Одабрани су следећи рукописи

тридесет година постојања ЗАВЕТИНА
тридесет година постојања ЗАВЕТИНА

На јубиларном књижевноуметничком  конкурсу „Заветина“ 2013, одабрани су за публиковање следећи рукописи:

ЧЕКАМ ДА ПРОГОВОРИМ / Соња Ковачевић (песме, афоризми, фрагменти),

ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ / Никола Александар Марић,  рукопис песама,

МОЈА ОСТАВИНА / Драгица Бека Савић, збирка песама,

БЕШЧАСНО СРЦЕ / Петар Деспотовић,  рукопис романа, и

И  КАДА  НЕ БИ  БИО  ОВАЈ  СВЕТ / Слободан Бранковић, песме

Одабрани рукописи ће бити публиковани као дигитална  и непрофитна издања Сазвежђа ЗАВЕТИНА најкасније до почетка београдског Сајма књига 2013. године.  На Веб сајту ЗАВЕТИНЕ Ново Сазвежђе –      Видети више: https://sites.google.com/site/zavetineinfo/novi-jubilarni-knizevni-konkurs/rezultatijubilarnogknizevnoumetnickogkonkursa2013

Ко су нови, аутори одабраних  рукописа?

Соња Ковачевић, лето, 2012 (из архиве ауторке)
Соња Ковачевић, лето, 2012 (из архиве ауторке)

Соња Ковачевић је рођена 1962 г.Удата је и има три сина.Запослена је у Центру за социјални рад у Кули као социјални радник.
Живи у Црвенки.
“Ово дело је једино , осим синова, што сам створила и до сада нигде није објављивано“,  написала је о свом  рукопису.

Александар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је три књиге песама „Студеница, Студеница“ (2003.), као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац едиција „Првенац“, „Косовски прозбеник“ (2008.), у издању „Градац“ Рашка и „Анђели жетеоци“ (2008), у издању Књижевног клуба Краљево. Добитник је награде „Богдан Мрвош“ за циклус песама „Ликови“ (2005.) који је сепарат из књиге „Анђели жетеоци“. …Објављивао у часописима „Свитак“, „Луча“, „Повеља“, „Липар“, „Бдење“, „Људи говоре“… Бави се есејистиком и књижевном критиком… Живи у Краљеву.

Александар Мари., из архиве аутора
Александар Мари., из архиве аутора

Драгица Бека Савић, (рођ. Слепчевић,  10.10.1958. године у Сечњу, где је завршила основну школу и гимназију) . Дипломирала на правном факултету у Београду.  По занимању  је – судија. Живи у Бачкој Паланци. Почетком 2012. године изашла је из штампе њена прва збирка песама „Феникс“ ( издање ИП „Глосаријум“, Београд).

Драгица Бека Савић
Драгица Бека Савић

Петар Деспотовић је рођен 12. 11. 1942. године у Београду, где је завршио гимназију, студирао социологију – и радни век провео (у једној банци). Писањем се озбиљније бави последњих двадесетак година, у слободном времену. На интернету објављује приче, а од децембра 2009, у наставцима, и роман „Партија канасте“ (блог за књижевност „Кишобран“). На конкурсу за најлепше кратке приче издавачког предузећа „Алма“изабране су и две његове, те, октобра 2009. објављене у књизи „Од приче до приче“…

Петар Деспотовић, из архива аутора
Петар Деспотовић, из архива аутора

Као универзитетски професор и научни саветник, Слободан Бранковић предаје и истражује историју културе и цивилизације. Објавио је велики број радова на српском и страним језицима. По књизи „Независност слободољубивих“, друго издање, снимљен је истоимени документарни Филм (Карановић). “Европска Србија и свет”, последња објављена књига на српском, у припреми је издање на страним језицима. Песме су му објављиване у часописима и новинама, зборницима, збиркама, антологијама…Збирке: “Балада о белом креденцу”, “Писма из Србије, траг пера косовог”, “Brev fran Serbien/ Писма из Србије“(двојезично, на шведском и српском), „Тапија” (у припреми за штампу; забрањена РЕЧ).

Слободан Бранковић
Слободан Бранковић

Из рукописа одабраних аутора:
**
СКРОЗ ШУПЉЕ
 
у цмиздравој пози
не курчевитој
језиком стисла
боже мi помози
промаја је крива
одиже ми бледило
ко завесу с лица
и поглед и косу
одиже пало ми напамет
дим лиже
пуна ми пиксла
где сам оно спустила
лек треба ми не савет
ко гареж црно дно
ево већ дуго
нико ни погледо
у рупи црнило
у корењу
упаљено крчка
ври ли ври
загорео
ручак joj а у месу гној
кљуца ли кљуца
чек
да потпишем да сам примила
доставницу поштару
не могу главу ко ној
у рерну па пећи
под хитно треба
извадити
од почетка хтедох вам још рећи
ма боли ме зуб
ал не стигох
стегох.
Соња Ковачевић

**
Погрешне шифре, чекмеже

Демистификовао сам свет
Лажном шифром уобразиље
Сада нарезујем прави кључ
А много је комбинација

Рез би ми требао
Као и имењак Александар
По чвору мачем да ударим
И кренем даље у маларију

Преварио ме детлић и песма
У рају туге весела и добра
Повео сам се за савршенством
Виђеним очима несавршеним

Распао се свет у лажи
А људи као духови Радови
И небо његово и сиротиња
Иста она ала насред пута

Кућа ми под њеном канџом
А ја зебем као да може бити
Као да липа није посечена
Ради огрева и хлада

Отворио сам свет
Пре заказаног времена
И сада покушавам да га вратим
У чекмеже од злата, од блата
  Никола Александар Марић

**
Магистрале

Боже, смекшај срце немилосрднима,
Тешки су ланци и окови грубости.
Тврдо срце  вапи радости да има,
Боже, ти то можеш са својом милости.

Из ситне душе куља злобе лавина,
Човек није човек када зло доноси.
Душа му огромна камена планина,
Од џелата нико милост не испроси.

Анђели  жртвени увек лете у рај,
Џелату душа одлази у пакао.
Право злато никада не изгуби сјај,

Џелат је својим мачем дно дотакао.
Не дај боже да ми срце буде тврдо,
Љубав руши зло велико као брдо.
  Драгица Бека Савић

**
У ПОТРАЗИ ЗА СМИСЛОМ

И када би се указао пут
Од Дингирадама до Шимборске
И даље…
И ако би се којим случајем нашао
Међу отиснутим поклоницима,
Захвалан свакој кукици токова и токова
Рукописа,
Не бих одустао од одгонетања трага
Балегара и летњих капи кише
У пољској прашини.
Какав је то напис!?
Тих неколико кривудавих редака…
Песма!
Можда смисао
За којим трагамо
А да то и не знамо?

Слободан Бранковић

**

ЛОВ НА ДИВЉЕ ПТИЦЕ

Рано ујутру, знатно пре зоре, кренули су Славко и Душан у лов. Иако су у граду Бурину сви који су се бавили ловом рибарили, Славко је са новом пушком купљеној у Италији – барем једанпут недељно ловио дивље птице… То је чинио и пре Италије, са пушком свог покојног деде по оцу, Јована… који је такође ловио мимо света… Онда је страст прескочила сина Митра а настанила се и распламсала у унуку Славку. Што се не би могло рећи и за његовог брата Душана, који је кад је за то стасао, односно када су прилике дозволиле; тачније, само због Славковог утицаја по повратку овог из Италије – ишао у лов једино кад је ишао и Славко. Служећи се старом дедином пушком. … То не значи да се овом занимању није предавао, али је преданост изазивана ситуацијом лова ка таквом, и Славковом страшћу; тј. некаквим основнијим унутрашњим поривом који се носи и пре и после лова, а који баш у лову налази начина да се најпотпуније изрази.

………………………………………………………………………………………………………………………………..

Душан и није имао много унутрашњих порива. Он је био радознао, препун љубави, тако да су му многе спољне ситуације могле постати питање живота или смрти. … Барем је тако осећао док су трајале. Иако би већ сутра био у стању све да заборави. Најчешће, јер би га привукла нека друга, исто тако снажна спољна ситуација.

Овог јутра, нешто је још на почетку наговестило да ће данашњи ловачки излет Душану мало значити; чак и главни мотив учествовања: правити друштво Славку – нагло изгубити у снази. Касније, међутим, нешто сасвим слично му је обећало – да ће значити и прекомерно.

Дакле, збивало се овако:

Тек што су на педесетак метара лево од себе угледали путника који се спуштао, имали су да виде како тај човек од својих тридесет, тридесет пет година, оклизнувши се, слеће на око три метра нижи ниво овог степенастог стења, те, како после краћег периода немицања, успева да устане и храмајући настави пут. … Да ли је рањен или само угруван, са ове раздаљине нису утврдили, али су у свом ранцу имали завоје, алкохол и још неке инструменте прве помоћи за случај незгоде у лову; па је Душан предложио да му приђу, погледају како је, и ако треба помогну. Славко, међутим, није вољан да скреће са пута јер се на место где очекује дивље птице мора стићи на време, пре него што оне тамо буду, а никако после. Уосталом, рекао је: – Свако је одговоран за себе и кад превише (па се непотребно мучи), и кад недовољно (па се излаже опасности, као сада незнани путник) – и кад пази колико треба. А да је последње, или чак прво, овај путник учинио, не би упао у незгоду. … Зато ћемо продужити пут – уз то,  путнику помоћи да боље научи своју лекцију.

Ово је можда пети пут како Душан иде са Славком у лов. Али, оваквог Славка није упознао. Као да је пред њим стајао странац, у неколико наредних момената – али довољних да у новом расположењу извуче из руксака кутију са инструментима прве помоћи и, не обазирући се на особу која се зове Славко, похрли у сусрет непознатом путнику. … Шта смета што му не зна име кад је његова незгода, несрећа, део несреће света, и кад нико од Душана није у овом моменту ближи том незнанцу, који сада није читавих педесет метара удаљен, него је Душан, хитрим кораком идући, тј. помажући се и рукама и ногама да ово врлетно растојање превали, на самих десет метара од њега, па га незнанац разговетно може чути, и без напора се могу споразумевати. Тачно утврдити шта да се ради. … Јесте, путник је направио рану на колену и са захвалношћу прихватио помоћ, па су употребили дезинфекциони прашак и колено обмотали, а угануто стопало учврстили еластичним завојем. … Када се Душан вратио брату, разуме се, настало је ћутање, мада би разумљиво било и да се распламсала свађа.

Висина је све већа, ваздух ређи а клима оштрија. Кренули су са обале, са мале надморске висине на којој се налази њихова кућа, иако је на брду – а сада су сигурно на осамсто, а можда и целих хиљаду метара. … Несвесно, тела им заузимају борбени став, пред природом која се променила и постала далеко мање угодна. Исто се дешава са осећањима. Иако су пошлли као путници, мада не обични, него ловци – сада су борци. Ипак, само се Славко брани од негостољубиве природе. Овде, на завршници пута, Душан се поистовећује са њеном агресивношћу: оштрим стенама, сурим облацима, блиставошћу и рескошћу ваздуха. Што није тешко, јер му снажни спољни подстицаји лако обузимају душу: која тада заборавлЈа шта је пре чак само мало времена у њој било, и не зна да осим нечег у садашњости било шта друго може бити; да уопште може бити будућег. Јер је садашњи доживљај способан да јој више него успешно симулира вечност.

Дакле, тако је било сада. Ипак, тако није било претходног, и оног пре њега, и било којег ранијег лова у који је ишао. … Јер није био позиван да учествује, да се нечему преда, да се са нечим поистовети… Као што се то случајно десило данас, када му је, призором свога пада са стене, овакав позив несрећни путник – а преко њега, наравно, и несрећа света – упутио. На који се Душан, отворивши врата своје душе, одазвао. Међутим, догађај се завршио а врата Душанове душе остала отворена; да би кроз њих могло ући све, а, наравно, ушла је снажна и сурова природа на завршници њиховог успона.

И када је, након што су се коначно попели на кратку висораван, Душан раширио руке и хтео, дакако, да узлети, и у својој глави пошто је, затим, био под небом и на земљи скоро ништа видео, те, на једног новог путника, што му је ивицом највише заравни ове висоравни долазио у сусрет, свом снагом, стварно, налетео – овај је изгубио равнотежу, те пао три метра ниже.

Душан се тек осврнуо, када га је ударац пренуо. Мада је себе морао утврдити као виновника незгоде, није се узбудио. Тј. узбудио се на други начин… Више није птица, и спустио је руке.  Али је дохватио и чврсто стегао пушку. Сада је ловац на птице. А, пламен у његовим очима се појачао.

Славко није ништа говорио; испод киселог смешка крио је задовољство; само је једном спустио поглед: на трзаве покушаје путника на нижем нивоу да се придигне. Није се трудио да сустигне Душана, који је корак убрзавао, него је истом брзином наставио да хода до места које ће бити стециште дивљих птица.

_____ Петар Деспотовић ; одломак оз одабраног рукописа романа …

СУША ДУШЕ / Иван Лаловић

 

Рајска слика, Пек, Звижд, 25. април 2013, фотодокументација "Заветина"
Рајска слика, Пек, Звижд, 25. април 2013, фотодокументација „Заветина“

Година је велике суше,
новине су пуне наслова,
у кабинетима не мањка панике,
моле се и псују силе небеске.
Има ли какве комисије,
каквог њеног огранка,
да се позабави сушом душе.
Већ дуго времена нема душиних плодова,
сабласно је у њеном забрану.
Душа зева а песме ни за лека.
Од тог проблема и летња зунзара главу окреће.
Месец му сведок није.
Поврх свега,
јашем на јако тврдоглавом магарцу,
који нити зна за пут,
нити за моју журбу.

_________ Лаловић публикује, први пут, на некој од локација „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“.

Видети: Иван Лаловић: “Слово претка”, Бранково коло, Сремски Карловци, 2009.

СВЕТЛОСТ МАЛИХ СТВАРИ

Написао: Александар Новаковић

Књига песама Ивана Лаловића (1975), објављена у издању “Бранковог кола” из Сремских Карловаца, на први поглед озбиљног и патријархалног наслова: “Слово претка” иначе осма по реду (ако рачунамо и једну коауторску), представља на неки начин логично заокруживање једног периода Лаловићевог стваралаштва протканог сликама више испреплетених него сучељених светова…  – Више: http://www.artija.net/biblioteka/prikazi/?str=3_Ivan-Lalovic_Slovo-pretka

 

 

ИСПОД СВЕГА / Соња Ковачевић

јове у лакомици, имање лукића, 2011, снимак иван лукић. фотодокуентација заветина. није дозвољено преузимање ове слике и прештампавање без дозволе!!
јове у лакомици, имање лукића, 2011, снимак иван лукић. фотодокуентација заветина. није дозвољено преузимање ове слике и прештампавање без дозволе!!

Тама ми се штедро тами
у јутарње
у вечерње
одолевам
да јој хрлим
сневам
косом по пропланку
босим болом
полегла ми
жеља
улежана
само травку
да у подне
завијори
из нигде
избије
једна кап
распетога
румен знак
кад утрне
глад
још жеђа
да будемо сами
опет
изгубљено што је
улегнућа  траг
корака Сапет
да поврати
плачем
живота бат
од откоса болних
остало је
зар још?
за дати
зар дати?

______________  Amblem 30 godina postojanja

* Објављивањем ових стихова окончавамо књижевни конкурс „Заветина“, расписан поводом тридесет година постојања „Заветина“. Више  не примамо рукописе – на Јубиларни конкурс, али овде ћемо и даље публиковати одабране стихове стваралаца мање познатих, неафирмисаних, који живе и стварају на маргинама, али и аутора који су тај свет давно напустили и запутили се иза девет гора и мора. – Уредник. (Резултате јубиларног конкурса ћемо објавити најкасније до Спасовдана 2013. године.)

ОДМЕНЕДОТЕБЕ / Соња Ковачевић

Извор: "Старе куће".Један од симбола "Заветина"
Извор: „Старе куће“.
Један од симбола „Заветина“

ЗА РЕЧИ КЉУЧ

оклопе речи имају
тврде и шарене као играчке.
од погрешне употребе
расклапањем
чувају се
кроз минско поље значења
од кривих корака
опасног  лутања
живот је путања задата
пред тобом падају
као да  играш се оклопи
мртви и хладни на једну страну.
оно сто остане  дрхти
смисао
откривен као прељуба
утопљаваш мислима
заогрћеш
плаштом
царским
неспојиво повезујеш
не бој се шапућеш
давно све већ беше
у присећању
зимског обичног дана
голих речи Лето бану изненада
дешава се
на страни  левој овде овој
топлој  Живој.

ОДМЕНЕДОТЕБЕ

у мисао бих твоју као птица да се угњездим
и   усплахиреност моје бесциљности
Ти
лет би спокојан приземљио
да сам небо
недодира  свога одрекла бих се
до висине твојих очију спустила се
и  капци твоји да постану погледима мојим решетке
иза њих  слобода утамничена да цвета
непрегледне дубине пространство
скупила бих своје
океан да сам
па на два длана твоја  прострла се и њима омеђила
добровољно
да сам реч  да
се скотрљам низ  бездан ћутања
и између две обале слутње
да за тебе мост разапнем
танани
словесни
без корака
да ми дођеш

___________  Из пропратног писма ауторке:

Тешим се и надам да је сво ово моје „ћутање“ само време прибирања иначе ништа од мене.
Пратим редовно и читам све што објавите и схватам да сви понекад посустајемо. – Сви, осим Вас.
Желим вам свако добро,Соња

 

онај који не зна шта ће с првим у животу написаним песмама? / Радивој Шајтинац

Да ли смо се упитали,некад, док с толико права,разлога и душе водимо дневну и вечни борбу за своје спасење,постоји ли негде,далеко или близу, немоћан и ометен у оглашавсању,блиста својом тегобном чистоћом онај који не зна шта ће с првим у животу написаним песмама?

009b.Gasa na dudu
009б. Гаша (наш Гаша /на дуду) (2013)

КРИК БЕЗ НОЋИ

Живимо у све мањим и  мањим градовима,
Суморнијим варошицама, тамнијим селима
Да не видех твоја отворена уста
И два ко црно стакло блистава ока
А не чух ништа

Не бих ти се ни прближио,млади песниче
Нити прочитао тетоважу под твојим вратом
Тамо где они које не мори поезија
цртају руже,лобање и морске звери
Шта чу са овим што пишем
Што ми надире
Што  ме поткожно издржава и нагони ме
да трпим и прстрим самог себе

ходам и моје тело одзвања
из главе изгубим циљ,из ока све што ме привлачи
из уха све што умишљам да је  зов

станем да ме  украси   овај неизбежни удес насеља
где је већ све  озидано,покривено,адресирано,
написано објављено укоричено
моја је мука страсно неиздржива
толико је стварних проблерма и тегоба
да свака па и небјављена ,па чак и ненаписана песма
звучи и узнемирава цинично

склањај се,бежи од мене
ко змијче шапуће млади песник
због ове близине сав ћеш се осути
подетињењем
остави ме,морам да трпим ово што носим испод врата
овај  натпис,ознаку, модру огрлицу
кад већ нема  наде да се обзнани чак ни као крик
јер све је већ укоричено и молитве
и рецепти  и дневници и подвизи и
исмејани закони и трошне исповести
преостаје ми да се
пред замишљеним огледалом
дивим свом голом гркљану
птици што насрће не кожу,изнутра
ишчекујем шта ће се збити
хоће ли изаћи или изнутра процветати

самоотвовница

Лутке / Драгица Савић

заштитни знак
заштитни знак

 

Ми смо лутке само,
чије конце повлачи судбина
и одређује коме ћемо себе да дамо
и каква ће ватра у срцу да тиња.

Могу за тобом и сто пута бити слуђена,
али ништа ми то не вреди.
Ако ти нисам суђена,
та слуђеност ће као хартија да избледи.

Ми смо лутке што на концу висе
и живот наш судбина режира.
Ми смо јунаци романа што га живот пише,
а неко од горе нам улоге бира.

А када се конци покидају,
нама  ће на овом свету доћи крај.
Неком ће другом нашу улогу да дају,
а ми ћемо заувек отићи на небо, у пакао или у рај.

О сведочаству /Александар Марић

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

Свет је сведочанство
И нема покрета незапамћеног
Ни малог таласања воде
Ни плахог таложења неба

Све је забележено ревносно
Прибира се писар и трава
И нежељено и жељено памте
Сведоци случајни, промишљени геном

Слободно вуци своје тишине
Прећутане клетве или срамоте
Осећања неисказана и страна
Свет овај сведочи трен као и век

Свет је сведочанство
Неиспуњива меморија
Спремиште сваке речи
И испраћене и прећутане

Ниси се провукао незнатан
Иако мали инсект историје
Твоја се псовка зачађила
А врлина просијала на летопису

Свет је овај сведочанство
Саделан да баштини импулсе
И сваки делић тела, честицу
Удостоји сећањем, дакле трајањем

 

У магли / Драгица Савић

OLYMPUS DIGITAL CAMERAУ магли

И не видим више очију твојих сјај,
губе се руке и обриси твог тела.
Кад те изгубим из вида настаће крај,
магла те од мене скрила и однела.

Успомене магла не може да збрише,
сећање на тебе је кристално јасно.
Душа вечно памти што срце испише.
памти мирис цвећа у пролеће касно.

Замолићу ветар да маглу отера,
да могу да гледам јасно у даљину.
Слепило ћу из очију да истерам,

да не потонем кроз маглу у дубину.
И не видим више твоје драго лице,
,л кроз маглу пламте твоје смијалице.

Проклетство

Све оно од чега се срце твоје гнуша
и што изазива гађење код људи,
спознала је твоја грешна душа,
огрезла у разврату и блуди.

Лечио си своје живе ране,
што су гутале твоје ткиво.
Ниси дао сузи да кане,
проклетство је било живо.

Ниси знао пут ка срећи,
све што си чинио била је грешка.
Нема моста који ћеш прећи,
вртиш се у круг као вртешка.

У ушима гласови брује,
ти не видиш путоказа.
Нема се тишина чује,
зарасла је свака стаза.

Све се губи, нестаје без трага
и неће се десити чуда.
Издаје те твоја снага
и топи се од блуда.

Наследио си лоше гене
и у теби је прорадио црв.
Осећања куљају и пене,
у венама ти кључа нечиста крв.

Чашу горке жучи пијеш,
не помаже чак ни бекство.
Било где да гнездо свијеш,
са тобом ће бити и твоје проклетство.

На дну

Кад паднеш до дна,
пробудићеш се из сна.
Сунце без сјаја,
туга без краја.

Бол те кида,
безобразно без стида.
Туга без рока трајања,
грешник без кајања.

Кријеш уморно лице,
гуши те осећај кривице.
Птица без крила,
сузом наквашена црна свила.

Твоје име туга има,
давао си љубав погрешнима.
Бауљаш по дну,
тражиш светлост у сну.

Скрива те тмина,
на дну царује тишина.
Зрак сече тмину,
а речи гутају тишину.

Стремиш високо,
светлост тражи твоје око,
да изађеш из тмине
и преболиш пад са висине.

Кад једном доживиш пад,
окусиш чемер и јад.
Плашиш се чак и сна,
јер тежак је пад до дна.

 

Стихови

Из маште моје извиру речи,
којима најлепше стихове ткам.
Песма уморну душу лечи,
када си тужан и кад си сам.

Поклонићу ти стихове своје,
кад у њих уткам речи давно заборављене.
Писаћу срцем име твоје,
кад пронађем речи давно изгубљене.

Речи ломе нему тишину,
зато их изговарам гласно.
Оне продиру кроз глуву тмину,
да их можеш чути јасно.

Пођи трагом речи мојих
и зарони у стихове моје.
Не стиди се осећања својих,
из којих извиру искрене речи твоје.

 

Кучка

Њени су образи врели,
док те љуби у хаустору неком,
али она тебе не жели,
она је у свом свету далеком.

Њена је постеља врућа,
у њој се топи твоја снага.
Не можеш је довести до ганућа
и не можеш је звати, драга.

Са њом не можеш нежне снове ткати,
јер њене су руке грубе.
Она те никада неће спомињати,
док буде љубила неке друге.

Њена кожа је глатка,
као свила што на постељи шушка,
а њена уста нису слатка,
она ће заувек остати само кучка.

____ Из рукописне збирке пристигле на Јубиларни књ. конкурс.

 

Цареви, братство, Руми / Никола Александар Марић

Један Персијанац у мени је
Одмах видео свог брата
А то није први пут да се
Срећу једна Балканац
И један носилац дуге културе

Ако причамо о слави
Ту био је Дарије Велики
Који поштовао је сваку веру
И сваки храм богато даривао
А свештенике њине питао
О судбини, Богу и киши

Одавде се на далеку страну
Упутио Александар Велики
Који у сваком народу по град
Имењак градио је и библиотеке
Подизао и језике питао
О судбини, Богу и ветру

Ако причамо већ о Великима
Константин за кога сумњају
И да је Србин подиже град
Као мост светова да имају
Где да се склоне и храмови
И свештеници, војници и песници

Такав песник беше и Руми
Који обиђе све богомоље
И све књиге упи у себе
А бога нађе тек у свом срцу
Сакривеног као семе које чека
Светло молитве и влагу покајања

Такво је семе у срцу Персијанца
Препознало еме у моме срцу
Која се на први поглед збратимише
Без обзира што су нам језици
Помешани, а боја коже у валерима
Који се излише из кода Адамовог

             Рат, Сведенбург, секира

Нађем се кадкад на раскршћу
У запитаности да ли сам се вратио
Из одбране покушане, са војне
У којој непријатељ беше далеко
А рука његова и секира
Даноноћно над главама и крововима

Колико се њих није вратило
У илузију слободе и пораз части
До данас нисмо честито избројали
Или је је то немогуће знати
Јер падају начети борци и данас
Чак и рођени после страдају

Прелесно кола идеја Сведенбурга
Да живот наставља инерцијом
Док не свикне се на стање покоја
Па стварност постаје лаж
Јер затровано човечанство
Без прекида злоупотребљава ресурсе

А рат извесно траје
Док су годишњице и јубилеји
Само етапе вечите борбе
У којој победе прелазе у поразе
А порази на дужи рок постају победе

Док кратим храстова дрва
промишљам постоји ли замах
И његова секира и рука

Снег, Арктик, Давид

Снег покрива амбаре и дрвљанике
Непроходне постају стазе
Колико дуго траје казна
Kоја следи по кршењу завета
Или поступка противном
Родитељском благослову

Лед наступа пренесен
Невидимим рукама са Арктика
И ставља на искушење лозу
Ону винову и ону човечију
Прикупљају се становници горе
И планина око села и градова

Завијају вуци близу торова
Али људи завијају гласније и теже
У грабежи затечени и промашени
Прегладнело око вука гледа
Међу створењима једино усправљеног
И не распознаје у њему пастира

Птице небеске и дубравне
Немо траже храну по терасама
Када шарена завеса столњака
Заврши са својим оштрим тангом
А човек благо тамног вилајета
Дели и пати због запитаности

Узимам суво буково дрво
И стављам га у шпорет
Питање са почетка скидам
Као лед са стрехе
Који без одговора понире
У беле амбисе снега

Колико траје извршење суда
Над нама који не бесмо
Као Давид удостојени избора
Између три стихије због пописа
Јер страва наша није
Ни изблиза тако силна

Колико траје педагогија спасења
Над родом у тешком забораву
Од кога и птица и курјак траже
Да се запастири и почне да теши

_________ из рукописа

ЗНАМЕЊА / Слободан Бранковић

Тацит: Deserta faciunt et pacem appellant.
Стварали пустош и називали је миром
zaustavljena reka. Pek
Сад и рупице бубица гробови.
Камење што штрчи из дивље траве споменици.
Велики метални на Тргу победе.
Благе црте лица симболизованог лика.
Пролазници подељени, сумњичави врте главом.
Жене у црном преклињу.
Да није унутар пуке лимарије
Којим случајем срце злочинца.

__________ Видети о аутору: http://www.megatrend.edu.rs/fkm/biografija.php?p=21&z=1