„Псовка“ : нова песничка књига Александра Лукића, мај 2015.

 

корица књиге
корица књиге
Библиотека МОБАРОВ, нова или основна библиотека  "Заветина"
Библиотека МОБАРОВ, нова или основна библиотека „Заветина“

Прва књига, која излази у овој бивлиотеци из штампе до краја маја је збирка песама  српског песника Александра Лукића, који живи и ради у Пожаревцу Александар Лукић ПСОВКА Библиотека МОБАРОВ Поезија. Есеј. Проза Поезија I, Књига 1 Издавач ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1 Главни и одговорни уредник Мирослав Лукић Оперативни уредник Димитрије Лукић Прво штампано издање, мај 2015. Тираж: 500 примерака Припрема за штампу „Поповић и синови“, Пожаревац Штампа „Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац Цена ове књиге је 720,00 динара. Можете је наручити директно од издавача преко мобилне Књижаре писаца https://krmikovac.wordpress.com/ или Уплатом преко Post neta на моб. +381653006950. Поручиоци изван Србије плаћају и трошкове поштарине. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 (молимо да нам пошиљаоци чим пошаљу новац напишу у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com, и број – control number).
Александар Лукић
ПСОВКА
Библиотека МОБАРОВ
Поезија. Есеј. Проза
Поезија I, Књига 1
Издавач
ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1
Главни и одговорни уредник
Мирослав Лукић
Оперативни уредник
Димитрије Лукић
Прво штампано издање, мај 2015.
Тираж: 500 примерака
Припрема за штампу
„Поповић и синови“, Пожаревац
Штампа
„Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац ———————
Цена ове књиге је 720,00 динара.
Можете је наручити директно од издавача
преко мобилне Књижаре писаца

 

 

SINAITICUS 

Безвредне менице – свежњи

папира задављени канапом

у фиоци писаћег стола.

Бледо мастило – породични потпис.

Утваре генерација од – до: Бог свети зна.

Рачун ненаплативих потраживања.

Век чамотиње чуван у фиоци стола

стварни власник меница – самоћа.

Кад сам стао упознавати лице и наличје

зајмова: проби ватра од зиме, од пролећа

из њих крволипти пламен давнашњих дугова.

Варљиви март током дана мешаше годишња доба:

киша, сунце, канонада бабиних јарчића, ругоба.

Бледо сићушно сунце слабашним зрацима,

нејаким зрацима попут снаге једногодишњег

детета, сврати кроз прозор, проби разбојник

не чинећи штету велику, уобичајену за лоповима,

осветли унутрашњост фиоке, стиже да види

а да заузврат не узме ништа.

Духови предака беху то у сечивима светлости

на пропутовању: век безбожништва – кркља.

Менице напуштене у светој тишини трепере –

менице које гледам са сетом данас чекају расправу

о заоставштини архива. Наш Codex Sinaiticus

– страва.

Захуктали свет напољу изводи представу

под сунцем, мимо сунца. Спољашњи свет,

акварел. Породично благо скупљено у

историју непопуларних трагедија нуди

слепу веру предности безготовинског плаћања.

Пупољак у вечитом оклевању

чека да букне пламеном из себе.

  •  Песма са краја ове  најновије књиге А. Лукића, Стр. 79 -80    – У ову Лукићеву књигу  ушле су песме настале последњих година. Књига се  штампа као прва у „Библиотеци МОБАРОВ“ – основној библиотеци „Заветина“ (посвећеној пре свега најугроженијим књижевним жанровима: поезији, есеју, неукалупљивој прози….)  Цена 720,00 дин. Уплатом преко Post neta на моб. +381653006950. Поручиоци изван Србије плаћају и трошкове поштарине.Новац шаљу преко Western Union-а на адресу:Мирослав Лукић, 180 309 Београд,ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13(молимо да нам пошиљаоци чим пошаљу новац напишуу електронској поруци, miroslav7275@gmail.com,и број – Control number).
Advertisements
Featured post

Портрет Беле Тукадруза у најновијем броју „УНУСА МУНДУСА“, бр. 47/ 2014.

Ових дана је одштампан „УНУС МУНДУС“, часопис за уметност, науку и културу, бр. 47. – први. пролећни (2014), на 626 страница великог формата. ( Издавач:НКЦ – Нишки културни центар, Булевар Зорана Ђинђића бр. 37, 18 101 Ниш, преко кога се може поручити)
Поред обиља других књижевних прилога, УНУС МУНДУС, доноси и „ПОРТРЕТ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА“ , заиста читав један свет. ( стр. 251 – 443).

unus mundus br. 47 , пролеће 2014
unus mundus br. 47 , пролеће 2014

Сепарат или блок о Бели Тукадрузу отвара се подужим и занимљивим интервјуом, који је прошле године водио са Бела Тукадрузом, Мирослав Тодоровић – један од уредника часописа: „Писање као трагање за истином: или мисија књижевног легионара“ (253-260).
Следи (1) занимљива грађа о Бели Тукадрузу, успеху, неуспеху и поразу, и другој, друкчијој незнаној Србији (критички текстови Беле Тукадруза, настали последњих година) (стр. 260 – 268).
Затим (2) : одломци из романа Беле Тукадруза: одломци из „Ујкиног дома“, „Доктора ссмрти, 1-2“, „У друштву пустињских лисица“, „Северци“ (268 – 282).
У 3. блоку штампа се избор из критика о Бели Тукадрузу (романописцу, песнику, антологичару, уреднику) (прилози Миодрага Мркића „Официјелна књижевност и М. Лукић“, два текста Мирољуба Милановића о романима Беле Тукадруза, подстицајан текст песника Александра Лукића о популарној трилогији „Младост без старости и живот без смрти“, Јагличићева оцена романа „Северци“, „Романексно, а у стиховима“, оцена Милисава Миленковића књиге песама „МОАРА ПАРАСИТА:лице“, „Добит која се дељењем умножава“, тескт Анђелка Анушића о поезији М. Лукића; и „Лице и наличје „Пусте воденице“ Александра Б. Лаковића.
Најобимнији је блок из Бела Тукадрузове најновије песничке књиге „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ“ (стр. 299 – 443), где се у шест целина (1. Месец повратка богова – 6. Наочари Фернанда Песое) доноси избор из рукописа овог песника, настајалих последњих деценија, који по обиљу представља праву посластицу за књижевне сладокусце…

=== овде доносимо неколико песама из те нове књиге Беле Тукадруза:

Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)
Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)

ПРИ КРАЈУ РУКОПИСА „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ?“

Зато, због песме што ме раздире као плач, као јецање после катаклизме,
Јецање неколицине што сахрањују све мртве без почасти.
Због плача без суза, не похода у даљину, нити повратка у завичај,
Већ због путовања коме се не види крај. Путовања без престанка..
Због пустиње у којој има толико питања уместо кактуса.
И ниједан одговор. Дакле: празнина света у коме се две сестре –
Присутност и нестајање – међусобно сатиру. Нарциси на гробљу,
Походи некористољубиви : тренутак када разазнајемо како се наша судбина
Усклађује са нашим Крстом. У ствари, од доживљеног потреса,
Суштина је затражила азил , и повукла се као машта, као море.
Када би се гроб могао отворити и када би мртва уста
Могла да проговоре! Као што се књига отвара на оним странама
Које смо подвлачили. Кад духови не би постојали, требало би их
Измислити, јер они помажу на сваки начин комуникацију
Умрлих и живих. Неприродна, несазрела смрт је бомба
Бачена међу односе између душа. Разлива се као мастило
По оним реченицама на страницама књиге које волим,
Или по реченицама у бележници које отех бунилу, сну,
Чудовишту бојазни. Смрт је режисер; и та режија је у оном
Јуче, чак и у сунцу, сенкама, изниклој травицу, у ницању, чак
И оном ницању из пера песника, где се шире нови појмови и
Архипелаг памћења, које никакво ћутање не може ни
Подценити ни пореметити. Радо бих писао мртвима, али
Онај свет моје мисли не прима. Одбија их, али Бог је
Или већ неко дао Снове, пукотину, кроз коју могу да видим твој
Осмех одонуд. Опомене, помоћ, снага која расплиће чворове.
Живиш тамо где неће стићи нико други, чак ни потпуност
Мојих сећања. Просјански пут. Јове и вирови, дивља купина.
Доживљај који се не усуђујем да споменем, због лепоте.
Или због преливања вира у вир, бића у биће…
Како си лака у бездану, у тамном виру, у води, како твоја душа
Подрхтава као препелица у руци. Оно што се не усуђујем да
Именујем лепше је од чежње, и оно што оживљава представе о
Теби, то није само твоја топлота руке која је стварна на мом
Рамену и по мом укусу – то је фрагмент лета, деоница августа.
То није заобилажење сопственог корака, напротив.
Залутала епизода једног лета разара сваку мисао о коначном
Губитку. Када би пропао свет сасвим, понео бих у новом
Нојевом ковчегу не речи, већ – неречено, неисказиво и
Безимено. Стварно и тешко, лудачко и незаситно, необуздано,
Вртоглаво, неуобличено. Књига живота има почетак, крај,
Границе, смисао, девице луде што уводе нас у искушење,
Бикове што надиру у ројевима сумњи…Не могу да те упишем
У лист поред живих, јер су и књига и лист испуњени, а
Ни пера ни мастила више нема. Из гробова не ничу само
Нарциси, већ и ново поколење, нови видокруг, и суштина се
На крају крајева појављује да потврди себе. И да подупре
Тачку гледишта са које се отвара неописив поглед…

Врћам се са гробља, друга пруга не води у живот.
Цивилизација је за хуманисту охрабрење. За змију –
Страхота реских звукова, разбијеног стакла.
За маловарошане је исто што и за гусенице свилене бубе
Лишће дудова… Нема начина да се живот избегава,
Али има сувише пречица које воде у кварење…

Враћао сам се са гробља загледајући се у слушању – у
Ствари ове, оне, било које… Родно гнездо моје стварности
Није било на врху димњака већ на гробљу – на гробљу
На коме су уклањали епоху са жалобним посмртним мелодијама.
Произвољност тумачења и очајања биле су толико широке,
Али јављало се нешто из детињства, не дечије болести, не бунила,
Птичије замке, брегунице и врес, Просјане, Просјански пут,
Ни јабланови, баре, жабе крекетуше. Можда пламичци који би
Над многим стварима блеснули – не бескорисно, јер би макар на трен
Црни сатен пукао, помрчина се запалила, па је могуће било видети
Понешто, макар контуре или почетке пута којим бих себи могао
Да уђем у трагове…

У љубав и нежност, у мржњу и сумње, помешане као снег и лед…

(У возу Београд – Пожаревац, мај 1987)

Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман
Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман

У ТРАГАЊУ ЗА ЈЕДНОМ ЈЕДНОСТАВНОМ И ДУБОКОМ ПЕСМОМ

Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских, македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије….
…Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини.
Био сам увек неко ко сања о једној немогућој песми; а такве долазе најређе, можда једном или два или три пута у кратком веку песниковом? Све што је остало у мени, то је траг о таквој једној песми….

Featured post

Из најновије књиге Вл. Јагличића

Црној Гори

са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)
са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)

1

Бирај европски пут, што краћи,
с берлинским зидом према браћи;
признањем иноплеменика
на уштрб својте и верника,
обезбожену цркву нову
дижи, да срушиш ту основу
на којој ниче све што ваља.
Признај лопужу за свог краља.
Зашто дочека баш ти, данас,
с ненашег мора бесни талас,
хиљадугођа чврсти план
да порушиш за један дан?
У вековима, част где стече,
од те, срамоте нема веће:
некад – тврђ српска сред свемира,
сад – недостојна и презира.

2

Где слободи небо сужња
да загрли отац сина,
с ветром лети душа тужна
Владимира Дукљанина.
А Србија – ко укле је
да искони сахне врело?
Осамита, без Дукље је
ко без душе празно тело.
Бог не дао, кроз тај прелет,
на смрт рода гордо лаком,
да се вуче српски скелет
ко штит пао за јунаком.
Него да се поле споје,
и удвоје, и утроје.
 
Доња Градина

Не може то да се схвати; јер вид само поплоча
зид у сећању – не може више да се прескочи.
Цркве над лобањама. Ми смо њихове очи.
Ветар по реци, ноћу, проноси нечији очај.
Лед је газ да убице лакше зајазе обалу.
Ноћ је одело злости, и то је сва вештина
прерушавања коју никад не позна већина
пре но што је доживи као последњу шалу.
Видесмо цркву нову, облика слова U –
у њој се служи богу који је се одреко.
Можеш ли мирно тећи до недогледа, реко,
на овом страшном тлу?
Кад два времена сродна прозорљиво сјединиш
тобом, уместо воде, потече крв невиних.

_______ Из књиге „Стуб“ (2013)

ОДГОВОР НА ПИСМО / Бранка Војиновић Јегдић

Прказ  књиге пјесама: ,,ПИСМА ИЗ СРБИЈЕ – BREV FRAN SERBIEN“ Слободана Бранковића


Писање писама је некада био прави изазов у коме смо показивали свој краснопис и познавање језика.Савремена средства комуницирања избацише из употребе тај диван начин општења и замијенише га бржим али сувопарнијим порукама.Остасмо ускраћени на љепоти ишчекивања писма од пријатеља које нас је увијек обрадовало.Ипак, ових дана добих изненада на поклон писмо, чак више њих и  прочитах их са великим задовољством.Ова писма су нешто другачија од оних опште познатих јер су писана у форми пјесме а написао их је Слободан Бранковић и насловио ,,Писма из Србије“.Не усктративши пошаљиоцу одговор ја му отпоздрављам уз моју ситну књигу.
Бранковић је објавио збирку поезије која има своју особеност по краткој форми којом јасно и гласно шаље читаоцу поруку дубине са које он сваким својим новим ишчитавањем скида по један слој и открива истину која боли али је и пуна љепоте.
У овој збирци препознатљива  је везаност Космета за његову душу и тако свака пјесма, чак и она која директно не описује мјеста или догађаје  тога краја, индиректно указује да су пјесникове мисли увијек тамо међу остављеним успоменама.У одређеном броју пјесама које је посветио другима такође се та косовска сјенка провлачи и наговјештава његову тугу и безнађе.Пјесник нам преноси очај времена које није ни рат, ни мир или које јесте и рат, и мир.Рат за оне који воле крв, и мир за све оне који воле људе без обзира на различитости.Не могавши да одћути вријеме у коме завлада несвијет он проговори о данима који су тамо тамнији од ноћи, о љубави по којој одавно паде прашина, о слободи која се…сања.Сурова истина расијеца душу читаоца остављајући је да крвари и пече, немоћан да зацијели ту рану.Чита и ћути опкољен бодљикавом жицом неразума дивећи се поносу и храбрости.И плаче…
Да све није тамно и да се повремено појави свјетлост и обасја читаоца потврђују и пјесме писане на веома духовит начин преносећи нам неке догађаје из живота који су веома интересантни.Тај хумор разгрну таму и показа свјетлост и наду.

ПРИЗРЕНСКИ  БЕРБЕРИН

Трава
Неошишана
Изнад берберина.
Последњег царског.

Цедуља
На вратима радње.

Избледела.
Виси од 1389.

А  лепо пише:
Враћам се одмах.
Не знам да ли ће мој одговор из Црне Горе бити приближно добар као што су писма која стигоше из Србије, остаје да о томе просуде други, а ја ћу нестрпљиво очекивати наставак ових посебних писама који се пишу срцем пуним љубави.И топло препоручујем свима да прочитају ову изузетну двојезичну књигу јер ће пронаћи многе одговоре и тиме одагнати у неповрат заблуде.

Featured post