ПЕВАЦ: Ко му брани да оснује агенцију за пензионисање писаца?

Цитат из романа „Доктор Смрт“ / Белатукадруз

Глас јавности, четвртак 23 јануар 2003, стр. 15. Реакције на писмо Добрила Ненадића, (бившег) писца. Јерков, опет: Када би се са овим могло шалити ја бих ових дана веома озбиљно размишљао да тегиструјем агенцију за пензионисање писаца. Међутим, на списку клијенета моје оштрине нашла би се нека сасвим друга имена као што је то доста добро познато  – одговорио је  Александар Јерков, који је био један  од чланова жирија за доделу НИН-ове награде.

  Ко му брани да оснује споменуту агенцију за пензионисање писаца?  Он би у том случају, зар не, био први на списку, или међу првима? Буса се у прса како се разуме у тумачење Достојевског и Џојса, како је још у младости веровао да је Ненадић Доротејем достигао врхунац. Да је читао Фокнеров роман Док лежах на самрти, да га је пажљиво прочитао као и Доротеја, онда би увидео да Ненадића може да хвали само због делимичног пресађивања.  …

итд.  – извор: истоимени роман, издање Едиције Браничево, Пожаревац, 2003, стр. 150.

Задатак пчела и уредника, и писаца-критичара

Advertisements

Портрет Беле Тукадруза у најновијем броју „УНУСА МУНДУСА“, бр. 47/ 2014.

Издвојено

Ових дана је одштампан „УНУС МУНДУС“, часопис за уметност, науку и културу, бр. 47. – први. пролећни (2014), на 626 страница великог формата. ( Издавач:НКЦ – Нишки културни центар, Булевар Зорана Ђинђића бр. 37, 18 101 Ниш, преко кога се може поручити)
Поред обиља других књижевних прилога, УНУС МУНДУС, доноси и „ПОРТРЕТ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА“ , заиста читав један свет. ( стр. 251 – 443).

unus mundus br. 47 , пролеће 2014

unus mundus br. 47 , пролеће 2014


Сепарат или блок о Бели Тукадрузу отвара се подужим и занимљивим интервјуом, који је прошле године водио са Бела Тукадрузом, Мирослав Тодоровић – један од уредника часописа: „Писање као трагање за истином: или мисија књижевног легионара“ (253-260).
Следи (1) занимљива грађа о Бели Тукадрузу, успеху, неуспеху и поразу, и другој, друкчијој незнаној Србији (критички текстови Беле Тукадруза, настали последњих година) (стр. 260 – 268).
Затим (2) : одломци из романа Беле Тукадруза: одломци из „Ујкиног дома“, „Доктора ссмрти, 1-2“, „У друштву пустињских лисица“, „Северци“ (268 – 282).
У 3. блоку штампа се избор из критика о Бели Тукадрузу (романописцу, песнику, антологичару, уреднику) (прилози Миодрага Мркића „Официјелна књижевност и М. Лукић“, два текста Мирољуба Милановића о романима Беле Тукадруза, подстицајан текст песника Александра Лукића о популарној трилогији „Младост без старости и живот без смрти“, Јагличићева оцена романа „Северци“, „Романексно, а у стиховима“, оцена Милисава Миленковића књиге песама „МОАРА ПАРАСИТА:лице“, „Добит која се дељењем умножава“, тескт Анђелка Анушића о поезији М. Лукића; и „Лице и наличје „Пусте воденице“ Александра Б. Лаковића.
Најобимнији је блок из Бела Тукадрузове најновије песничке књиге „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ“ (стр. 299 – 443), где се у шест целина (1. Месец повратка богова – 6. Наочари Фернанда Песое) доноси избор из рукописа овог песника, настајалих последњих деценија, који по обиљу представља праву посластицу за књижевне сладокусце…

=== овде доносимо неколико песама из те нове књиге Беле Тукадруза:

Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)

Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)

ПРИ КРАЈУ РУКОПИСА „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ?“

Зато, због песме што ме раздире као плач, као јецање после катаклизме,
Јецање неколицине што сахрањују све мртве без почасти.
Због плача без суза, не похода у даљину, нити повратка у завичај,
Већ због путовања коме се не види крај. Путовања без престанка..
Због пустиње у којој има толико питања уместо кактуса.
И ниједан одговор. Дакле: празнина света у коме се две сестре –
Присутност и нестајање – међусобно сатиру. Нарциси на гробљу,
Походи некористољубиви : тренутак када разазнајемо како се наша судбина
Усклађује са нашим Крстом. У ствари, од доживљеног потреса,
Суштина је затражила азил , и повукла се као машта, као море.
Када би се гроб могао отворити и када би мртва уста
Могла да проговоре! Као што се књига отвара на оним странама
Које смо подвлачили. Кад духови не би постојали, требало би их
Измислити, јер они помажу на сваки начин комуникацију
Умрлих и живих. Неприродна, несазрела смрт је бомба
Бачена међу односе између душа. Разлива се као мастило
По оним реченицама на страницама књиге које волим,
Или по реченицама у бележници које отех бунилу, сну,
Чудовишту бојазни. Смрт је режисер; и та режија је у оном
Јуче, чак и у сунцу, сенкама, изниклој травицу, у ницању, чак
И оном ницању из пера песника, где се шире нови појмови и
Архипелаг памћења, које никакво ћутање не може ни
Подценити ни пореметити. Радо бих писао мртвима, али
Онај свет моје мисли не прима. Одбија их, али Бог је
Или већ неко дао Снове, пукотину, кроз коју могу да видим твој
Осмех одонуд. Опомене, помоћ, снага која расплиће чворове.
Живиш тамо где неће стићи нико други, чак ни потпуност
Мојих сећања. Просјански пут. Јове и вирови, дивља купина.
Доживљај који се не усуђујем да споменем, због лепоте.
Или због преливања вира у вир, бића у биће…
Како си лака у бездану, у тамном виру, у води, како твоја душа
Подрхтава као препелица у руци. Оно што се не усуђујем да
Именујем лепше је од чежње, и оно што оживљава представе о
Теби, то није само твоја топлота руке која је стварна на мом
Рамену и по мом укусу – то је фрагмент лета, деоница августа.
То није заобилажење сопственог корака, напротив.
Залутала епизода једног лета разара сваку мисао о коначном
Губитку. Када би пропао свет сасвим, понео бих у новом
Нојевом ковчегу не речи, већ – неречено, неисказиво и
Безимено. Стварно и тешко, лудачко и незаситно, необуздано,
Вртоглаво, неуобличено. Књига живота има почетак, крај,
Границе, смисао, девице луде што уводе нас у искушење,
Бикове што надиру у ројевима сумњи…Не могу да те упишем
У лист поред живих, јер су и књига и лист испуњени, а
Ни пера ни мастила више нема. Из гробова не ничу само
Нарциси, већ и ново поколење, нови видокруг, и суштина се
На крају крајева појављује да потврди себе. И да подупре
Тачку гледишта са које се отвара неописив поглед…

Врћам се са гробља, друга пруга не води у живот.
Цивилизација је за хуманисту охрабрење. За змију –
Страхота реских звукова, разбијеног стакла.
За маловарошане је исто што и за гусенице свилене бубе
Лишће дудова… Нема начина да се живот избегава,
Али има сувише пречица које воде у кварење…

Враћао сам се са гробља загледајући се у слушању – у
Ствари ове, оне, било које… Родно гнездо моје стварности
Није било на врху димњака већ на гробљу – на гробљу
На коме су уклањали епоху са жалобним посмртним мелодијама.
Произвољност тумачења и очајања биле су толико широке,
Али јављало се нешто из детињства, не дечије болести, не бунила,
Птичије замке, брегунице и врес, Просјане, Просјански пут,
Ни јабланови, баре, жабе крекетуше. Можда пламичци који би
Над многим стварима блеснули – не бескорисно, јер би макар на трен
Црни сатен пукао, помрчина се запалила, па је могуће било видети
Понешто, макар контуре или почетке пута којим бих себи могао
Да уђем у трагове…

У љубав и нежност, у мржњу и сумње, помешане као снег и лед…

(У возу Београд – Пожаревац, мај 1987)

Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман

Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман

У ТРАГАЊУ ЗА ЈЕДНОМ ЈЕДНОСТАВНОМ И ДУБОКОМ ПЕСМОМ

Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских, македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије….
…Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини.
Био сам увек неко ко сања о једној немогућој песми; а такве долазе најређе, можда једном или два или три пута у кратком веку песниковом? Све што је остало у мени, то је траг о таквој једној песми….

RAZMIŠLJANJA O ODVAJANJU / Petar Despotović

 

Slušajući sa ostalima ono što je Zlatica rekla, Slavka je osvojila neka čudna tuga, koju su naročito izazvale (naravno, pošto ih je izvadio iz konteksta i dao im svoj smisao) – sledeće reči: „Pa čak i ako moramo nekog oštetiti, ako drukčije ne možemo prema Bogu odužiti dug koji imamo prema sebi – neka to i učinimo“/!/.

Kao da je ovaj govor dotakao to već more od nebrojenih suza duboko u njegovom biću, jer je Slavku beskrajno žao što život mora da bude takav; što je istina takva, pa i ona njemu data – data da je gleda kroz sopstveni interes. (Naravno, ma kroz koju prizmu posmatrana, makar i altruističku, ista istina – protivurečnog izgleda, samo zato što je njena celina, umnost, nedokučiva.)

………………………………………………………………………………………………………………………………..

Eto, barem je svestan što istinu pronosi; za razliku od mnogih koji osećaju težinu bremena ali nemaju hrabrosti da vide i sjaj istine. Koji je, dakako, i njihovim životima na raspolaganju.

*

Da li će, ipak, odlučiti da se odeli; proda ovu kuću a kupi dve manje: jednu za sebe, Zlaticu, dete na putu i decu koja će kasnije doći, a drugu za ostale članove široke familije?

Ima u vidu divnu na obali Brzice, blizu pecare koja dobro radi i koju ne prodaje. A, nešto dalje od reke a nedaleko od ove kuće i skromnu sa vodom i klozetom u dvorištu, ali sasvim zadovoljavajuću za ostale članove porodice. Tj, prema već obavljenim ali preliminarnim i neobavezujućim pregovorima, bila bi to neka vrsta zamene dobara uz doplatu ove ili one strane. Iako Zlatica još nije upućena, Slavko oseća da će ga i ovog puta podržati.

___________ odlomak iz rukopisa „BEŠČASNO SRCE“ (28. poglavlje)

 Beleška o autoru: 

Petar Despotović (fotodokumentacija "Zavetina"

Petar Despotović (fotodokumentacija „Zavetina“

Petar Despotović je rođen 12. 11. 1942. godine u Beogradu, gde je završio gimnaziju, studirao sociologiju – i radni vek proveo (u jednoj banci). Pisanjem se ozbiljnije bavi poslednjih dvadesetak godina, u slobodnom vremenu.

Из најновије књиге Вл. Јагличића

Црној Гори

са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)

са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)

1

Бирај европски пут, што краћи,
с берлинским зидом према браћи;
признањем иноплеменика
на уштрб својте и верника,
обезбожену цркву нову
дижи, да срушиш ту основу
на којој ниче све што ваља.
Признај лопужу за свог краља.
Зашто дочека баш ти, данас,
с ненашег мора бесни талас,
хиљадугођа чврсти план
да порушиш за један дан?
У вековима, част где стече,
од те, срамоте нема веће:
некад – тврђ српска сред свемира,
сад – недостојна и презира.

2

Где слободи небо сужња
да загрли отац сина,
с ветром лети душа тужна
Владимира Дукљанина.
А Србија – ко укле је
да искони сахне врело?
Осамита, без Дукље је
ко без душе празно тело.
Бог не дао, кроз тај прелет,
на смрт рода гордо лаком,
да се вуче српски скелет
ко штит пао за јунаком.
Него да се поле споје,
и удвоје, и утроје.
 
Доња Градина

Не може то да се схвати; јер вид само поплоча
зид у сећању – не може више да се прескочи.
Цркве над лобањама. Ми смо њихове очи.
Ветар по реци, ноћу, проноси нечији очај.
Лед је газ да убице лакше зајазе обалу.
Ноћ је одело злости, и то је сва вештина
прерушавања коју никад не позна већина
пре но што је доживи као последњу шалу.
Видесмо цркву нову, облика слова U –
у њој се служи богу који је се одреко.
Можеш ли мирно тећи до недогледа, реко,
на овом страшном тлу?
Кад два времена сродна прозорљиво сјединиш
тобом, уместо воде, потече крв невиних.

_______ Из књиге „Стуб“ (2013)

UTVARA ŽIVA: Ružna sećanja / Eson Jaos

Bez  prozora noc
pauk tmina
prozdrljiva praznina
ugusenih reci
ko opelo
odzvanja tisina
s pola oka zbilja
uobrazilja
pokrovu mesto
na lezaju od sumnji
poleglo telo
guje leglo
rovari
podvuceno
rane pravi
skrnavi
ostatke grize
ko ostrica noza
hladno se primice
 nadoknadu trazi
oko odra obilazi
cereka se kezi
dok razum sa sebe
odezdu   svlaci
na vrat senke
omcu vec navlaci
covek mrtav

LUDILOVO

parče neba otpalo uvis štrči grana
utrobu rasporilo sad na nebu rana
ambis s neba sad krvari kaplje kap po kap
sve na gnjezdo oko gnjezda
obigravo dugu mrklu noć žalostan  kos
a krv zvižduk za aveti i hijene i glodare
zviždi fijuče mesec  žutom britvom  seče
pritajeno sve je tamo u tami okove poskidalo
propinjalo meškoljilo ugibalo džilitalo
ritalo isposničkim zovom parenja mamilo
kreštalo šištalo zavijalo kliktalo graktalo
urlikalo i jebački dahtalo daaaaaahhhhhh
odazov na zov uškopljene bol
na odrane rane soli malo dajte duže da traje
konzervirajte to bar znate
gluva od zova ne čuje komadanje dok
udovi kolo vode povedi me ude u se udeni
kolovodja mrtav hoće da se ženi
svatove medju nogama magijom vabila
prut krut čvrst bambus krut prut
klimavo mrtvo mlitavo u jamu da se stavi
ne može da se sahrani u rupu uglavi
uglavljena glava u sanduku od tela
unutra sva bela jezikom po zemlji mrljavila
mljackala mljackala balavila
brektali gmazovi i puritanski guzovi
hajde me opet hajde me opet
opet me stvori hajdeee bre
ne sutra! ne postoji tako duboka rupa
ta rupa  jedina može iz rupe da me iščupa
pa rog divokoze u nju nek zarine
al do vrha ne puniti uroka radi nikad
jer ne možeš  sprečiti da ti ono bane
sablasne ruke izviruju nečije iz mraka same
to moje ruke traže mene pipaju hladne
poznajem mrtvu sebe odgurkujem pih
zlokobna zmijo smrskana glavo
mozgom peta okupana tragova ljigavih pihtije
hrana za stomak i creva da primisao svari
pokvarena  živa da  bude na svojoj sahrani
do zemlje rep podvila cvili lili li
kosti zveče ničim povezane krnje
naslagane suve mesa dronjci
od pasulja se prdi
sve na kvarno
ovde smrdi
užegli  lonci
tamo patrljcima gmizalo sećanje
nervnim završecima
vukući kožu u fronclama
na njoj kraste ko poklopci
smrdljive
iz stvarnosti bljuvotine
zaudara tuberkuloznog pred smrt ispljuvak
nokti kosa nokti kosa
izmešani u sluzi
ah da i zubi
zrnca bela zrnca sva i ona izmešana dnka
rebusi zvrčke i razna pitanja
kako sukrvice plavičaste puni puni
od izmeta i mokraće sapuni ???
čik pogodi pismo ili glava
pa pljuni pi glava
eh da mi je sad makar samo glava
sa rupama smrdljivim i ispljuvkom crvljivim
izobličena makar ta glava bivša moja plava
zabadava sam je dala
za gotovinu veresija
umesto da se nabadam srce na šiljak nabadam
Čujete li?
začepi(ti) rupu na nebu
nema ko sada
drugi
da ne kaplje više s neba krvi
kap
po
kap
kap
kap
kap
nervira je ti zakoči
ja
nisam tu

ŠOŠA / Veljko Bosnić

-Nije ni ružna,ovo je smiješno…jel to što možeš ,dali je to  sve što umiješ…Auuuuu….pa ovo je….izustio je svoje posljednje riječi  Šoša. P. U maloj trošnoj sobici sa prljavim zavjesama- radničke barake u Drvaru pored rijeke Unac koja je vijekovima plavila samo do ,,velikog kamena,,,sa kojeg je on -Šoša pecao debele klenove ispod mosta..

Tog sudnjeg petka, marta 2004. godine nestao je u isti dan kada mu je i inače bio rodjendan-ali toga se niko nije ni sjetio,kao što su mnogi okrenuli nevoljno glavu kada su na lokalnoj ,,topoli,, ispred gradske kafane-,,Zemljotres,,-pročitali da je preminuo Šoša. P.U njegovom životu -kažu-lomilo se u istom danu i ljeto i proljeće i dan i noć -java i san,a mogao je da dogura kažu svi,mogao je da dogura do Sarajeva,i postane gospodin i ne vrati se medju ove bijednike -radnike iz radničkih baraka bez broja…Niko nije mogao ni da ih popiše a kamoli da udari na bukove daske broj i time ih odvoji…Te dugačke kolektivne spavaonice umorne i prevarene  radničke klase,onih nevoljnika koji su radili kao sjekači i šumski radnici u lokalnoj pilani,, Grmeč,i onih smećara od kojih smo svi okretali glavu- jer su bili posve prljavi i masni…Jedan od takvih koji je čitav život praznio tudje kante za smeće,čistio – predano ispod svakog limenog kontejnera  bio je i Šoša P-,,.ljudeskara,, preko dva metra i velikim ručerdama kao lopatama.

Niko, zapravo nezna kada se ovaj ,,div,, od čovjeka doselio u naš mali gradić- pored Brine u kotlini  koju je vijekovima presjecao i koju i dan danas presjeca rjeka Unac-tačnije neka – smješno mala rijeka,u jesen,, poludi,, i pokaže svoje zube…inače, više potok nego rijeka…ali i to nije bitno…Kažu neki,da je kao mali dječačić ,iskrcao se iz ,,Ćire,, koji je saobraćao prema Jajcu i dalje do Prijedora,onom uskotračnom prugom…onom koju je Austrijanac  Oto Štambajs izgradio- pilanu  i otud i Drvar grad i sve one bareke radničke.

Iskrcao se prema toj priči i onako mlad i jak, odmah latio se posla,počeo bez ičijeg pitanja da pomaže smećarima koji su se danima nevoljno vrtili u tom djelu grada oko ,,radničkog,, kako su svi zvali taj dio kotline…Ništa nije govorio..uzeo jednu metlu i počeo da čisti,,-mete,, smeće,koje je ubacivao rukama u konjska kola sa velikom kištrom a koja su bila u vlasništvo domaćeg komunalnog preduzeće -,,Progres,,-.Pošto niko nije znao ko ga je doveo,a pomagao je smećarima-dobar glas je došao do poslovadje Janka B.tuberana koji je tog dana i kasnije-upisivao u malu crvenu,,šiktaricu,,sve o radnim potezima i akcijama svakog dana.

–Rodjeni koga je ,,štrikiram.,,..,,jebo,, je sve svoje uzduž i poprijeko,,…taj će biti i dobar čovjek i dobar samoupravljač..i dobar drug – .nema kod mene škart..djubrad  se kupi i baca a ne ,,skuplja ,,i nosi po gradu…tako i ljudi…

U svoju malu crvenu knjižicu upisao je crvenom drvenom olovkom- da je važno..,,.novak stigao…ćuti  i ne kazuje ime…mlad…jak…ko konj….ko da ga je Šoša pravio….E ,taj Šoša je bio partizanski mitraljezac,popularan iz tih prvih posljeratnih filmova,onako glavat i jak i još mitraljezac…kosio je svojim ,,šarcem ,, njemce ko snoplje…a i ustaše i manje četnike…ali njemce…mnogi su mislili  a i ja se njima pridružujem da su se Njemci-,,švabe,,-jedva oporavili- jer ih je desetkovao u ratu samo Šoša. .A da ne govorim o ostalim ofanzivama i borbi Skojevaca diljom naše zemlje…Jugoslavije….

Janko je dakle upisao Šoša Pećanac ,i tako je ostalo za čitav život,niko mu nije tražio krštenicu  ni kada se ženio,svi su znali da je on zbiljaŠoša P..i to je bio zakon…Prihvatio je tako ime ili nadimak nije bilo ni važno..(.ko bena što prima  šamar)..e tako je ,,sjeo,, i tako je bio pravi -da su svi odahnuli kada se i sam nije ljutio i sam je prihvatio to Šoša. …Tako je počeo,i trajao sve one divne i duge godine u obnovi naše zemlje…bio je uvjek prvi na akcijama i radu…zadnji kada je trebalo da se hvali i drži govore … ..jedva su ga opismenili..jedva na jedvite jade…nikako da ukapira i da čita…gurali  su ga u Partiju, jer je kao čovjek bio stvoren za njih-nije htio..(.neiskusno )se pravdao da ne zna da govori i piše…i da nemože da sjedi..,,.neka …neka   samo vi  pričajte…Šoša  će da radi…i za vas i za našu partiju.

-Ej…nisam  ja za to stvoren…da sjedim i sijedim kao lutka…da samo budem ,,dokon.,,..neka…neka bogu hvala sad ću ja da počistim sve ono što vi uprljate…nemorete  vi uprljati koliko ja mogu da počistim..

I tako.Drugi su mišljenja da je on Šoša ustvari vanbračni sin nekog gradskog moćnika,nekog iz Komiteta ili Sindikata,ili Milicije…narodne….pa su ga onako krijući  gurnuli da radi a da nediž-e prašinu i da ne padne u oči…sve više se pričalo onako tiho..u kafani šaputalo…ma to ti je djelo N. T.sekretara Partije i Komiteta,jednom od osnivača prve partijske ćelije i vodje ustanka.

U Drvaru kažu ljudi-jedino žene  to potvrdile,da je taj N. T.bio lake ruke..,,.natezao,, je sve šo mu dodje ruke…navikao da drži  sastanke po šumi i ćoškovima…nije imao vremana  da se,,nabacuje,, djevojkama …,,drpao je sve što mu dodje pod šake…pravi predator…to ga je i kočilo u karieri ..da nije bilo,,one stvari,,bratac daleko bih ja doguro..ali slatka mi bila i jeste..hm…i sve je ..za šišanje..i staro i mlado…kažem ti ja…braćune moj … slatki…

Nije mu se dalo…Mogao je do sarajeva i on dogurati,ali,,morao sam se uškopiti,,e to je već druga priča.E,nisam nešto ,,kapac,,obrecivao se N.T. i značajno se ,,češkao.,,tamo dolje…

On je bio najsumnjiviji,i tako su ga doveli u vezu sa Šošom , on njegov- ćaća -niko se nije ni nakašljaoč  nije moguće…baš dobro a ima ćaću makar i N, ga pravio…

–Pljunuti N.T. naš .nije krila zadovoljstvo- njegova mater Draja T.jer je mladić bio ogroman i najvredniji radnik u gradu…i onda sve šo je najbolje, to je njenog N…pa i dijete..nema veze…Pljunuto moje dijete…nije prestala da se hvali Draja…kako ,znam…ma ima isti zatjevak kao moj N,e…samo ih vidite…pogledajte isti zatjevak….U stvari to je taj dio glave iznad vrata koji je po svim tumačenjima od svih..samo kosa može biti kraća…a i nemora.

–Da ..da zatjevak ti meni reci…a Draja luda..nezna…ćorava…jel da je isti zatjevak…pa eto ,treći su bili mišljenja da je Šoša u stvari naspravio jedan Njemac..

Godinama krio po šumama  planine Potoka,i kad se rat završio sišao da Drvar -.da kao čisti u stvari on je švabski špijun sa preciznim zadatkom…da otkuca  i pripremi napad na Drvar .ustvari drugi desant…jer kako znamo onaj prvi l944 nije uspio…pa sada ,,mjerka,,kako da se naplate za ono prije…eh…

TrišaT.najveći pristalica -te treće teorije vječite zavjere protiv ovog napaćenog naroda..

,,-Djavo i švabo,, ne spava –čekaju da jurne i pobacaju vas ko ,,govna,, baci vi spavajte…pjevajte mu.kancone one dalmatiske- tapštajte mu neka, vidićemo na  kraju u kom grmu čije tele spava….vidjećemo i dje se piša i dje sisa….

 

Istina,Triša-nije imao mnogo pristalica iako-je više nego uvjerljiv,svako je mogao da bude ubečen-sa strane i da podriva našu-zajednicu i Tito  na to stalno ukazivo…domaći izdajnici ne spavaju…moramao biti budni…stalno…nema odmora dok traje obnova…                                                              –

I meni se nekao ta teorija ,,dopala,,legla srcu ko mlada onom,,vragu,,prve bračne noći…Legla mala,legla a i kako nebi…

–Samo vi kunjajte..vidjećemo..čija majka…onako kakobi se reklo,tj.takorekuć

crnu predju prede…ko će se zadnji smijati-prisjeće mu doručak,…

I na kraju,bilo je nekih glasina,nekih tankih pričica,ribarskih uz vodu,iz dosade,dok riba ne zagrize..da je Šoša stigao iz Zenice.. i da je tamo ležao ,jer je ubio oca roditelja…Zadavio ga ,kao zeca…ko zna zašto i gdje…to i nije bilo važno…pravu istinu niko nije nikada saznao,istina se sama probijala kroz prašnjave ulice gradaDrvara.kojim je još uvjek ,,kružila,,glad i jad svih ovih posleratnih godina.Godina koje su,,strugnule,,uz nešto,prosto –otišle i koje niko nikad nije sreo,a kamoli vidio..Nikako…

Šoša- kupeći smeće i umivajući ulice od jutra do sutra… Ćutio  je i radio kao da mu je svaki dan posljednji,u životu…svi su ga zato i voljeli…i pored svih sumnji…Pitanja,velikih ,,tračeva,,strahova koji su ,,kipili,,uz prozor baraka-radničkih,udarničkih…

Nikad nije okusio ni kap- alkohola, što je prosto  nezamislivo   sa poslom kojim    se bavio -jednom rječju – to tada u njegovim-godinama je bilo ravno senzaciji-to niko ni prije niti poslije njega nije postigao,da ,,nepije,, bar na slavu ili l Maj,o 29.novembru da i ne govorimo a tek 25 Maja ili 22 decembra dan JNA  .Kažu da je samo jednom na  nekoj svadbi popio malkice, i kada je držao kraći govor i poželio sreću mladencima,nazdravio sa čašicom nekog strašno slatkog pića-ženskog kako su ga zvali  a to je bio,, Kruškovac,,misleći da je sok…kažu ,da je samo stresao se sjeo na stolicu i do ponoći  nije se pomakao sa stolice,kao kip je sjedio i samo je kroz zube procjedio Zenico jebo sam….ma..r.Šta  je bilo posredi zašto je to rekao..ili nije…ostalo je pod znakom pitanja…i još se tamo –čude…

Kasnije je ipak, otisno se u politiku…kako i to je ostalo nepoznato..        … odobravajući sve i svašta,postao zlata vrijedan,pa je delegiran i izabran uVjeće saveza sidnikata ono Republičko u Sarajevu…Čuda  nikad kraja…Šoša P. se opirao ali barem tri puta mjesečno do njega u radničku baraku kod Unca…svrati crni  Citoen-,,ajkula,, iz Komiteta,i vozač Dragan Grubor…Taj tihi čovjek,harminiša u mladosti i lutalica,preko svog rodjaka u Vojsci položio za vozača,i medju prvima vozio službveno vozilo,Volgu pa ovaj Citoen-ajkulu…

Drago je imao je zadatak da ga vozi na sastanke  u Sarajevo,pored Miljacke….u svečanom jedinom odjelu za te prilike…koje je dobio na revers od- Komunalca- svoje firme…Pošto je isti ,,ključ,,politički važio i u Predsjedništvu te organizacije-drug Šoša bude predložen i izabran u Predsjedništvo Sindikata,sa poslom da bude savjetnik na polju ekonomskog razvoja lokalnih zajednica-Komuna.

–Evo…čestitamo druže Šoša P.imate pravo da ubuduće se preslite u Sarajevo,radi posla…trebate nam ovdje…evo ključeve  od garsonjere na Marindvoru l2- prvi sprat…sve je opremnjeno i sredjeno…samo lične stvari morate prenijeti iz Drvara…naravno za to ćete imati i vozača i dnevnicu…kad možemo da potpišemo rješenje..                                                           –A kante….smeće…moliću ljepo…šta  sa tim…ko ćeme plaćati…šta  ću sa čizmama i radnim odjelom…šta  će reći ljudi…

,,Ajte…molim Vas…druže…Vi ste ljudi i Vi se pitate…pa to je jasno i prosto ko pasulj…imate i dva stručna saradnika –dipl.ekonimista koji će vam pripremati sve što treba.samo ,,opušten,, i polako,ali temeljito-Vi to umjete..I sve što kažete i onako je već neko isto rekao,dakle od viška ne boli glava-shvatate..Od viška… ma nije bitno…

Govore i sve…pa ništa se ne brigajte…lagano…samo lagano…vi ste Drvarčani borci…znate vi sve….eh….
–Ma tu ijest problem..nisam ja iz Drvara,vec recimo oklina… šta  s tim…

–Ništa…kako su partizani…još je gore bilo druže…sram Vas bilo..kako..ja..pa..ja..šta tepaš…zagrizi i
nepuštaj- tvoja pomoć nam je potrebna…ne kao neka snaša…tu skakućeš…e …jes li muško…vidima da jesi…i šta ti treba još..kaži….

–Ništa…oprostite ljudi…ništa ja….Šoša…

Dani zatočeništva.Robija-majka.

Te šugave jeseni Šoša P.je nekako uspijevao da održi prisebnost i normalno-ajde da kažemo i mako to i nije najsretnije objašnjenje,prisebnost…rezultat je to njegovog mentalnog zdravlja i mase fizičke sposobnosti…A zašto -zato što  jednog minuta nije zaspao, od kada se početkon septembra davnih 7o godina bio naprasno preselio u Sarajevo…kao funkcioner -zna se po ključu…to je značilo za Vas mladje -da je postojao ključ- po kome se birali kadrovi u Sarajevu  i Beogradu i ostalim gradovima u Republici-kriterijum koji je nalagao da se mora matematički provesti da na neko političko mjesto –po pravili treba i mora da se,,rodi,,tačno odvagan primjerak tog i takvog naroda,visine,težine i pameti…

Mora doći -po strukturi -recimo radnik ,srpske nacionalsti,iz nekog gradića u unitrašnjosti…Nije bitno ko je i kakav je…da li je uopšte u stanju da bude od neke koristi..ma to nine bitno ni dana danas(2012)godine…U stvari konji i ljudi su bili na istom,i jedni i drugi su radili,malo ,,kusali,,malo,,ono radili,,uz pjesmu naravno…I tako potpuno  su bili isto,možda su i danas(2012 g )na istom zadatku dakle konji i ljudi…

I nije za pohvalu neku…Kad bolje razmislim,naravno,ovo je lično mišljenje ničim izazvano,konji su bili u maloj prednosti,nisu pričali niti se razboljavali…a ljudi mekani,, skroz,, bolan…

On –Šoša nije u stanju da skroji dvije riječi-bitno je da postane dio mašine koja gazi,,diše –ćutke glasa-diže  ruku i tako  to…ostalo je bila istorija.

Ljudi su ostvarili penziju samo ćutke dizajući ruku i podržavajući one koji su bili glavni-dobijali stanove…zapošljavali svoje bližnje i one po preporuci…dobijali –onako

vikendice i ,,gratis,, ljetovanja po odmaralištima partijskijm i sindikalnim…automobile vozili na dzabaka…spisak tih povlastica bi bio strašno dug i nemoguć…strašno dosadan i nevjerovatan.

-Uh…jebo te bog…što sam kršan…što sam ljep….ćaća- me jebo…dje sam došao….šaptao je Šoša P.u nemoći da se ikome povjeri…strah i nepovjerenje ga je ubijalo…a krevet…taj francuski ležaj koji je bio presvučen crvenim  ,,somotom.,,..tek ga je izludjivao…nikako nije moga,, oko,, da sklopi…noćima je duvao u prste…brojao ovce i čobane od Sarajeva do Drvara…ništa nije pomagalo.San nikako da mu se navuče na oči…razmišljao je da pobjegne…ali naćiće ga…sada više nije bio anoniman,sada je bio državni službenik i više od toga…imao je stalne čuvare..pratioce…koji su spavali u stanu ispod njegovog na isto tako ,,skockanom,,stanu,na čijem ormaru u dnu velike sobe su bile  dvije dunje-žute,domaćinske.

Dvojica ljudeskara,koji su ga čuvali tih godina,i sami,,uhvaćeni,,na prepad u nekom selu nadomak Konjica i Goražda,uživali su u svom poslu,čuvali Šošu od njega samoga i nas samih…ko zna više od koga,i za koga,…a nije ni bilo važno…

Ta dava mladića,borili su se sa snom,i svojim ritmom da budu i dan i noć uz druga Šošu,uvjek budni,po mogučnosti…U stvari spvali su na smjenu,dok Mitar nadgleda,Hrvoje spava ko konj…i obrnuto…

…udbaši sigurno…u koznim jaknama i briljantinom u kosi…

-Šta sada druže Šoša…šta  sada da radim…pričao je onako sam,, go ko od majke rodjen…dok je šetao po stanu sa rukama na ledjima…Šta sada…kako sada..izaći iz ovoga…AAAAA!Konju stari…ržeš sada- ržeš sada…e neka…jebo te onaj ko nije….samokritički je sebe sokolio,ispravljajući  svoju palu kosu na oči..e…ljep si-…..         Jedne noći dok je ležao naledjima ko od majke rodjen…i zurio u plafon- na kojem su onako iz mraka treptale ulične sijalice…kao mali svitci…začuo  je dobro poznati zvuk Fapa-kamiona,i zvižduk i lupu limenih kanti….poskočio je od radosti i potrčao na prozorr…dolje ispod zgrade dobro poznate  face praznili su ulično smeće  iz limenih kontejnera…u svojim naradžastim odjelima…

–Alo…ljudi….kako ide….sretna rad…braćo moja…drao se- koliko ga grlo nosilo…tako da su svi ovi smećari zastali i čudom se čudili….š ta je sada to…u sitne  sate,  iza ponoći da im neko naziva dobrodošlicu….to se nikad nije desilo…nikako……

–Ej…rodjeni…čekajte  me…eto i mene…braćo moja slatka…

Oni dolje kao hipnotisani stajali su pored kontejnera i zurili u veliku žutu zgradu gdje su po izgledu živjeli oni sa dubljim dzepom…bogataši…a oni masni i ljepljivi nikad nisu ni okusili te čorbe koja se varila gore u tim svjetlim stanovima…

–Sreća vam pjevala…svaka vam dala…daj tu lopatu..e vidiš- kako Šoša P.to radi…nema ga u Bihaćkom srezu…nema bogumi…jok….

Divljački je počeo da baca smeće koje je nestajalo kao da nikad nije bilo -tu na uglu, te dvije velike zgrade,odmah na samom uglu na Marindvoru…u eksluzivnom djelu elitnih stanova…i dok su ostali smećari zadovoljno pušili i čudili se svom novog radniku…on Šoša je pucao od snage…vitlao je lopatom i smeće nije padalo nego je letjelo svuda oko njega …

Kao krtica je rovio i čistio sve pred sobom…ogronma gomila smeća bila je doslovice počisćena  za tren…sve je pjevalo od sreće..a on Šoša P.zvizdukao je sonu svoju —sa festivala..svaki grad uz naše more ima svoga Lora….i smijao se glasno naglasnije što može…usljedio je tada nagli aplauz kao na kongresu…tapšali su mu svi smećari i rijetki  Prolaznici, uglavnom pijanci koji su se vukli iz zadimljenih kafana i noćnih barova- onako pijani i nikakvi…sada su bili tu da podrže našeg  Šošu-koji je i djelio autograme kao prava filmska zvjezda…

–E..ovo je posao…e ovdje sam car…vidiš, kako sam kapac…pismen… šta kažeš…bracki….rodjeni….e dajte mu smeća pa ga kunite…još..još…drao se kao lud…dok su ostali prisutni skandirali…jos…jos….

Niko nije ni primjetio kada su plavci dolepršali do njih okružujući ih kao da su neki teroristi…či tavi vod policije i medju njima i oni iz vojne policije….svi na gotovs…Trpali su sve u,, marice,, i pravac Skenderija-centralni zatvor mjesto gdje su se ,,okupljali,, svi noćni dnevnio nesrećnici,sitni lopovi,pjanci,prevaranti…sabirni centar..Skenderija majka-tako su ja zvali….

Zagušljive ćelije su bile njihov dom, i pustalu su ih pred zoru ili ako se radilo o težim prestupnicima drugi dan u podne.Zašto baš u podne to niko nije znao…imali su plavci svoj sistem…biće da je tako…narodna milicija….sto posto…

Medju prvima su ispitali Šošu P.i odmah su ga odvojili po strani…druže Šoša javili smo vašim gore…eto kažu to je neki nesporazum…molim Vas da nam oprostite -nismo imali ništa loše…mislili smo da ste jedan od ovih bjednika…proplica i pijanica šljama naše zajednice…oprostite…izvinjavao  se brkati narodni isljednik…umiljavao se kao mačak- kada osjeti  da je ,,cicvara,, blizu stola…onako grebao je naprazno i podvijao repić, kao nevješt i posve nedužan…tako je htio da bude,…da ga slučajno ne uzmu pod svoje…oni iz unutrašnje kontrole…onda mu negine ulica i patrola i čučanje po cjelu noć …nema spavanja….

–Neka…rodjeni…samo vi radite…svoje…ja sam onako malo od srca…da se ko sjetim kako je to ljepo…bacati smeće..kupiti ga ..sklanjati…da li išta ima ljepše…ajde.kaži…eto vidiš – klimaš glavom…eto vidiš, da je to uživancija…Kako se toga nisam ranije sjetio…bio bi drugi Šoša  zapamti…                                                            –

Dotrčali su u stanicu milicije- ona njegova dva nesretnika- oba tek probudjena i usplahirana…š to su ga lako ispustili   iz vida,..ona dva kožna ,, udbovca,,,uhvatili ga kao da nose gajbu jabuka…i odnjeli u ,,Ladu karavan,, bjelu da bjelju niko nije nikad vidio,-koja je čučala dolje sa crvenim tablicama….državni….auto…

Šta nam radite druže Šoša…ubiće nas naši…uh….uh….pa nije to uredu…psovaće nas zbog vas..a vi krivi…pa stvarno… cvili su njegovi pratioci…a on je ćutao i zadovoljno se smješkao…kako se nisam ovoga sjetio ranije….

Donijeli su ga do stana,vrata su bila otškrinuta…i njegov sekretar ga je snjestio odmah u kupatilo u kadu punu vode…niko ga nije ništa pitao…zadovoljno je legao u prepunu kadu sa toplom vodom i meškoljio su dugo…dugo…odvukao se onako mokar ,kao stari mačak nakon,,februarske,,igranke na limenom krovu Djedine kolibe –gore u Ataševcu nad Drvarom.

Odvukao se pomalo iskusno,svidjalo mu se,to je vidio jer se ,,,lagano,smješio, do kreveta..i spustio se na njegov  krevet…go….i zaspao  kao maljem udaren…kao ćuskija…ni pomako se nije…svi njegovi pratioci su se smijali…a on spavao je švrsto tako čvrsto da ga niko nije mogao da probudi više…niko….a pokušavali su kada je bilo  već nekao vrijeme da se pšojavi u velikoj Sali Doma sindikata,na nekoj maratonskoj sjednici…Morao je po sili zakona da bude tamo…morao…

Već je bilo sumnjivo zašto drugi dan se ne budi…angažovali su ljekare…sve je bilo tu u njegovom stanu…ali nije se Šoša naš ni pomakao…samo je na kratko pogledao sva ta znojna ,,ružna,,partijska lica i opet uzdahnuo i utonuo u nebski mir san…Andjeli su se igrali sa njim,to sigurno..aon skakuktao je za njima gore tamo,i kupio smeće,šta drugo..

Ništa nije pomagalo…Ni neka baba-koja je imal ,,čudne,,moći,ni ona nije uspjela da ga pomjeri,da ga probidi i vrati u Sindikat.                                                                                                                                    –

Izgubili su izgleda nakon samo mjesec  dana -takve kome-mrtvila živce drugovi iz vrha i ekspresno ga poslali natrag u Drvar….natrag u onu radničku baraku- do Unca,niže bolnice…u njegovu sobicu obloženu nekim ponjavama…i ćilimom starim onim sa crvenim kvadratima,i nekim znacima koje je jednom krišom,snimio,,u nekom kaubojskom filmu,nekom obračunu indijanaca i kauboja.

..spustili su ga nemoćnog na njegov vojnički metalni krevet…koji je pod teretom jauknuo…i brže bolje umakli iz ovog sirtotinjskog okruženja…na krevetu  je Šoša bio potpuno  sam,sam na ovom i onom svjetu.

Na ledjima je ležao ŠošaP.još uvjek žmiređi…osluškivao je …dali su dušmani otišli…a osjetio je svježi zrak koji je parao njegova usta i crveni nos…ta svježina od vode koja je bila puna mirisa od vrba i trave…vlage i maglice one noćne…predivni ljepljivi osjećaj koji je prijetio da ga potpuno izludi i ohrabri da poleti…Ni šum se nije čuo…ni glas …naćulio je bio uši…niko se nije čuo..samo otkucaji starog zidnog sata,…tik..tak…otvorio je jedno oko…pa lagano drugo…ništa…nikoga…protegao se …pomolio Bogu…nešto mrmljao,nalik molitvi ili nečem što je pounavao,što mu je ulivalo snagu,volju…           Protegao serukama i tako divljački zjevnuo onako iz očaja…da su ga mogli komotno čuti- svi do pola grada…ništa…nikoga…Poskočio je na noge…njegova mala smrdljiva sobica od drvenih letava okovana…nikad ljepša…moj bogo…kakve ljepote…e Šoša … P a mora da si konačno uspio,da si konačno i ti nekoga pobjedio,onako na brzaka-

Ne misleći mnogo o posljedicama,o nečijoj muci-          ,,svaka ti čast, uspio si pobjediti one gore….svak ti  čast…joj…salameta…joj..Mileva dje si me dovela…joj….od sreće  nije mogao da dočeka da svane…polako je obukao svoje radno odjelo…svoj mantil navukao gumene čizme…na glavu posadio kačket…na kome je bilo izvezeno srce…a koje je našao u smeću…i zadovoljno se uputio mračnom ulicom do Radničkom doma-u gornjem djelu  Drvara.

–Evo mene… evo Šoše… jebo vas ko nije…drao se dok je trčao do svojih smećara koji su se nevoljno vukli po gomili smeća…tu nasred Titove ulice u Drvaru.

–Šoša  majstore…jebo te ja…paripe dje si dosad..nemoremo sami..vidiš- koliko je smeća…ma neka tebe …neka i nas…joj ljudi što  smo sila ..vratio se Šoša …vratio se Sime…a dje je bio…pio ….,,pička jedna.,,…pjevali su onako nakaradno njegovi jarani…i neka su….      Nikad se više nije udaljavao iz Drvara,.nikad ga niko nije vidio da je tužan i zamišljen…oženio se nakon svega,,,neka jadnica-prepečenica…Simeuna iz  Prekaje…podje za njega…izrodi mu samo jednog sina…Simana,…i jadnica još u mladosti oboli  i nestade kao trag magle iznad Brine povrh Unca i kotline…kao trag …

Šoša je i dalje čistio sve smeće Drvarsko i gorao ga u veliki kamion…svaku noć…spavao nije…i nije mu bilo teško…podizao je svog sina Simana…podizao a on rastao onako mali ,mršav na majku valjda…slabašan i blijed…po nesreć-i nastradao je u rovu…rat je dokucao i doŠoše …minibacačka pala u blizini Simana…pobila troje djece mladih vojnika ,i Siman ode kao trag magle podno Brine Drvarske…

Simanje bio gdje drugdje nego u Drvarskoj brigadi,od Prekajskih dana,medju prvim mobolisan,na uporno ,,navaljivanje,,Šoše,ljudi uzmite mog Simana,moju granu.I uzeše ga ljudi,na Grabežu iznad Bihaća.      Drvarska brigada držalaje  položaj i gdje se ratovalo…onako…tako….e ..teko….Grnula minobacačka i pokisila ga po nogama…Siman ostao  tako invalid u kolicima…jedva ga spasoše i okrpiše,…Šoša  umalo da nije svoje noge otrgnuo -da doktoru ponudi  da ušiju njegovom Simanu…umalo…e da može…drži- kidaj…ni trepnuo nebi…ni suze pustio…šta  noge..jebo noge…evo i ruke..sve ..oči..jebem ti život….

–I da rodjeni…obratio se tada ljekaru…u Petrovcu…na putu za radić Veliki,gdje je bila bolnica ili nešto što je nalikovalo na to…

Na pola puta izmedju ratišta i Drvara…gdje su operisali-amputirali ljekari…ne morete vi usrati…zakaljati koliko ja mogu sve to da plahnem…da pospremim…ajde da se kladimo….

Nije se ni kladio niti je do kraja te 2oo4 ni jedne riječi više-izustio..ć utao je kao zaliven…ć utao i čistio svoje i tudje smeće kao da je dio njega…uporno i to strpljivo,…kao da mu je posljednje…ni jedne rječi nije sve te godine više izustio,ni kada više niko nije ,,pazio,,šta će biti.

On nije izustio…ni jedne jedine…a svi kažu da je mogao da dogura do daleko…do vrha…to sigurno…Siman je odavno otišao…odgurali su ga u kolicima negdje u Srbiju…daleko u neki centar…

I nije se nikad vraćao u Drvar niti je pisao svom ocu…a on Šoša je imao samo njega….kako to…i zašto ostaje kao tajna…kao i inače- sve to što se odvija pred nama na ovome prostranom tepihu ,svjetu koji pulsira i bije kao lud…da je normalan nije…jelda….nije…eto….

-Nije ni ružna …auuu pa to je….spustio je glavu i nestao od nas Šoša P.tiho i kukavički ,kad smrt inače dodje po svoje….Pokupi sve djelove davno ispričane priče,rječ po rječ strpljivo kupi -obično pred zoru obavi svoje….kada smrt dodje…dodje po svoje….

Auuuuuu..pa to je….ostala ja poruka koja je razbila prozor i nestala negdje u svemiru…ko zna…

 

__ Veljko Bosnić rodjen je 1956 u Drvaru BiH.Profesor socilogije. Od 1997. g. živi i radi u Svilajncu.
Piše i prozu i poeziju.Objavio 2010. g. zbirku poezije Nebeska vrata u elektronskom obliku…