Из најновије књиге Вл. Јагличића

Црној Гори

са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)

са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)

1

Бирај европски пут, што краћи,
с берлинским зидом према браћи;
признањем иноплеменика
на уштрб својте и верника,
обезбожену цркву нову
дижи, да срушиш ту основу
на којој ниче све што ваља.
Признај лопужу за свог краља.
Зашто дочека баш ти, данас,
с ненашег мора бесни талас,
хиљадугођа чврсти план
да порушиш за један дан?
У вековима, част где стече,
од те, срамоте нема веће:
некад – тврђ српска сред свемира,
сад – недостојна и презира.

2

Где слободи небо сужња
да загрли отац сина,
с ветром лети душа тужна
Владимира Дукљанина.
А Србија – ко укле је
да искони сахне врело?
Осамита, без Дукље је
ко без душе празно тело.
Бог не дао, кроз тај прелет,
на смрт рода гордо лаком,
да се вуче српски скелет
ко штит пао за јунаком.
Него да се поле споје,
и удвоје, и утроје.
 
Доња Градина

Не може то да се схвати; јер вид само поплоча
зид у сећању – не може више да се прескочи.
Цркве над лобањама. Ми смо њихове очи.
Ветар по реци, ноћу, проноси нечији очај.
Лед је газ да убице лакше зајазе обалу.
Ноћ је одело злости, и то је сва вештина
прерушавања коју никад не позна већина
пре но што је доживи као последњу шалу.
Видесмо цркву нову, облика слова U –
у њој се служи богу који је се одреко.
Можеш ли мирно тећи до недогледа, реко,
на овом страшном тлу?
Кад два времена сродна прозорљиво сјединиш
тобом, уместо воде, потече крв невиних.

_______ Из књиге „Стуб“ (2013)

Advertisements

Из рукописа ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ / (Никола) Александар Марић

Прво обраћање себи

гробљанска капја
У сваком глиненом ћупу
У светској котарици
Воћу донесеном са планине
Месецу пробушеном
Делић заборава стоји

Као страх од квара
Или немоћ да скочиш
Да загризеш дубоко дубоко
У илузију замењеном за живот
Делић заборава црн

На планети која памти
Која сваки миг региструје
У зони заборава дрхтиш
Да не снађе те сећање
Затурено лице одбачено

Шта је са твојом меморијом
Том свесном одбијању
Да све се испише до краја
Јер крај ужасава
А пред вечношћу зебемо

Јеси ли заборавио звезде
Разасуте око Распећа
У белој задужбини Симеоновој
У међи слободе и уздржања
Јеси ли заборавио звезде

Цариград, Београд, Хиландар

Лако је летописцу на извору
Отвори шаку за хлеб и со
И добија речи осољене уз нафору
А ми немушти, једва раскриљени
Затечени на заласку зимског дана
На путу завичаја жељеног

Уместо фанфара лавеж удаљен
Фрагменти возгласа света
Остављени заборављеним ходочасницима
А та мора јесу ли топла
Те очи упрте нечујној васиони
Уредно прислуженој

Град који можда је наш
Није упамтио одговоре на питања
Нас странствујућих
На западној страни, порода
Непланираног човеком, анђелом умољеног

Од гласова и еха узима песник
Усто и високи владар и зида
Зидине од беле воде
За престо умирене жествености
Покров дествени и семе пренесено
Кљуном голобици за величанствени храм

Маглич, Рас, Ибар

Сакривен рог је под травом и саћем
Винут на гору град и замисао
Треба нам сведок древног тока река
И људског страха од другог човека

У само име, у магли и вјеки
Стрмим путем пењемо се страни
Ту зид је само, ни дома ни цркве
Ни војске ине ни наше постројбе

Ово је покушај држања времена
У шаци којој прсти трну и цветају
Сунце је давно почело да жари
И ветар и киша да гребу ламеле

Сакривен рог је под травом и грмом
Лозинка запис у кориту реке
Камење живо писмена извија
И носи собом одразе и еха

Пало је царство, јорговани стоје
Прешле су војске и језици разни
Донжон кула осматра и ћути
И чека смену окаснелу снену

Скривен рог је под маглом и скрамом
Док гласник не приђе своме послушању
Или мала чета науком избрана
Алатима смерним и душама жељним

Дамаск, Бејрут, Васкрс

 
Не можемо никада да заборавимо
Да из тог града пут Свете Земље
Кренуо је извесни Јован Исцељени
Који са собом понео је два образа
Пресвете Богородице и дар песништва

Данас усред Ливанских шума
На аеродруму запојали су тропар
Песму узвишену Христовом васкрсењу
На језицима крштеним и позваним
На службу и живот без конца

Како је смешно из овог ракурса
Гледати на узјогуњене народе Запада
Преузнесене у љубомори и сујети
Како је страхотно одавде гледати
На расрђене народе Истока
Који граде и руше град по град

Тај позив оваплоћене звезде
Поетике кроз коју све је постало
Па вере утеловљене у ноћи зацељења
Одсечене руке, чуда на  једном песнику
Који ће се и оцем Цркве назвати

Не чују разјарени и погорђени народи
Заузети ратом у име Бога
За кога су сви сазнали да је Један
Али не схватају његове поруке
Кроз пророке убијене и песнике помиловане

Христос воскресе, Христос анести
Виче древни језик и носилац
Из арапског грла излеће Феникс
И опомиње на лепоту јединства
Које збива се када на облацима се појави

Онај који облаке начинио је да су му кола

aleksandar maric

______________ Александар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је три књиге песама „Студеница, Студеница“ (2003.), као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац едиција „Првенац“, „Косовски прозбеник“ (2008.), у издању „Градац“ Рашка и „Анђели жетеоци“ (2008), у издању Књижевног клуба Краљево. Добитник је награде „Богдан Мрвош“ за циклус песама „Ликови“ (2005.) који је сепарат из књиге „Анђели жетеоци“. …Објављивао у часописима „Свитак“, „Луча“, „Повеља“, „Липар“, „Бдење“, „Људи говоре“… Бави се есејистиком и књижевном критиком…

Своју поезију потписује са Никола Александар Марић. Живи у Краљеву.

УНАОКОЛО ЈЕ БРУЈАЛО ПРОЛЕЋЕ / Мирослав Тодоровић

ИЗ  транзистора који држах на буковом трупчићу
Док секао сам на клади дрва
Прхну гавран вест – невест
(Радио Београд, 25. април 2005. у 13 h.)
Умро Чедомир Мирковић од можданог удара
Тишина у мени мукла све намах прекри
Учини ми се у трену да  све занеме
A унаоколо је брујало пролеће
Цветни струјали мириси

Умро Чедомир Мирковић од можданог удара
Туга ме у трену сколи неверица  чуђење
А славуји су  певали Косови звиждукали
Као да се ништа изван поја њиховог не догађа
Вести су ово само људске
Природа живи своје приче
Седим на дрвљанкику
Tужан због зле вести Невести
Седим и мотрим  чудо слику
Светли  животописно сјајем руменим
Располућено стабло старе трешње
Неописиво изван је свих описа
Оно је опис шта ту могу  речи песничке
Залуд о томе мисао и стих у стиху
Боја збори речитије од свих стихова

Мислио сам  на Чедомира
Чеду како смо га сви знали
На ретке сусрете на књиге
Чуо и овде његове речи из  сајамске вреве
Увелико се штампа ускоро излази
Твоја збирка  Свети мученици

Исечак о смрти одлажем у његову књигу
Лов на грешне мисли
Коју добих  на нишку адресу
Између корица прочитане књиге
Почиваће мироваће
Када год се књиге латим
Чедомира и овај дан спомињаће

А пролеће унаоколо пламти
Зазелењава гора не хаје за вести људске
За мисли моје суморне
У нестајању живе поседи наши
С годинама које су утихнуле
Још живе у сећању
Из стихова мојих чују
После свега
Истине овог света поручују

________________________________  Из књиге Мирослава ТОДОРВИЋА „БОЖЈА ВИЗУРА“ , која се однедавно може преузети као дигитално пишчево издање, уз помоћ Мобаровог института, са следеће интернет адресе „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ :

 https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/bozjavizura-poklonknigazamesecoktobar

https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/

ОДГОВОР НА ПИСМО / Бранка Војиновић Јегдић

Издвојено

Прказ  књиге пјесама: ,,ПИСМА ИЗ СРБИЈЕ – BREV FRAN SERBIEN“ Слободана Бранковића


Писање писама је некада био прави изазов у коме смо показивали свој краснопис и познавање језика.Савремена средства комуницирања избацише из употребе тај диван начин општења и замијенише га бржим али сувопарнијим порукама.Остасмо ускраћени на љепоти ишчекивања писма од пријатеља које нас је увијек обрадовало.Ипак, ових дана добих изненада на поклон писмо, чак више њих и  прочитах их са великим задовољством.Ова писма су нешто другачија од оних опште познатих јер су писана у форми пјесме а написао их је Слободан Бранковић и насловио ,,Писма из Србије“.Не усктративши пошаљиоцу одговор ја му отпоздрављам уз моју ситну књигу.
Бранковић је објавио збирку поезије која има своју особеност по краткој форми којом јасно и гласно шаље читаоцу поруку дубине са које он сваким својим новим ишчитавањем скида по један слој и открива истину која боли али је и пуна љепоте.
У овој збирци препознатљива  је везаност Космета за његову душу и тако свака пјесма, чак и она која директно не описује мјеста или догађаје  тога краја, индиректно указује да су пјесникове мисли увијек тамо међу остављеним успоменама.У одређеном броју пјесама које је посветио другима такође се та косовска сјенка провлачи и наговјештава његову тугу и безнађе.Пјесник нам преноси очај времена које није ни рат, ни мир или које јесте и рат, и мир.Рат за оне који воле крв, и мир за све оне који воле људе без обзира на различитости.Не могавши да одћути вријеме у коме завлада несвијет он проговори о данима који су тамо тамнији од ноћи, о љубави по којој одавно паде прашина, о слободи која се…сања.Сурова истина расијеца душу читаоца остављајући је да крвари и пече, немоћан да зацијели ту рану.Чита и ћути опкољен бодљикавом жицом неразума дивећи се поносу и храбрости.И плаче…
Да све није тамно и да се повремено појави свјетлост и обасја читаоца потврђују и пјесме писане на веома духовит начин преносећи нам неке догађаје из живота који су веома интересантни.Тај хумор разгрну таму и показа свјетлост и наду.

ПРИЗРЕНСКИ  БЕРБЕРИН

Трава
Неошишана
Изнад берберина.
Последњег царског.

Цедуља
На вратима радње.

Избледела.
Виси од 1389.

А  лепо пише:
Враћам се одмах.
Не знам да ли ће мој одговор из Црне Горе бити приближно добар као што су писма која стигоше из Србије, остаје да о томе просуде други, а ја ћу нестрпљиво очекивати наставак ових посебних писама који се пишу срцем пуним љубави.И топло препоручујем свима да прочитају ову изузетну двојезичну књигу јер ће пронаћи многе одговоре и тиме одагнати у неповрат заблуде.

RUPA U SRCU / Eson JAOS

(Iz novih i neobjavljenih rukopisa pristiglih na Jubilarni književni konkurs „Zavetina“  poslednjih nedelja)

____________________________________________________________


Kopaj,sadi,vadi,
važno je samo da ne dosadi.
*
Samo prati znake,
ko zna gde će te odvesti,
možda do nekog znaka.
*
Centar sveta je najobičnija mišja rupa.
Sakrij se u nju.
Što je sigurno-sigurno.
*
Ma kako mislila da sam se
dobro sakrila,
tragovi će me odati. (…)
*
Daću ti sve,
samo mi nemoj uzeti ništa.
*
Baš mi je ovako lepo,
dok se ružno ne uvuče.
Ali ružno se podvuče.
*
Ma dosta s tim,
hajdemo s ovim.
*
Beskrajno te volim,
zato mi je i došao kraj.
Sad sam i bez kraja
i bez početka. (…)
*
Pa dobro koliko tebi treba,
jel do neba?
Do neba,do neba!
*
Hajde da se nadjemo.
Ti podji prečicom
a ja ću za tobom.
*
Bilo bi sve sjajno
samo da sjaja nije previše.
*
Ima,ima toga još,
nego mi već muka da pišem,
pa htedoh da skratim
tako što ti vratim.
*
Ako i ti odeš, ostaću sama.
Biće nas onda i previše,
ovako smo barem sami.
*
Kako sebi da objasnim
šta se sa mnom zbilo.
Ma reći ću nije ništa ni bilo.
Bilo-ne bilo.
Važno je da se zbilo.
Objasnite mi,
kako da objasnim sebi
to što ni vama nije jasno. (…)
*
Ako se sretnemo,
ja ću se praviti da se ne poznajemo.
Ma suviše se bre pravim,
to je samo dok se ne uspravim.
*
Nije vreme za deljenje,
vreme je za množenje.
Saberi-oduzmi.
Dodješ tamo gde si bio.
*
Daj mi ključ,
otključaću sva vrata.
Tvoja neću ni pokušavati,
dok mi ne daš ključ.
Dobar ti ključ.
Samo ne umem da otključam.
Šta ću kad nemam ključ.
Ma daj mi ga, bre.
Dosta smo se igrali davanja,
sad mi ga stvarno daj,
inače ću sama otključati
pa ćeš videti da imam ključ.
Dobar mi ključ. (…)
*
Čisto ženski ne postoji,
il je čisto il je ženski.
Sve ostalo je mutno. (…)
*
Moraš imati nekoliko muževa.
Kolko muževa-tolko uževa.
Dovoljno ti je i jedno uže oko vrata,
zato zaključaj vrata.
Navaliće uževi.
Pomislićeš da su muževi.
Ne plaši se nije,
to je samo jedno uže oko vrata,
da ne bude rata. (…)
*
Imali smo sve što nam treba
dok nisu došli oni što misle
da im ništa više ne treba.
Lepo bogami.
Pa i ne treba nam ništa više. (…)
*
Bog je neumoljiv.
Molite ga džabe.
Skupo će vas koštati.
*
A šta ako su i raj i pakao
na istom mestu.
U testu.
Hajde da testiramo to mesto.
Možda je mestu tu i mesto.
*
Ništa nije pomoglo
to što sam plakala.
Nije moglo.
Jer da je moglo,
ja ne bih ni plakala.
Iznemoglo.
*
On ima rupu u srcu.
Toliko je duboka da ceo svet
u nju sa lakoćom propadne.
Drži se sine.
Drži se sine za svoju rupu,
u njoj je spas.
Svih nas.
*
Volim kišu,pluća mi dišu.
Dišu i uzdišu.
*
Andjele,
plašim se da ti dotaknem krila. (…)
*
Sveti duh te vodi i odvodi.
A gde su odvodi.
U vodi.
*
Dirao me,dirao,
po duši mi svirao.
Ne čujem više ništa od te muzike.
Osim muze.
*
Drumovi,
zato ste vi umovi.
Prolazite svuda,
hajte malo i ovuda.
*
Svi su učinili ono što je trebalo.
Na kraju su shvatili
da ništa nije ni trebalo.
Eto vidiš,
ipak je nešto trebalo.
*
Jesam.
Samu sam sebe rodila
i porodila. (…)
*
Meni je najlepše voće kajsija.
Volim kad sija.
Kaj stvarno sija?
*
Nemoj bacati kamenčić u
bezdan moje duše,
nećeš imati strpljenja
da dočekaš odjek.
*
Puzavice puzo,
bi li mi dopuzo.
Ne boj se,neću ništa.
Mislila sam samo da te zgazim.
*
Za Ameriku bih rekla da je pičkin dim
samo da mi tamo ne živi sin.
Živeo,sine moj.
*
E moj Musa,
volela sam te do bola.
Zato sad samo gola.
*
—————————–
Opet sam prokrvarila.
Jebeš olvejz.
Meni treba za vjeki vjekova.
Ceo svet bez olova.
Oči moje,
da će Bog da progledam. (…)
*
Svaki otac voli svoga sina.
Da nina.
Zato ga i razapne.
Da se malo i on popne.
Voli otac svoga sina.
Al’ šta je sa kćerima.
Što ne da i njima?
Hajde,tata,
razapni malo i mene,
da prostruji i kroz moje vene.
Da ne vene.
*
Ja bih sebe dala za tebe.
Ali tebe teško za mene.
Teška sam ja za zamene.
*
… Ma,ne bre,samo sam spavala.
I kome sve nisam davala.
Ju,Bože.
Al’,sam se u snu nadavala.
Ma,ja više ne smem ni zaspati.
Bojim se opet ću nekom dati.
Pa mu posle bol zadati.
Sve u svemu,
bolje ne spavati.
*
Bolje da se nisam ni udala.
Koja sam budala bila.
Bolje da sam se oženila. (…)
*
———————–
Pričaju ljudi-kopile.
A ti KO PILE.
Pile moje malo.
Valja te nunati.
Nu,na nuna,
majka svoje zlato,
hoće ga u blato. (…)
*
Zato mi je i teško da vam kažem.
Lako bih ja da ste vi normalni.
Odma’ bi ste sve shvatili.
Ovako mi je puno teže.
Misli mi beže.
*
… Imala sam pre jednog Nenada
i nije me uopšte iznenadio.
Bio je kao i svi ostali.
Došao iznenada i nestao iznenada. …

*
…Ja sam ti Bože,luda i bez uda.
Ispuni i meni samo jednu želju.
Imam sve,samo nemam grbu.
Daj mi grbu,da niko ne vidi….
*
Muka čoveka na svašta natera.
Tako sam ja čitala jednu knjigu,
„Budućnost nostalgije“
i nikako da je shvatim.
*
Nije bilo drugog načina do da poludim.
Tako isto,i vi,
čitajte,čitajte,
dok ne poludite,
posle će te biti skroz normalni.
*
Niko ne voli normalne ljude.
Zato sam ja morala da poludim.
Pa da vidiš kako me
sad svi lepo vole.
*
I ništa je nešto ko ume da ceni.
*
Pljuj na Boga
a ljubi čoveka,
paćeš tako biti u ljubavi
s Bogom.
*
Najbolje je luda bez peluda.
Dje si pelude,grom te spalio.
Čisto za promenu.
*
…Sad si dopuzao.
Puzao pa dopuzao.
A tu sam te i čekala.
Znala sam ja da si ti puž,
moj muž….
*
… Diže li ti se,a?
Ma,dići će se,ne brini,
samo moraš prvo da ga nemaš,
kako bi ga drukčije i imao.
Ne bi ga nikako našao,
da te nije djavo snašao….
*
… Jebeš glavu,daj glavi nogu.
Pa da vidiš šta sve mogu.
Ma onda mogu,
mogu i bez nogu….
*
Dajte mi onoga što i zna i ume
da me razume.
Ovako,ne znam,kome ja sve ovo pričam.
*
———————————
Bila sam ja nekad skroz normalna.
Skroz-naskroz.
Posle sam se malo po malo srozavala,
previše sam se davala.
Ne valja,ljudi,tako.
Od toga može da se poludi.
A onaj ko može manje
taj mora moći više.
Zato sam se skroz iznenadila.
Došlo mi kroz Nenada.
Nisam mu se stvarno nadala,
samo sam u san padala.
I,gle,čuda sa sedam binjiša,
u snu sam sve više padala.
A nisam se tako nadala.
Pa onda kažem sebi,
bolje i u snu da poludiš,
nego da stvarno poludiš.
Ludi neki snovi.
Snovi ludi,
od njih čovek da poludi.
*
Meni je najbolji prijatelj GROM.
On kad udari,on baš ne štedi.
Pa gde na prijatelju da štediš,
zato i postoje prijatelji.
Da udare kad treba.
A ne kad ne treba.
A znaju oni i gde treba.
Tamo gde najmanje boli,
zato su to prijatelji.
Ne boli njih za tebe.
*

*
Ne gledam TV-ne čitam novine.
Slabo se družim.
Ne volim da kuvam,da perem sudove,
da spremam po kući.
Moja mama kaže da sam
trebala da sviram klavir.
Ali nije mi sudjeno.
Volim skupe parfeme i
mnogo volim sitnice.
Volim da se igram.
Tako i sa rečima.
Neko je jednom lepo rekao
„Kome su reči igračke-
ceo mu je život detinjstvo“.
Pa kako detinjstvo a ušla sam u klimaks.
Nerado vam to priznajem.

(Po izboru urednika, iz jednog dužeg rukopisa. Videti  više o autoru:

http://kn950.wordpress.com/2012/08/30/simboli-su-boli-u-simbiozi-eson-jaos/ )

JEZIK ZA ZUBIMA

Mrak. Tišina.Tonem u dubinu.
……………………………………

                        ……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
……………………………………
Sve od vrha pa do dna,
samo sam ćutala.
Nemoguce.
Moguce, sad sam se probudila.
piše autorka u poslednjem pismu i dodaje:

….a kome cu ako necu Vama?

СВРЗИСЛОВО / Иван Шишман

Издвојено

ТАВАНИЦЕ
 
Таванице у Новој кући су беле,
али ако се погледом у њих удубиш кад не можеш да заспиш, видећеш да је тамо записано оно о чему се никад не говори.

Кад сам био мали, спавао сам у соби у којој и сада спавам преко распуста летњег : оној чије прозоре заклањају гране крошње великог дворишног ораха.
Видео сам на плафону лик моје покојне мајке како се смеши, и хтео сам да је позовем…

У њеној соби, оној црвеној, са плафона виси паучина.
Тамо је записано хијероглифима нешто што још увек не умем да прочитам.
Да ли мој  старији брат, који сада тамо спава, кад не може да заспи, покушава да прочита оно што ја не умем?

У Чикиној соби на алабастеру је пропет један лав.

На плафону ходника хризантеме су водиле дневнике без краја…

Свакога пролећа крече
Кујну и Трпезарију,
и нови слој креча је премазао
оно што је минуле године записано…

А Остава и Купатило
су ицртане мрљама каквих нема ни у најлепшим подземним пећинама…

Таванице у Магази
годинама време гази.

Пасуљ, масна рибља чорба,
качамак и врућа проја
описали су своје старинске сторије, на плафонима Дедине собе и летње кујне.

Где држе брашно, семе и електрични млин.
рашириле су се мрље бујне.
Ту се једна коленика цери
газди и мајстору,
пролећу и Вери.
Ту пропадање, на ваги
може да се,
ко брашно,измери…

У Пивници је као у димници.
Ту стражу чува бачва и каца и ред буради од церовине.
Веверица кроз димњак силази,
ласица, мишеви, пацов, царић.
На плафону се потписао дух покојника,
винопија, ракиџија,
прадедова и њихових двојника.
Бекрија, дрвених адвоката, писара,  проводаџија…
Ту су записане замршене фамилијарне хронике.
Најтамније су исписане странице
разбојника и инаџија…

У Библиотеци, на крају Магазе,
где се родио мој Отац,
мишеви и паукови на књиге пазе.

Са плафона отпада леп,
као са багремових грана цвет
и открива концентричне кругове
извежене ластавичјим ибришимом, оцртане
црним мастилом.
Као годови, сваки  круг има своју невероватну причу.
Из једног зрикавци зричу
по сву ноћ.
Из другог детлићи кличу.
Брегунице, спрудњајке, шева.
Из трећег Адам и  Ева.
Арханђел Гаврило.
Марија Магдалена, Исус Христ.
Света породица.
Арханђел Михаило.
Из четвртог мувар и уврати,
јасенови, волови, пар препелица.

Ту сам сигуран свој на своме,
у друштву огромном и добром.
Чак и кад у кревету старом ноћу
лежим  са поскоком или кобром,
сенкама изломљеним.
Ту су све аждаје и дивље звери,
гавранови и несреће и судбина,
Очевим стрпљењем и љубављу, радом припитомљени…

Кад Сунце залази, оно све у Библиотеци златом окупа.
Ту нема приступа
ружна реч, лаж, незнање, Сврзислово.
Испод ове таванице
миран сам као испод сводова
цркве у Кучају, Раванице…

Ту не постоји крај пруге,
рампе и врагови, неразумевање,
мржња, замке и границе…

ДЕДА ПИШЕ ЛАСТАВИЧЈИМ МАСТИЛОМ,   А БАБА ВЕЗЕ ЛАСТАВИЧЈИМ ИБРИШИМОМ
 
Деда пише лако и лепо,
а говори као Сврзислово.

Баба везе ластавичјим ибришимом по безу од снега, јутра.

Гугутке на мајијама
упорно нешто понављају.

Једна жуна свира на флаути.

Деда пише исто и исто, као да вежба краснопис…

Мој отац пише другачије, не цифра као Деда.

И мој Стриц пише другачије, никад исто.

Видео сам како струже моторном тестером тополе у Лакомици : из топола вода пишти.

Тако мој Отац и Стриц пишу…

Баба пише по лејама, по браздама, по баштама
ластавичјим ибришимом.

И виноград Баба веже
ластавичјим ибришимом.

Све су песме написане
и све су књиге написане.

На мрљама на дувару,
на папиру  белом као врх планине.

Белина се раширила гиздава,
белина до бескраја,
али нема никог да је чита.

Више је оних што хоће да шкрабају
по белом видику целом.

И они записују по белини,
по већ написаном и невидљивом,
најчешће свој потпис,
као Деда.

Много има Сврзислова…

РРРРРРРРРРРРРРРРРРРР!
*
24. марта 1999. године, допутовали смо из Београда, неготинским аутобусом  : отац, мој брат  и ја;  увече.Ноћу су бомбардовали  градове. И села. Па и Раковицу, где смо становали. После неколико дана, почео је велики ратни школски распуст на неодређено време. Ми смо спавали у тзв. Новој кући, а Деда и Баба у  Магази, испред које је Шупа са луковима, испод које има ластавичјих гнезда. Још док сам био мали,  направиле су гнезда под гредама, као осе осињак…Два гнезда. Од блата. Изнутра су била постављена ластавичјим ибришимом. Од нечег свиленог и топлог су били, лети, и птићи црвеножутих кљунића, који су увек зевали. Ми смо редовно долазили код Деде и Бабе, као што су се и ласте враћале из топлих крајева почетком сваког пролећа. Кајсије су већ биле процветале, и тулипани у врту ; зеленела се стаза уоквирена
шимширом. Под шупом је био велики сто са столицама, где смо често седели, али – није се чуо цвркут ласта.
Ми смо се вратили пре њих. Гледали смо према небу, али уместо ласта, невидљиви авиони су писали своје саставе  с велике висине ластавичјим мастилом. Највећи део времена, проводио сам у Библиотеци, соби пуној књига, на крају Магазе, соби у којој се мој отац родио. Ту је он донео један стари кревет, који је скинуо са тавана изнад штале и очистио га од паучине и прашине. Волео сам да лежим у том кревету и прелиставм књиге, које ми беху на дохвату руке : то је било моје гнездо. Ту је био и  радни сто од чамовине с почетка века, и писаћа машина моје покојне мајке, ћирилична. Соба је имала само један прозор, кроз који се види  млада оскоруша, која је први пут процветала тек ове године, али и залазак Сунца. Слушали смо вести – наших и страних радио – станица, и већина је била као ластавичје мастило. Ласте се нису  вратиле ни кад су цветале трешње. Са оцем сам  редовно одлазио у шетњу, неколико пута у току дана, изван села, а најчешће предвече, према Обреновој Стражари, да гледамо пролазак возова, које ја волим, али – ни возови нису више пролазили. Све је стало…Али не и трава, и неколико зрна кукуруза, које сам посејао крај оскоруше испред Библиотеке. Они су никли и расли брже од мене. Видео сам и једну црвену змију крај пута, пре Ђуревдана, кад смо ишли до Дубрава да ишчупамо бршљан и пресадимо га у нашем дворишту, испод вишања. Бршљан се примио, као и кукурек, који смо ископали на другом крају села, једног дана, у Зукви. Отац ме је сликао испод расцветаних трешања на Главичици. Водио ме је у дуге шетње узбрдо, до Дубрава, и једног заборављеног кладенца крај неког салаша који је одавно срушен и из чијих темеља бујају коприве. Па и до виса Циганске Пољане, где смо кроз дурбин гледали Карпатске планине, стене у Љешници, Црни Врх и Ђулу Туријску, Раковбарски  Вис. 

Нестало је обичних и хемијских оловака,  али  ја сам у орману , који је моја Баба донела у мираз када се удала, нашао – бочицу са ластавичјим мастилом. Оно је цвркутало понекада на папиру, који је мој Стриц редовно доносио као и цигарете, као један славуј који се угнездио у жбуњу украсне јеле између Нове куће и Магазе. Ситне кајсије – џерзвалије – толико су  заметнуле плодова, да је отац понекада тресао стабло, јер не ваља кад воћка прероди. У винограду су већ цветале шпанске јагоде, као и дивље на Главичици. Ласте се нису враћале. Њихов лет  и цвркут ме је смиривао. Одлазио сам на железничку станицу и чекао да наиђе неки воз, али они нису пролазили ни увече. Тад су се на небу, између звезда, појављивале неке друге – репате. Сирене за ваздушни напад су нас будиле, расањивале, успављивале. На небу је било много оних опасних звезда и сателита, али на њих није обраћао пажњу онај славуј у жбуњу украсне јеле. Он је певао и ноћу, као што су и неке жабе које никада нисам  видео упорно понављале :Ррррррррррррр!

 

      Иван Шишман: СВРЗИСЛОВО  . – Из нових пристиглих рукописа на јубиларни књижевни конкурс, крај августа 2012.

Из књижевних прилога пристиглих крајем августа 2012.

Оним редом како су стизали!

________________________________
ЗОРАН М. МАНДИЋ

За НЦП

ПУТОВАЊЕ

Сањао како путујем
Последњи поглед
обасјавао је Сунце
Довољно светла за пут
кроз плаву таму
рекох себи пре
раскрснице између
Раја и Пакла
А тамо на том месту
велика непровидна врата и
никог на улазу
Да ли скренути лево или
десно питао сам се у себи
пре него што сам закуцао
Чему страх од грешке
Врата су се без шкрипе
отворила
Ушао сам
Срце је једини сведок да је
све остало тајна
Највећа тајна о ситницама
због којих у животу
неразумно верујемо да је
опростив сваки грех
И не праштамо их себи док не
онемоћамо

ПОУКЕ

На обали Каспијског мора
слушао сам мудрог старца
Хазумураха
– Ако ти неко поклони
тело не значи
да те је купио душом –
Старчево тело одавно је
почело да грца у променама
сужавања и гулења људске
Коже
Враћајући му се у малим
насловима успевао сам да чујем и
глас мајке док је говорила да на
човеку све стари осим имена и очију
Њена забринутост се није
односила на њено и моје тело
Знала је да душа брине о телу
ако јој поверавамо сумњу
зебњу и стрепњу ако не
паничимо пред лицем сечива док
расеца страх од свега што
постоји у вечној непостојаности у
праху понављања телесног пепела
Зато још увек верујем да су великој
несрећи кумовали фалсификатори
апостолских казивања као што су
Несрећа и опонашање нечије песме
Хазумурах почесто навраћа у моје снове
привлачи га мирис маслињака из
тестамента моје мајке и
прозор косог погледа мог
брата Душана на јади повампиреног
материјалистичког света
______________________________________    ИГОР РЕМС    МОЈ СЛИКАР


Из девичанске белине платна графитом
Извлачиш моја тешка бедра У даху сам Риба
Пуноће Осмехом ми плови јеванђељска икра
Покретима привремене потпуности назначиш
Грех густ као тајна етруске тишине
Снажне руке обавијају усред рањивог јутра
Зачету белину жедног ми трбуха У кругове се плету
Гнезде две голубице снежне отекле од зрелог меда
Безгласна у питомости давања кожа поприма боју
Лета Мирисима отвара се дивља оскоруша
Додирнута циметним акварелом свитања
Караванима прстију низ кичму отвараш језера
Бездан Грлатог лабуда нек окруне бисером
Звезде пред нежно потонуће
 

(Стихове овог песника публиковали смо пре изевсног времена на адреси http://znakprepoznavanja.wordpress.com/2012/04/23/%D0%B4%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%B2-%D0%BF%D1%83%D0%BF%D0%B0%D0%BA-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B3%D0%BE/  )

 ____________________________________  ШАЈТИНАЦ

( Pesma koju ni jedna novina ,ni casopis nisu smeli da objave! )
 
NJIMA NE SMETE NIŠTA


Vašeg vladarskog drhtanja
Oni su smradni prinčevi
Oni vas uče slozi
Oni slave sabijanje i pribijanje
Kožom uz  kožu, škrgit uz škrgut
Prdež uz prdeš
Prkosno ponosna mračna a kapela
Besna intonacija smradnih i bezubih molitvi
Veza između mošnica i usklika
Luk od pljuvačke do glasnih vokala

Hor velike nužde u velikim pojmovima
silovito bespogovornoduhovito
višeglasje u pretećoj,stadionskoj
maspesmuštini
zečevi slonovskih genitalija,
slonovi  crevnog sotone,
sindikat dnevnik jurišnika na večno
sudije, oratori,sluge i  ponavljači
gluvi autori ohrabrujućih besmislica
utišetilji različite sirotinje
horde u tesnom predelu,slap pljuvačnog sliva
niz tribinsku kaskadu
strane sveta podeljene na zloslutne koncentrate
podivljali sutonski papučari,nedeljni prebirači krompira
dasađujući na roditeljskim sastancima,aktivisti
sranja modernisti,ubedljivi odgajivači praznine
zamagljeni pred ogledalom, zapaljivi pred semaforom
bespogovorni,uzvišeni iz grlenih fekalija
filozofi-seratori,mutant – fenomenolozi
stipendirane zvezde guzne pomrčine
ikone iz krvavih ispljuvaka
radost i dika svesnih beskućnika
kadri da ne vide, spremni da ne čuju
voljnih da gaze   zaslužnim  zabranom
sve naš do mojega, sve moj do našega
svaka vaška naška, svaka gnjida strasna
nevidljivi od pripadnosti,
nerazgovetni od namernosti
s transparentnim tamponima većim od barjaka
himne,grba ,Sinoda i Predsedništva
za Njih narod igra
Njihov Gospod sudi

ШАЈТИНАЦ, Радивој