УСЛИШИ МОЛБУ/ Милан С. Косовић

Поглед из махале Весинаца  према Петровцу у даљини (једном од раданских врхова - Заветине у јужној србији, 4. новембар 2013.)

Поглед из махале Весинаца према Петровцу у даљини (једном од раданских врхова – Заветине у јужној србији, 4. новембар 2013.)

( Десанки Максимовић)

Чуо сам те у гласу дроздa
са зида цркве и звоника
и пчелињем зују са грозда
касу небеског коњаника.

Све оно што бежи у ништа
са мапе твога завичаја
отвара нова пристаништа
и не бива игром случаја.

Трајеш земно неспутана сва
простор трепери душом твојом
из твога шешира љубав сја
бојећ простор најлепшом бојом.

Чуо сам те у горком биљу
поноћној молитви и бдењу
јер не желим да схватим збиљу
и видим све у магновењу.

Песмама твојим ноћ се гласи
онако како облак каже
услиши молбу: Боже спаси
или нас небо опет лаже.

Можда теби нису познати
живота крај ил убрзање
сви ти животни недохвати
што се претворише у сање.

Из сваког слова које пишеш
постоји особеност знака
са молитвом за здравље дишеш
док свитац шапуће из мрака.

Тражи помиловање за њих
што порушише здања бајна
у име непробуђених свих
Србија је велика тајна.

И чујем те у гласу дрозда
са зида цркве и звоника
и пчелињем зују са грозда
касу небеског коњаника.

Advertisements

Одабрани су следећи рукописи

Издвојено

тридесет година постојања ЗАВЕТИНА

тридесет година постојања ЗАВЕТИНА

На јубиларном књижевноуметничком  конкурсу „Заветина“ 2013, одабрани су за публиковање следећи рукописи:

ЧЕКАМ ДА ПРОГОВОРИМ / Соња Ковачевић (песме, афоризми, фрагменти),

ВИЗАНТИЈСКИ ВИШЕБОЈ / Никола Александар Марић,  рукопис песама,

МОЈА ОСТАВИНА / Драгица Бека Савић, збирка песама,

БЕШЧАСНО СРЦЕ / Петар Деспотовић,  рукопис романа, и

И  КАДА  НЕ БИ  БИО  ОВАЈ  СВЕТ / Слободан Бранковић, песме

Одабрани рукописи ће бити публиковани као дигитална  и непрофитна издања Сазвежђа ЗАВЕТИНА најкасније до почетка београдског Сајма књига 2013. године.  На Веб сајту ЗАВЕТИНЕ Ново Сазвежђе –      Видети више: https://sites.google.com/site/zavetineinfo/novi-jubilarni-knizevni-konkurs/rezultatijubilarnogknizevnoumetnickogkonkursa2013

Ко су нови, аутори одабраних  рукописа?

Соња Ковачевић, лето, 2012 (из архиве ауторке)

Соња Ковачевић, лето, 2012 (из архиве ауторке)

Соња Ковачевић је рођена 1962 г.Удата је и има три сина.Запослена је у Центру за социјални рад у Кули као социјални радник.
Живи у Црвенки.
“Ово дело је једино , осим синова, што сам створила и до сада нигде није објављивано“,  написала је о свом  рукопису.

Александар Марић је рођен на Света Три Јерарха 1973. године у Београду. Објавио је три књиге песама „Студеница, Студеница“ (2003.), као награђени рукопис за прву књигу у уздању СКЦ Крагујевац едиција „Првенац“, „Косовски прозбеник“ (2008.), у издању „Градац“ Рашка и „Анђели жетеоци“ (2008), у издању Књижевног клуба Краљево. Добитник је награде „Богдан Мрвош“ за циклус песама „Ликови“ (2005.) који је сепарат из књиге „Анђели жетеоци“. …Објављивао у часописима „Свитак“, „Луча“, „Повеља“, „Липар“, „Бдење“, „Људи говоре“… Бави се есејистиком и књижевном критиком… Живи у Краљеву.

Александар Мари., из архиве аутора

Александар Мари., из архиве аутора

Драгица Бека Савић, (рођ. Слепчевић,  10.10.1958. године у Сечњу, где је завршила основну школу и гимназију) . Дипломирала на правном факултету у Београду.  По занимању  је – судија. Живи у Бачкој Паланци. Почетком 2012. године изашла је из штампе њена прва збирка песама „Феникс“ ( издање ИП „Глосаријум“, Београд).

Драгица Бека Савић

Драгица Бека Савић

Петар Деспотовић је рођен 12. 11. 1942. године у Београду, где је завршио гимназију, студирао социологију – и радни век провео (у једној банци). Писањем се озбиљније бави последњих двадесетак година, у слободном времену. На интернету објављује приче, а од децембра 2009, у наставцима, и роман „Партија канасте“ (блог за књижевност „Кишобран“). На конкурсу за најлепше кратке приче издавачког предузећа „Алма“изабране су и две његове, те, октобра 2009. објављене у књизи „Од приче до приче“…

Петар Деспотовић, из архива аутора

Петар Деспотовић, из архива аутора

Као универзитетски професор и научни саветник, Слободан Бранковић предаје и истражује историју културе и цивилизације. Објавио је велики број радова на српском и страним језицима. По књизи „Независност слободољубивих“, друго издање, снимљен је истоимени документарни Филм (Карановић). “Европска Србија и свет”, последња објављена књига на српском, у припреми је издање на страним језицима. Песме су му објављиване у часописима и новинама, зборницима, збиркама, антологијама…Збирке: “Балада о белом креденцу”, “Писма из Србије, траг пера косовог”, “Brev fran Serbien/ Писма из Србије“(двојезично, на шведском и српском), „Тапија” (у припреми за штампу; забрањена РЕЧ).

Слободан Бранковић

Слободан Бранковић

Из рукописа одабраних аутора:
**
СКРОЗ ШУПЉЕ
 
у цмиздравој пози
не курчевитој
језиком стисла
боже мi помози
промаја је крива
одиже ми бледило
ко завесу с лица
и поглед и косу
одиже пало ми напамет
дим лиже
пуна ми пиксла
где сам оно спустила
лек треба ми не савет
ко гареж црно дно
ево већ дуго
нико ни погледо
у рупи црнило
у корењу
упаљено крчка
ври ли ври
загорео
ручак joj а у месу гној
кљуца ли кљуца
чек
да потпишем да сам примила
доставницу поштару
не могу главу ко ној
у рерну па пећи
под хитно треба
извадити
од почетка хтедох вам још рећи
ма боли ме зуб
ал не стигох
стегох.
Соња Ковачевић

**
Погрешне шифре, чекмеже

Демистификовао сам свет
Лажном шифром уобразиље
Сада нарезујем прави кључ
А много је комбинација

Рез би ми требао
Као и имењак Александар
По чвору мачем да ударим
И кренем даље у маларију

Преварио ме детлић и песма
У рају туге весела и добра
Повео сам се за савршенством
Виђеним очима несавршеним

Распао се свет у лажи
А људи као духови Радови
И небо његово и сиротиња
Иста она ала насред пута

Кућа ми под њеном канџом
А ја зебем као да може бити
Као да липа није посечена
Ради огрева и хлада

Отворио сам свет
Пре заказаног времена
И сада покушавам да га вратим
У чекмеже од злата, од блата
  Никола Александар Марић

**
Магистрале

Боже, смекшај срце немилосрднима,
Тешки су ланци и окови грубости.
Тврдо срце  вапи радости да има,
Боже, ти то можеш са својом милости.

Из ситне душе куља злобе лавина,
Човек није човек када зло доноси.
Душа му огромна камена планина,
Од џелата нико милост не испроси.

Анђели  жртвени увек лете у рај,
Џелату душа одлази у пакао.
Право злато никада не изгуби сјај,

Џелат је својим мачем дно дотакао.
Не дај боже да ми срце буде тврдо,
Љубав руши зло велико као брдо.
  Драгица Бека Савић

**
У ПОТРАЗИ ЗА СМИСЛОМ

И када би се указао пут
Од Дингирадама до Шимборске
И даље…
И ако би се којим случајем нашао
Међу отиснутим поклоницима,
Захвалан свакој кукици токова и токова
Рукописа,
Не бих одустао од одгонетања трага
Балегара и летњих капи кише
У пољској прашини.
Какав је то напис!?
Тих неколико кривудавих редака…
Песма!
Можда смисао
За којим трагамо
А да то и не знамо?

Слободан Бранковић

**

ЛОВ НА ДИВЉЕ ПТИЦЕ

Рано ујутру, знатно пре зоре, кренули су Славко и Душан у лов. Иако су у граду Бурину сви који су се бавили ловом рибарили, Славко је са новом пушком купљеној у Италији – барем једанпут недељно ловио дивље птице… То је чинио и пре Италије, са пушком свог покојног деде по оцу, Јована… који је такође ловио мимо света… Онда је страст прескочила сина Митра а настанила се и распламсала у унуку Славку. Што се не би могло рећи и за његовог брата Душана, који је кад је за то стасао, односно када су прилике дозволиле; тачније, само због Славковог утицаја по повратку овог из Италије – ишао у лов једино кад је ишао и Славко. Служећи се старом дедином пушком. … То не значи да се овом занимању није предавао, али је преданост изазивана ситуацијом лова ка таквом, и Славковом страшћу; тј. некаквим основнијим унутрашњим поривом који се носи и пре и после лова, а који баш у лову налази начина да се најпотпуније изрази.

………………………………………………………………………………………………………………………………..

Душан и није имао много унутрашњих порива. Он је био радознао, препун љубави, тако да су му многе спољне ситуације могле постати питање живота или смрти. … Барем је тако осећао док су трајале. Иако би већ сутра био у стању све да заборави. Најчешће, јер би га привукла нека друга, исто тако снажна спољна ситуација.

Овог јутра, нешто је још на почетку наговестило да ће данашњи ловачки излет Душану мало значити; чак и главни мотив учествовања: правити друштво Славку – нагло изгубити у снази. Касније, међутим, нешто сасвим слично му је обећало – да ће значити и прекомерно.

Дакле, збивало се овако:

Тек што су на педесетак метара лево од себе угледали путника који се спуштао, имали су да виде како тај човек од својих тридесет, тридесет пет година, оклизнувши се, слеће на око три метра нижи ниво овог степенастог стења, те, како после краћег периода немицања, успева да устане и храмајући настави пут. … Да ли је рањен или само угруван, са ове раздаљине нису утврдили, али су у свом ранцу имали завоје, алкохол и још неке инструменте прве помоћи за случај незгоде у лову; па је Душан предложио да му приђу, погледају како је, и ако треба помогну. Славко, међутим, није вољан да скреће са пута јер се на место где очекује дивље птице мора стићи на време, пре него што оне тамо буду, а никако после. Уосталом, рекао је: – Свако је одговоран за себе и кад превише (па се непотребно мучи), и кад недовољно (па се излаже опасности, као сада незнани путник) – и кад пази колико треба. А да је последње, или чак прво, овај путник учинио, не би упао у незгоду. … Зато ћемо продужити пут – уз то,  путнику помоћи да боље научи своју лекцију.

Ово је можда пети пут како Душан иде са Славком у лов. Али, оваквог Славка није упознао. Као да је пред њим стајао странац, у неколико наредних момената – али довољних да у новом расположењу извуче из руксака кутију са инструментима прве помоћи и, не обазирући се на особу која се зове Славко, похрли у сусрет непознатом путнику. … Шта смета што му не зна име кад је његова незгода, несрећа, део несреће света, и кад нико од Душана није у овом моменту ближи том незнанцу, који сада није читавих педесет метара удаљен, него је Душан, хитрим кораком идући, тј. помажући се и рукама и ногама да ово врлетно растојање превали, на самих десет метара од њега, па га незнанац разговетно може чути, и без напора се могу споразумевати. Тачно утврдити шта да се ради. … Јесте, путник је направио рану на колену и са захвалношћу прихватио помоћ, па су употребили дезинфекциони прашак и колено обмотали, а угануто стопало учврстили еластичним завојем. … Када се Душан вратио брату, разуме се, настало је ћутање, мада би разумљиво било и да се распламсала свађа.

Висина је све већа, ваздух ређи а клима оштрија. Кренули су са обале, са мале надморске висине на којој се налази њихова кућа, иако је на брду – а сада су сигурно на осамсто, а можда и целих хиљаду метара. … Несвесно, тела им заузимају борбени став, пред природом која се променила и постала далеко мање угодна. Исто се дешава са осећањима. Иако су пошлли као путници, мада не обични, него ловци – сада су борци. Ипак, само се Славко брани од негостољубиве природе. Овде, на завршници пута, Душан се поистовећује са њеном агресивношћу: оштрим стенама, сурим облацима, блиставошћу и рескошћу ваздуха. Што није тешко, јер му снажни спољни подстицаји лако обузимају душу: која тада заборавлЈа шта је пре чак само мало времена у њој било, и не зна да осим нечег у садашњости било шта друго може бити; да уопште може бити будућег. Јер је садашњи доживљај способан да јој више него успешно симулира вечност.

Дакле, тако је било сада. Ипак, тако није било претходног, и оног пре њега, и било којег ранијег лова у који је ишао. … Јер није био позиван да учествује, да се нечему преда, да се са нечим поистовети… Као што се то случајно десило данас, када му је, призором свога пада са стене, овакав позив несрећни путник – а преко њега, наравно, и несрећа света – упутио. На који се Душан, отворивши врата своје душе, одазвао. Међутим, догађај се завршио а врата Душанове душе остала отворена; да би кроз њих могло ући све, а, наравно, ушла је снажна и сурова природа на завршници њиховог успона.

И када је, након што су се коначно попели на кратку висораван, Душан раширио руке и хтео, дакако, да узлети, и у својој глави пошто је, затим, био под небом и на земљи скоро ништа видео, те, на једног новог путника, што му је ивицом највише заравни ове висоравни долазио у сусрет, свом снагом, стварно, налетео – овај је изгубио равнотежу, те пао три метра ниже.

Душан се тек осврнуо, када га је ударац пренуо. Мада је себе морао утврдити као виновника незгоде, није се узбудио. Тј. узбудио се на други начин… Више није птица, и спустио је руке.  Али је дохватио и чврсто стегао пушку. Сада је ловац на птице. А, пламен у његовим очима се појачао.

Славко није ништа говорио; испод киселог смешка крио је задовољство; само је једном спустио поглед: на трзаве покушаје путника на нижем нивоу да се придигне. Није се трудио да сустигне Душана, који је корак убрзавао, него је истом брзином наставио да хода до места које ће бити стециште дивљих птица.

_____ Петар Деспотовић ; одломак оз одабраног рукописа романа …

RAZMIŠLJANJA O ODVAJANJU / Petar Despotović

 

Slušajući sa ostalima ono što je Zlatica rekla, Slavka je osvojila neka čudna tuga, koju su naročito izazvale (naravno, pošto ih je izvadio iz konteksta i dao im svoj smisao) – sledeće reči: „Pa čak i ako moramo nekog oštetiti, ako drukčije ne možemo prema Bogu odužiti dug koji imamo prema sebi – neka to i učinimo“/!/.

Kao da je ovaj govor dotakao to već more od nebrojenih suza duboko u njegovom biću, jer je Slavku beskrajno žao što život mora da bude takav; što je istina takva, pa i ona njemu data – data da je gleda kroz sopstveni interes. (Naravno, ma kroz koju prizmu posmatrana, makar i altruističku, ista istina – protivurečnog izgleda, samo zato što je njena celina, umnost, nedokučiva.)

………………………………………………………………………………………………………………………………..

Eto, barem je svestan što istinu pronosi; za razliku od mnogih koji osećaju težinu bremena ali nemaju hrabrosti da vide i sjaj istine. Koji je, dakako, i njihovim životima na raspolaganju.

*

Da li će, ipak, odlučiti da se odeli; proda ovu kuću a kupi dve manje: jednu za sebe, Zlaticu, dete na putu i decu koja će kasnije doći, a drugu za ostale članove široke familije?

Ima u vidu divnu na obali Brzice, blizu pecare koja dobro radi i koju ne prodaje. A, nešto dalje od reke a nedaleko od ove kuće i skromnu sa vodom i klozetom u dvorištu, ali sasvim zadovoljavajuću za ostale članove porodice. Tj, prema već obavljenim ali preliminarnim i neobavezujućim pregovorima, bila bi to neka vrsta zamene dobara uz doplatu ove ili one strane. Iako Zlatica još nije upućena, Slavko oseća da će ga i ovog puta podržati.

___________ odlomak iz rukopisa „BEŠČASNO SRCE“ (28. poglavlje)

 Beleška o autoru: 

Petar Despotović (fotodokumentacija "Zavetina"

Petar Despotović (fotodokumentacija „Zavetina“

Petar Despotović je rođen 12. 11. 1942. godine u Beogradu, gde je završio gimnaziju, studirao sociologiju – i radni vek proveo (u jednoj banci). Pisanjem se ozbiljnije bavi poslednjih dvadesetak godina, u slobodnom vremenu.