašinu i da ne padne u oči…sve više se pričalo onako tiho..u kafani šaputalo…ma to ti je djelo N. T.sekretara Partije i Komiteta,jednom od osnivača prve partijske ćelije i vodje ustanka.

U Drvaru kažu ljudi-jedino žene  to potvrdile,da je taj N. T.bio lake ruke..,,.natezao,, je sve šo mu dodje ruke…navikao da drži  sastanke po šumi i ćoškovima…nije imao vremana  da se,,nabacuje,, djevojkama …,,drpao je sve što mu dodje pod šake…pravi predator…to ga je i kočilo u karieri ..da nije bilo,,one stvari,,bratac daleko bih ja doguro..ali slatka mi bila i jeste..hm…i sve je ..za šišanje..i staro i mlado…kažem ti ja…braćune moj … slatki…

Nije mu se dalo…Mogao je do sarajeva i on dogurati,ali,,morao sam se uškopiti,,e to je već druga priča.E,nisam nešto ,,kapac,,obrecivao se N.T. i značajno se ,,češkao.,,tamo dolje…

On je bio najsumnjiviji,i tako su ga doveli u vezu sa Šošom , on njegov- ćaća -niko se nije ni nakašljaoč  nije moguće…baš dobro a ima ćaću makar i N, ga pravio…

–Pljunuti N.T. naš .nije krila zadovoljstvo- njegova mater Draja T.jer je mladić bio ogroman i najvredniji radnik u gradu…i onda sve šo je najbolje, to je njenog N…pa i dijete..nema veze…Pljunuto moje dijete…nije prestala da se hvali Draja…kako ,znam…ma ima isti zatjevak kao moj N,e…samo ih vidite…pogledajte isti zatjevak….U stvari to je taj dio glave iznad vrata koji je po svim tumačenjima od svih..samo kosa može biti kraća…a i nemora.

–Da ..da zatjevak ti meni reci…a Draja luda..nezna…ćorava…jel da je isti zatjevak…pa eto ,treći su bili mišljenja da je Šoša u stvari naspravio jedan Njemac..

Godinama krio po šumama  planine Potoka,i kad se rat završio sišao da Drvar -.da kao čisti u stvari on je švabski špijun sa preciznim zadatkom…da otkuca  i pripremi napad na Drvar .ustvari drugi desant…jer kako znamo onaj prvi l944 nije uspio…pa sada ,,mjerka,,kako da se naplate za ono prije…eh…

TrišaT.najveći pristalica -te treće teorije vječite zavjere protiv ovog napaćenog naroda..

,,-Djavo i švabo,, ne spava –čekaju da jurne i pobacaju vas ko ,,govna,, baci vi spavajte…pjevajte mu.kancone one dalmatiske- tapštajte mu neka, vidićemo na  kraju u kom grmu čije tele spava….vidjećemo i dje se piša i dje sisa….

 

Istina,Triša-nije imao mnogo pristalica iako-je više nego uvjerljiv,svako je mogao da bude ubečen-sa strane i da podriva našu-zajednicu i Tito  na to stalno ukazivo…domaći izdajnici ne spavaju…moramao biti budni…stalno…nema odmora dok traje obnova…                                                              –

I meni se nekao ta teorija ,,dopala,,legla srcu ko mlada onom,,vragu,,prve bračne noći…Legla mala,legla a i kako nebi…

–Samo vi kunjajte..vidjećemo..čija majka…onako kakobi se reklo,tj.takorekuć

crnu predju prede…ko će se zadnji smijati-prisjeće mu doručak,…

I na kraju,bilo je nekih glasina,nekih tankih pričica,ribarskih uz vodu,iz dosade,dok riba ne zagrize..da je Šoša stigao iz Zenice.. i da je tamo ležao ,jer je ubio oca roditelja…Zadavio ga ,kao zeca…ko zna zašto i gdje…to i nije bilo važno…pravu istinu niko nije nikada saznao,istina se sama probijala kroz prašnjave ulice gradaDrvara.kojim je još uvjek ,,kružila,,glad i jad svih ovih posleratnih godina.Godina koje su,,strugnule,,uz nešto,prosto –otišle i koje niko nikad nije sreo,a kamoli vidio..Nikako…

Šoša- kupeći smeće i umivajući ulice od jutra do sutra… Ćutio  je i radio kao da mu je svaki dan posljednji,u životu…svi su ga zato i voljeli…i pored svih sumnji…Pitanja,velikih ,,tračeva,,strahova koji su ,,kipili,,uz prozor baraka-radničkih,udarničkih…

Nikad nije okusio ni kap- alkohola, što je prosto  nezamislivo   sa poslom kojim    se bavio -jednom rječju – to tada u njegovim-godinama je bilo ravno senzaciji-to niko ni prije niti poslije njega nije postigao,da ,,nepije,, bar na slavu ili l Maj,o 29.novembru da i ne govorimo a tek 25 Maja ili 22 decembra dan JNA  .Kažu da je samo jednom na  nekoj svadbi popio malkice, i kada je držao kraći govor i poželio sreću mladencima,nazdravio sa čašicom nekog strašno slatkog pića-ženskog kako su ga zvali  a to je bio,, Kruškovac,,misleći da je sok…kažu ,da je samo stresao se sjeo na stolicu i do ponoći  nije se pomakao sa stolice,kao kip je sjedio i samo je kroz zube procjedio Zenico jebo sam….ma..r.Šta  je bilo posredi zašto je to rekao..ili nije…ostalo je pod znakom pitanja…i još se tamo –čude…

Kasnije je ipak, otisno se u politiku…kako i to je ostalo nepoznato..        … odobravajući sve i svašta,postao zlata vrijedan,pa je delegiran i izabran uVjeće saveza sidnikata ono Republičko u Sarajevu…Čuda  nikad kraja…Šoša P. se opirao ali barem tri puta mjesečno do njega u radničku baraku kod Unca…svrati crni  Citoen-,,ajkula,, iz Komiteta,i vozač Dragan Grubor…Taj tihi čovjek,harminiša u mladosti i lutalica,preko svog rodjaka u Vojsci položio za vozača,i medju prvima vozio službveno vozilo,Volgu pa ovaj Citoen-ajkulu…

Drago je imao je zadatak da ga vozi na sastanke  u Sarajevo,pored Miljacke….u svečanom jedinom odjelu za te prilike…koje je dobio na revers od- Komunalca- svoje firme…Pošto je isti ,,ključ,,politički važio i u Predsjedništvu te organizacije-drug Šoša bude predložen i izabran u Predsjedništvo Sindikata,sa poslom da bude savjetnik na polju ekonomskog razvoja lokalnih zajednica-Komuna.

–Evo…čestitamo druže Šoša P.imate pravo da ubuduće se preslite u Sarajevo,radi posla…trebate nam ovdje…evo ključeve  od garsonjere na Marindvoru l2- prvi sprat…sve je opremnjeno i sredjeno…samo lične stvari morate prenijeti iz Drvara…naravno za to ćete imati i vozača i dnevnicu…kad možemo da potpišemo rješenje..                                                           –A kante….smeće…moliću ljepo…šta  sa tim…ko ćeme plaćati…šta  ću sa čizmama i radnim odjelom…šta  će reći ljudi…

,,Ajte…molim Vas…druže…Vi ste ljudi i Vi se pitate…pa to je jasno i prosto ko pasulj…imate i dva stručna saradnika –dipl.ekonimista koji će vam pripremati sve što treba.samo ,,opušten,, i polako,ali temeljito-Vi to umjete..I sve što kažete i onako je već neko isto rekao,dakle od viška ne boli glava-shvatate..Od viška… ma nije bitno…

Govore i sve…pa ništa se ne brigajte…lagano…samo lagano…vi ste Drvarčani borci…znate vi sve….eh….
–Ma tu ijest problem..nisam ja iz Drvara,vec recimo oklina… šta  s tim…

–Ništa…kako su partizani…još je gore bilo druže…sram Vas bilo..kako..ja..pa..ja..šta tepaš…zagrizi i
nepuštaj- tvoja pomoć nam je potrebna…ne kao neka snaša…tu skakućeš…e …jes li muško…vidima da jesi…i šta ti treba još..kaži….

–Ništa…oprostite ljudi…ništa ja….Šoša…

Dani zatočeništva.Robija-majka.

Te šugave jeseni Šoša P.je nekako uspijevao da održi prisebnost i normalno-ajde da kažemo i mako to i nije najsretnije objašnjenje,prisebnost…rezultat je to njegovog mentalnog zdravlja i mase fizičke sposobnosti…A zašto -zato što  jednog minuta nije zaspao, od kada se početkon septembra davnih 7o godina bio naprasno preselio u Sarajevo…kao funkcioner -zna se po ključu…to je značilo za Vas mladje -da je postojao ključ- po kome se birali kadrovi u Sarajevu  i Beogradu i ostalim gradovima u Republici-kriterijum koji je nalagao da se mora matematički provesti da na neko političko mjesto –po pravili treba i mora da se,,rodi,,tačno odvagan primjerak tog i takvog naroda,visine,težine i pameti…

Mora doći -po strukturi -recimo radnik ,srpske nacionalsti,iz nekog gradića u unitrašnjosti…Nije bitno ko je i kakav je…da li je uopšte u stanju da bude od neke koristi..ma to nine bitno ni dana danas(2012)godine…U stvari konji i ljudi su bili na istom,i jedni i drugi su radili,malo ,,kusali,,malo,,ono radili,,uz pjesmu naravno…I tako potpuno  su bili isto,možda su i danas(2012 g )na istom zadatku dakle konji i ljudi…

I nije za pohvalu neku…Kad bolje razmislim,naravno,ovo je lično mišljenje ničim izazvano,konji su bili u maloj prednosti,nisu pričali niti se razboljavali…a ljudi mekani,, skroz,, bolan…

On –Šoša nije u stanju da skroji dvije riječi-bitno je da postane dio mašine koja gazi,,diše –ćutke glasa-diže  ruku i tako  to…ostalo je bila istorija.

Ljudi su ostvarili penziju samo ćutke dizajući ruku i podržavajući one koji su bili glavni-dobijali stanove…zapošljavali svoje bližnje i one po preporuci…dobijali –onako

vikendice i ,,gratis,, ljetovanja po odmaralištima partijskijm i sindikalnim…automobile vozili na dzabaka…spisak tih povlastica bi bio strašno dug i nemoguć…strašno dosadan i nevjerovatan.

-Uh…jebo te bog…što sam kršan…što sam ljep….ćaća- me jebo…dje sam došao….šaptao je Šoša P.u nemoći da se ikome povjeri…strah i nepovjerenje ga je ubijalo…a krevet…taj francuski ležaj koji je bio presvučen crvenim  ,,somotom.,,..tek ga je izludjivao…nikako nije moga,, oko,, da sklopi…noćima je duvao u prste…brojao ovce i čobane od Sarajeva do Drvara…ništa nije pomagalo.San nikako da mu se navuče na oči…razmišljao je da pobjegne…ali naćiće ga…sada više nije bio anoniman,sada je bio državni službenik i više od toga…imao je stalne čuvare..pratioce…koji su spavali u stanu ispod njegovog na isto tako ,,skockanom,,stanu,na čijem ormaru u dnu velike sobe su bile  dvije dunje-žute,domaćinske.

Dvojica ljudeskara,koji su ga čuvali tih godina,i sami,,uhvaćeni,,na prepad u nekom selu nadomak Konjica i Goražda,uživali su u svom poslu,čuvali Šošu od njega samoga i nas samih…ko zna više od koga,i za koga,…a nije ni bilo važno…

Ta dava mladića,borili su se sa snom,i svojim ritmom da budu i dan i noć uz druga Šošu,uvjek budni,po mogučnosti…U stvari spvali su na smjenu,dok Mitar nadgleda,Hrvoje spava ko konj…i obrnuto…

…udbaši sigurno…u koznim jaknama i briljantinom u kosi…

-Šta sada druže Šoša…šta  sada da radim…pričao je onako sam,, go ko od majke rodjen…dok je šetao po stanu sa rukama na ledjima…Šta sada…kako sada..izaći iz ovoga…AAAAA!Konju stari…ržeš sada- ržeš sada…e neka…jebo te onaj ko nije….samokritički je sebe sokolio,ispravljajući  svoju palu kosu na oči..e…ljep si-…..         Jedne noći dok je ležao naledjima ko od majke rodjen…i zurio u plafon- na kojem su onako iz mraka treptale ulične sijalice…kao mali svitci…začuo  je dobro poznati zvuk Fapa-kamiona,i zvižduk i lupu limenih kanti….poskočio je od radosti i potrčao na prozorr…dolje ispod zgrade dobro poznate  face praznili su ulično smeće  iz limenih kontejnera…u svojim naradžastim odjelima…

–Alo…ljudi….kako ide….sretna rad…braćo moja…drao se- koliko ga grlo nosilo…tako da su svi ovi smećari zastali i čudom se čudili….š ta je sada to…u sitne  sate,  iza ponoći da im neko naziva dobrodošlicu….to se nikad nije desilo…nikako……

–Ej…rodjeni…čekajte  me…eto i mene…braćo moja slatka…

Oni dolje kao hipnotisani stajali su pored kontejnera i zurili u veliku žutu zgradu gdje su po izgledu živjeli oni sa dubljim dzepom…bogataši…a oni masni i ljepljivi nikad nisu ni okusili te čorbe koja se varila gore u tim svjetlim stanovima…

–Sreća vam pjevala…svaka vam dala…daj tu lopatu..e vidiš- kako Šoša P.to radi…nema ga u Bihaćkom srezu…nema bogumi…jok….

Divljački je počeo da baca smeće koje je nestajalo kao da nikad nije bilo -tu na uglu, te dvije velike zgrade,odmah na samom uglu na Marindvoru…u eksluzivnom djelu elitnih stanova…i dok su ostali smećari zadovoljno pušili i čudili se svom novog radniku…on Šoša je pucao od snage…vitlao je lopatom i smeće nije padalo nego je letjelo svuda oko njega …

Kao krtica je rovio i čistio sve pred sobom…ogronma gomila smeća bila je doslovice počisćena  za tren…sve je pjevalo od sreće..a on Šoša P.zvizdukao je sonu svoju —sa festivala..svaki grad uz naše more ima svoga Lora….i smijao se glasno naglasnije što može…usljedio je tada nagli aplauz kao na kongresu…tapšali su mu svi smećari i rijetki  Prolaznici, uglavnom pijanci koji su se vukli iz zadimljenih kafana i noćnih barova- onako pijani i nikakvi…sada su bili tu da podrže našeg  Šošu-koji je i djelio autograme kao prava filmska zvjezda…

–E..ovo je posao…e ovdje sam car…vidiš, kako sam kapac…pismen… šta kažeš…bracki….rodjeni….e dajte mu smeća pa ga kunite…još..još…drao se kao lud…dok su ostali prisutni skandirali…jos…jos….

Niko nije ni primjetio kada su plavci dolepršali do njih okružujući ih kao da su neki teroristi…či tavi vod policije i medju njima i oni iz vojne policije….svi na gotovs…Trpali su sve u,, marice,, i pravac Skenderija-centralni zatvor mjesto gdje su se ,,okupljali,, svi noćni dnevnio nesrećnici,sitni lopovi,pjanci,prevaranti…sabirni centar..Skenderija majka-tako su ja zvali….

Zagušljive ćelije su bile njihov dom, i pustalu su ih pred zoru ili ako se radilo o težim prestupnicima drugi dan u podne.Zašto baš u podne to niko nije znao…imali su plavci svoj sistem…biće da je tako…narodna milicija….sto posto…

Medju prvima su ispitali Šošu P.i odmah su ga odvojili po strani…druže Šoša javili smo vašim gore…eto kažu to je neki nesporazum…molim Vas da nam oprostite -nismo imali ništa loše…mislili smo da ste jedan od ovih bjednika…proplica i pijanica šljama naše zajednice…oprostite…izvinjavao  se brkati narodni isljednik…umiljavao se kao mačak- kada osjeti  da je ,,cicvara,, blizu stola…onako grebao je naprazno i podvijao repić, kao nevješt i posve nedužan…tako je htio da bude,…da ga slučajno ne uzmu pod svoje…oni iz unutrašnje kontrole…onda mu negine ulica i patrola i čučanje po cjelu noć …nema spavanja….

–Neka…rodjeni…samo vi radite…svoje…ja sam onako malo od srca…da se ko sjetim kako je to ljepo…bacati smeće..kupiti ga ..sklanjati…da li išta ima ljepše…ajde.kaži…eto vidiš – klimaš glavom…eto vidiš, da je to uživancija…Kako se toga nisam ranije sjetio…bio bi drugi Šoša  zapamti…                                                            –

Dotrčali su u stanicu milicije- ona njegova dva nesretnika- oba tek probudjena i usplahirana…š to su ga lako ispustili   iz vida,..ona dva kožna ,, udbovca,,,uhvatili ga kao da nose gajbu jabuka…i odnjeli u ,,Ladu karavan,, bjelu da bjelju niko nije nikad vidio,-koja je čučala dolje sa crvenim tablicama….državni….auto…

Šta nam radite druže Šoša…ubiće nas naši…uh….uh….pa nije to uredu…psovaće nas zbog vas..a vi krivi…pa stvarno… cvili su njegovi pratioci…a on je ćutao i zadovoljno se smješkao…kako se nisam ovoga sjetio ranije….

Donijeli su ga do stana,vrata su bila otškrinuta…i njegov sekretar ga je snjestio odmah u kupatilo u kadu punu vode…niko ga nije ništa pitao…zadovoljno je legao u prepunu kadu sa toplom vodom i meškoljio su dugo…dugo…odvukao se onako mokar ,kao stari mačak nakon,,februarske,,igranke na limenom krovu Djedine kolibe –gore u Ataševcu nad Drvarom.

Odvukao se pomalo iskusno,svidjalo mu se,to je vidio jer se ,,,lagano,smješio, do kreveta..i spustio se na njegov  krevet…go….i zaspao  kao maljem udaren…kao ćuskija…ni pomako se nije…svi njegovi pratioci su se smijali…a on spavao je švrsto tako čvrsto da ga niko nije mogao da probudi više…niko….a pokušavali su kada je bilo  već nekao vrijeme da se pšojavi u velikoj Sali Doma sindikata,na nekoj maratonskoj sjednici…Morao je po sili zakona da bude tamo…morao…

Već je bilo sumnjivo zašto drugi dan se ne budi…angažovali su ljekare…sve je bilo tu u njegovom stanu…ali nije se Šoša naš ni pomakao…samo je na kratko pogledao sva ta znojna ,,ružna,,partijska lica i opet uzdahnuo i utonuo u nebski mir san…Andjeli su se igrali sa njim,to sigurno..aon skakuktao je za njima gore tamo,i kupio smeće,šta drugo..

Ništa nije pomagalo…Ni neka baba-koja je imal ,,čudne,,moći,ni ona nije uspjela da ga pomjeri,da ga probidi i vrati u Sindikat.                                                                                                                                    –

Izgubili su izgleda nakon samo mjesec  dana -takve kome-mrtvila živce drugovi iz vrha i ekspresno ga poslali natrag u Drvar….natrag u onu radničku baraku- do Unca,niže bolnice…u njegovu sobicu obloženu nekim ponjavama…i ćilimom starim onim sa crvenim kvadratima,i nekim znacima koje je jednom krišom,snimio,,u nekom kaubojskom filmu,nekom obračunu indijanaca i kauboja.

..spustili su ga nemoćnog na njegov vojnički metalni krevet…koji je pod teretom jauknuo…i brže bolje umakli iz ovog sirtotinjskog okruženja…na krevetu  je Šoša bio potpuno  sam,sam na ovom i onom svjetu.

Na ledjima je ležao ŠošaP.još uvjek žmiređi…osluškivao je …dali su dušmani otišli…a osjetio je svježi zrak koji je parao njegova usta i crveni nos…ta svježina od vode koja je bila puna mirisa od vrba i trave…vlage i maglice one noćne…predivni ljepljivi osjećaj koji je prijetio da ga potpuno izludi i ohrabri da poleti…Ni šum se nije čuo…ni glas …naćulio je bio uši…niko se nije čuo..samo otkucaji starog zidnog sata,…tik..tak…otvorio je jedno oko…pa lagano drugo…ništa…nikoga…protegao se …pomolio Bogu…nešto mrmljao,nalik molitvi ili nečem što je pounavao,što mu je ulivalo snagu,volju…           Protegao serukama i tako divljački zjevnuo onako iz očaja…da su ga mogli komotno čuti- svi do pola grada…ništa…nikoga…Poskočio je na noge…njegova mala smrdljiva sobica od drvenih letava okovana…nikad ljepša…moj bogo…kakve ljepote…e Šoša … P a mora da si konačno uspio,da si konačno i ti nekoga pobjedio,onako na brzaka-

Ne misleći mnogo o posljedicama,o nečijoj muci-          ,,svaka ti čast, uspio si pobjediti one gore….svak ti  čast…joj…salameta…joj..Mileva dje si me dovela…joj….od sreće  nije mogao da dočeka da svane…polako je obukao svoje radno odjelo…svoj mantil navukao gumene čizme…na glavu posadio kačket…na kome je bilo izvezeno srce…a koje je našao u smeću…i zadovoljno se uputio mračnom ulicom do Radničkom doma-u gornjem djelu  Drvara.

–Evo mene… evo Šoše… jebo vas ko nije…drao se dok je trčao do svojih smećara koji su se nevoljno vukli po gomili smeća…tu nasred Titove ulice u Drvaru.

–Šoša  majstore…jebo te ja…paripe dje si dosad..nemoremo sami..vidiš- koliko je smeća…ma neka tebe …neka i nas…joj ljudi što  smo sila ..vratio se Šoša …vratio se Sime…a dje je bio…pio ….,,pička jedna.,,…pjevali su onako nakaradno njegovi jarani…i neka su….      Nikad se više nije udaljavao iz Drvara,.nikad ga niko nije vidio da je tužan i zamišljen…oženio se nakon svega,,,neka jadnica-prepečenica…Simeuna iz  Prekaje…podje za njega…izrodi mu samo jednog sina…Simana,…i jadnica još u mladosti oboli  i nestade kao trag magle iznad Brine povrh Unca i kotline…kao trag …

Šoša je i dalje čistio sve smeće Drvarsko i gorao ga u veliki kamion…svaku noć…spavao nije…i nije mu bilo teško…podizao je svog sina Simana…podizao a on rastao onako mali ,mršav na majku valjda…slabašan i blijed…po nesreć-i nastradao je u rovu…rat je dokucao i doŠoše …minibacačka pala u blizini Simana…pobila troje djece mladih vojnika ,i Siman ode kao trag magle podno Brine Drvarske…

Simanje bio gdje drugdje nego u Drvarskoj brigadi,od Prekajskih dana,medju prvim mobolisan,na uporno ,,navaljivanje,,Šoše,ljudi uzmite mog Simana,moju granu.I uzeše ga ljudi,na Grabežu iznad Bihaća.      Drvarska brigada držalaje  položaj i gdje se ratovalo…onako…tako….e ..teko….Grnula minobacačka i pokisila ga po nogama…Siman ostao  tako invalid u kolicima…jedva ga spasoše i okrpiše,…Šoša  umalo da nije svoje noge otrgnuo -da doktoru ponudi  da ušiju njegovom Simanu…umalo…e da može…drži- kidaj…ni trepnuo nebi…ni suze pustio…šta  noge..jebo noge…evo i ruke..sve ..oči..jebem ti život….

–I da rodjeni…obratio se tada ljekaru…u Petrovcu…na putu za radić Veliki,gdje je bila bolnica ili nešto što je nalikovalo na to…

Na pola puta izmedju ratišta i Drvara…gdje su operisali-amputirali ljekari…ne morete vi usrati…zakaljati koliko ja mogu sve to da plahnem…da pospremim…ajde da se kladimo….

Nije se ni kladio niti je do kraja te 2oo4 ni jedne riječi više-izustio..ć utao je kao zaliven…ć utao i čistio svoje i tudje smeće kao da je dio njega…uporno i to strpljivo,…kao da mu je posljednje…ni jedne rječi nije sve te godine više izustio,ni kada više niko nije ,,pazio,,šta će biti.

On nije izustio…ni jedne jedine…a svi kažu da je mogao da dogura do daleko…do vrha…to sigurno…Siman je odavno otišao…odgurali su ga u kolicima negdje u Srbiju…daleko u neki centar…

I nije se nikad vraćao u Drvar niti je pisao svom ocu…a on Šoša je imao samo njega….kako to…i zašto ostaje kao tajna…kao i inače- sve to što se odvija pred nama na ovome prostranom tepihu ,svjetu koji pulsira i bije kao lud…da je normalan nije…jelda….nije…eto….

-Nije ni ružna …auuu pa to je….spustio je glavu i nestao od nas Šoša P.tiho i kukavički ,kad smrt inače dodje po svoje….Pokupi sve djelove davno ispričane priče,rječ po rječ strpljivo kupi -obično pred zoru obavi svoje….kada smrt dodje…dodje po svoje….

Auuuuuu..pa to je….ostala ja poruka koja je razbila prozor i nestala negdje u svemiru…ko zna…

 

__ Veljko Bosnić rodjen je 1956 u Drvaru BiH.Profesor socilogije. Od 1997. g. živi i radi u Svilajncu.
Piše i prozu i poeziju.Objavio 2010. g. zbirku poezije Nebeska vrata u elektronskom obliku…