„Псовка“ : нова песничка књига Александра Лукића, мај 2015.

 

корица књиге
корица књиге
Библиотека МОБАРОВ, нова или основна библиотека  "Заветина"
Библиотека МОБАРОВ, нова или основна библиотека „Заветина“

Прва књига, која излази у овој бивлиотеци из штампе до краја маја је збирка песама  српског песника Александра Лукића, који живи и ради у Пожаревцу Александар Лукић ПСОВКА Библиотека МОБАРОВ Поезија. Есеј. Проза Поезија I, Књига 1 Издавач ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1 Главни и одговорни уредник Мирослав Лукић Оперативни уредник Димитрије Лукић Прво штампано издање, мај 2015. Тираж: 500 примерака Припрема за штампу „Поповић и синови“, Пожаревац Штампа „Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац Цена ове књиге је 720,00 динара. Можете је наручити директно од издавача преко мобилне Књижаре писаца https://krmikovac.wordpress.com/ или Уплатом преко Post neta на моб. +381653006950. Поручиоци изван Србије плаћају и трошкове поштарине. Новац шаљу преко Western Union-а на адресу: Мирослав Лукић, 180 309 Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 (молимо да нам пошиљаоци чим пошаљу новац напишу у електронској поруци, miroslav7275@gmail.com, и број – control number).
Александар Лукић
ПСОВКА
Библиотека МОБАРОВ
Поезија. Есеј. Проза
Поезија I, Књига 1
Издавач
ЗАВЕТИНЕ: ми, Београд, ул. Сердар Јанка Вукотића 1
Главни и одговорни уредник
Мирослав Лукић
Оперативни уредник
Димитрије Лукић
Прво штампано издање, мај 2015.
Тираж: 500 примерака
Припрема за штампу
„Поповић и синови“, Пожаревац
Штампа
„Ситограф РМ“, Змај Јовина 71, Пожаревац ———————
Цена ове књиге је 720,00 динара.
Можете је наручити директно од издавача
преко мобилне Књижаре писаца

 

 

SINAITICUS 

Безвредне менице – свежњи

папира задављени канапом

у фиоци писаћег стола.

Бледо мастило – породични потпис.

Утваре генерација од – до: Бог свети зна.

Рачун ненаплативих потраживања.

Век чамотиње чуван у фиоци стола

стварни власник меница – самоћа.

Кад сам стао упознавати лице и наличје

зајмова: проби ватра од зиме, од пролећа

из њих крволипти пламен давнашњих дугова.

Варљиви март током дана мешаше годишња доба:

киша, сунце, канонада бабиних јарчића, ругоба.

Бледо сићушно сунце слабашним зрацима,

нејаким зрацима попут снаге једногодишњег

детета, сврати кроз прозор, проби разбојник

не чинећи штету велику, уобичајену за лоповима,

осветли унутрашњост фиоке, стиже да види

а да заузврат не узме ништа.

Духови предака беху то у сечивима светлости

на пропутовању: век безбожништва – кркља.

Менице напуштене у светој тишини трепере –

менице које гледам са сетом данас чекају расправу

о заоставштини архива. Наш Codex Sinaiticus

– страва.

Захуктали свет напољу изводи представу

под сунцем, мимо сунца. Спољашњи свет,

акварел. Породично благо скупљено у

историју непопуларних трагедија нуди

слепу веру предности безготовинског плаћања.

Пупољак у вечитом оклевању

чека да букне пламеном из себе.

  •  Песма са краја ове  најновије књиге А. Лукића, Стр. 79 -80    – У ову Лукићеву књигу  ушле су песме настале последњих година. Књига се  штампа као прва у „Библиотеци МОБАРОВ“ – основној библиотеци „Заветина“ (посвећеној пре свега најугроженијим књижевним жанровима: поезији, есеју, неукалупљивој прози….)  Цена 720,00 дин. Уплатом преко Post neta на моб. +381653006950. Поручиоци изван Србије плаћају и трошкове поштарине.Новац шаљу преко Western Union-а на адресу:Мирослав Лукић, 180 309 Београд,ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13(молимо да нам пошиљаоци чим пошаљу новац напишуу електронској поруци, miroslav7275@gmail.com,и број – Control number).
Featured post

ЖАБАР /Ненад Грујичић

Ненад Грујичић - Ненад Грујичик: Неко ми узе реч - Некј ми го зеде зборот. - Са српског на македонски превео Ристо Василевски. - 1. изд. 179 стр. . - 21 цм. - Скопје; Смедерево:  Матица Македонска, Арка, 2014.  Писац  поговора Желидраг Никчевић. Ћирилица. Библиотека Логос . српски венац. Књига се може поручити  од ИП "Арка",  11300 Смедерево, Миладина Милића 3,
Ненад Грујичић – Ненад Грујичик: Неко ми узе реч – Некој ми го зеде зборот. – Са српског на македонски превео Ристо Василевски. – 1. изд. 179 стр. . – 21 цм. – Скопје; Смедерево: Матица Македонска, Арка, 2014. Писац поговора Желидраг Никчевић. Ћирилица. Библиотека Логос – српски венац

ЖАБАР

4
Од Гомјенице до Саничана
осипа се летњи сумрак
сребром младих шарана
што искачу из воде I
као жива надахнућа
у потрази за границом светова.
Преко мора и долина
светски жабари
довукли од прућа корпе
с поклопцима.
Отац узео стотину и
– ето стоваришта од дворишта.
Како коју напуни жабама,
сутрадан крекет путује у Рим.
Наша је кућа освитала
рујем жабље певаније.
Ругала се и луда Дуда.

5
А лов на жабе — овако:
Крене се лети
касно ноћу
до бара сред шума.
Около виркају виле
и цурка месечев кљун.
Крекеће велико количество жаба.
Хорови се разлежу
под земљом до неба.
На обали отац пали
карбитушу лампу
и приноси води.
Кружницом пламена захваћен
свемир звучних мехурова
утихне нагло
и жабе буљаво блену у њ.
Отац узима,
као крофне са тацне,
једну по једну:
травњача,
времењача,
онда бабурача,
па једна без имена.
Бере у корпу колико му драго.

8
Никад не додирнух
бели стомак жабе.
Само сам се дивио
очевој вољи.
На ручковима недељом,
уз јагњетину и ракију,
пригледао сам му велике шаке
без палца на левој:
одрезала машина у августу,
у дворишту под жалосном врбом,
у ритуалу око нове каце
кад се сваки прави мајстор
занесе као песник у језику
и заборави да је
од крви и меса
све док се на тлу,
поред ногу,
не закопрца
тек одсечен
прст у пиљевини.

= извор: одломци из истоимене песме Н. Грујичића,штампани у двојезичном српско македонском издању, Стр. 94, 96, 102

Završnica …

Miodrag Pavlović
Miodrag Pavlović

POD više nego simboličnim naslovom „Takozvani mrtvi“, poslednju testamentarnu zbirku stihova velikog srpskog pesnika Miodraga Pavlovića (1928-2014) predstavila je juče izdavačka kuća „Tanesi“, zajedno sa još dva naslova: „Minuo svetom“ – izabranim pesmama Branka Miljkovića povodom 80-godišnjice od njegovog rođenja i knjigom priča „Bog ih pogledao“ Saše Hadži-Tančića (1948-2014), koji je i priredio pomenute dve knjige pre nego što je minuo svetom.

Sagledavajući Pavlovićevu knjigu kao neku vrstu duhovne potrage koja se u jednom trenutku preobrazila u arheologiju svetog, kritičar Saša Radojčić je rekao:

– U ovoj knjizi nalazi tog neobičnog arheologa koji razmiče slojeve epoha, često su zaogrnuti i zaštićeni humornim obratima, kojima se, kako je dobro primetio Hadži-Tančić, nijansira „spoznaja o smrtnosti čoveka, senci prolaznosti i odsjaju večnosti“. Geografske koordinate koje dotiče knjiga rasprostiru se od Stražilova do Svete Gore, do Indije i Dalekog istoka. Njen metafizički raspon je još veći; reč je o vidovima nestajanja, iščezavanja, od skoro alogične „nesrazmere nezgrapne“ do strašnog „završnog cvokotanja“. Ali to je u isti mah tako karakteristično ljudski raspon, tako ljudska bezmerna mera!

U nadahnutom pogovoru Hadži-Tančić je naveo kako je Miodrag Pavlović, pišući ove pesme, bio svestan da nastaje nešto izuzetno, kruna svih njegovih traganja i nastojanja:

– Pesnik je „Takozvane mrtve“ orkestrirao u najboljoj tradiciji duhovnog višeglasja, od slovenske i balkanske starine do istočnjačkih rezonansa, u poetskoj magistralnoj inverziji spiritualnog i evropskog moderniteta. Pesme iz zbirke računaju sa fatalnošću kraja, ali nikako i njegove dovršenosti, već novog otvaranja.
Blagoironijski, poslednja pesma zapravo najavljuje i drugi, zanavljeni život, novo trajanje. Tako je Pavlović, u čudesnoj završnici nadahnuća, raspet između zemlje i neba, ispevao svoj pesnički i ljudski zavet. Živeti, stvarati i nadati se – tu uzvišenu, trajnu i večnu poruku ova jedinstvena zbirka, na dostojan način, potvrđuje – zapisao je Hadži-Tančić.

S MARGINE ŽIVOTA

PO mišljenju kritičara Marka Nedića, Saša Hadži-Tančić je nesumnjivo bio jedan od najznačajnijih srpskih proznih pisaca poslednjih decenija 20. i početkom 21. veka, koji je stvarao na jugu Srbije.

– Poslednjom knjigom priča vratio se svom leskovačkom zavičaju – rekao je Nedić. – Teme ove proze pokrivaju različite životne situacije, od detinjstva pa do starosti. Najveći broj likova je već unapred oneobičen, najčešće svojim karakterom, životnim sudbinama, ili projekcijom u očima suseda, prijatelja, članova porodice. U većini slučajeva, reč je o ljudima s margine života, o božjacima, usamljenicima, neostvarenim, neprihvaćenim, izgubljenim ili originalnim i živopisnim tipovima palanačkog prostora.

ZAHVALNOST

– OVOM promocijom se „Tanesi“ zahvaljuje i odužuje Hadži-Tančiću koji je bio autor, urednik i saradnik ove kuće, rekao je Simon Simonović. – Njegov izbor iz Miljkovićeve poezije je do sada najbolji, jer je vrlo brižljivo birao pesme, prateći pesnikov život. Poslednja knjiga Miodraga Pavlovića objavljena je takođe zahvaljujući njemu, a svoju poslednju knjigu priča završio je pred kraj života, ne dočekavši ovo predstavljanje.
Srodne vesti

Završnica nadahnuća | Kultura | Novosti.rs.

Мирослав Лукић – Белатукадруз ЛАС ВИЛАЈЕТ

Средином јула 2014. године изашла је из штампе књига песам Мирослав Лукић – Мирослав Лукик ЛАС ВИЛАЈЕТ – ЛАС ВИЛАЕТ : Изабране и нове песме – Одбрани и нови песни. Изабрао и на македонски превео –Отбрал и од српски на македонски превео : Ристо Василевски. Поговор је написао песник и књижевни критичар Душан Стојковић. Књига је штампана у Библиотеци Логос , Српски венац, као 17. Као двојезично, броширано и тврдо укоричено издање „Матице Македонске“ из Скопја, и „Арке“ из Смедерева.
Књига садржи две целине: Фантазмагорична историја (5- 35) и Пустиња, искушења (37 – 129). Песме је Василевски бирао из обимне Лукићеве књиге одабраних песама ЛАС ВИЛАЈЕТ (из 2010), али у оквиру овог избора Василевског има и низ нових песама из Лукићевих рукописа. Предговор Душана Стојковића Лирски поглед изнутра штампан је на страницама 131 – 145). Избору је придодата и потпунија био-библиографска белешка о песнику.

Предња страна корица
Предња страна корица

полеђина корица
полеђина корица

ХИМЕРЕ

Говорио сам већ о химерама
на врло упрошћен начин (чини ми се).
Оне су опет ту, док размишљам
о једном воћњаку на чијем крају
беше шупље багремово стабло
пуно саћа и меда одбеглих пчела.
И о једном комаду њиве покрај пута.
О том путу насутом шљунком.
(То су све химере,
али могле би постати јава,
нешто оствариво, могуће,
трајно и битно.)
Химере су ме водиле
и још увек ме воде.
Тишина летња ритова, ливада
Слапови хмеља. Предања мајке.
Вечност. Химере су њени суседи.
Док ме буду водиле,
ма колико то изгледало апсурдно,
нећу залутати у овој загубици.
Поново говорим о химерама,
схвативши да су ме четрдесет
и пет година одвлачиле од празнине
и несумњивих знакова пропадања.
Химере воде тим макадамским путем –
слепим цревом за хиљаде и хиљаде –
што се успиње на брежуљак.
то место је узвишено и као створено
за светски левак, који само ја видим,
који сам видео силазећи низ благи брег,
удишући њихов мирис.
Химере су ме водиле уз брег,
низ брег, и према непрегледним шумама,
острвима млечних печурака, детињства и јеленака.
Химере су ме довеле довде.

2. и 3. стр. књиге
2. и 3. стр. књиге

ХИМЕРИТЕ
Веќе зборував за химерите
на мошне упростен начин (ми се чини).
Тие пак се тука, додека размислувам
за еден овоштарник на чиј крај
имаше еден шуплив багрем
полн со саќе и мед од одбегнати пчели.
И за едно парче земја покрај патот.
За тој пат турен со чакал.
(Тоа се сe химери,
но би можеле да станат јаве,
нешто остварливо, можно,
трајно и битно).
Химерите ме воделе
и сеуште ме водат.
Тишината летна на шамаците, на ливадите
Брановите од хмел. Преданијата на мајка ми.
Вечноста. Химерите се нејзини сосетки.
Додека ме водат,
сеедно колку тоа изгледа апсурдно,
нема да заталкам во оваа губеница.
Повторно зборувам за химерите,
сфаќајки дека четириесет
и пет години ме оттргнувале од празнината
и од несомнените знаци на пропаѓање.
Химерите водат по макадамскиот пат –
слепо црево за илјадници и илјадници –
што се јази по ритчето.
Тоа место е возвишено и санќим создадено
за светска инка, што само јас ја гледам,
што сум ја видел додека слегував по падината,
вдишувајќи го нивниот мирис.
Химерите ме воделе пругоре,
прудолу, и кон непрегледните шуми,
кон островите со млечни габи, кон детството и
кон папрата.
Химерите ме довеле до тука.

стр. 156-7 књиге
стр. 156-7 књиге

ЗМИЈА БЕЛА КАО СНЕГ
Све можеш.
Да откријеш прави предео,
место у заклону под брдом
које прескаче кошава,
живи извор и добру подлогу.
Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.
Да отпочнеш зидање Праве куће
на правом месту –
у којој су садржане све куће
на тој страни света,
у којој је свемисао прави домаћин,
а газдарица – свезана времена.
И да подигнеш поток изнад тока
и да га скренеш у врт изван годишњих
доба, у рибник, где су зова и лабудови
увек код своје куће.
Све можеш, осим,
да подигнеш тај праг стари
под којим је скотурена
змија бела као снег.

ЗМИЈАТА БЕЛА КАКО СНЕГ

Сe можеш.
Да отккриеш вистински предел,
засолниште под ридот
што го прескокнува кошава,
жив извор и добра подлога.
Да ја довикаш Тајфата од Мал Дуќан.
Да почнеш градба на Вистинска куќа
на вистинското место –
во која се содржани сите куќи
на таа страна на светот,
во која вистински домаќин е сесмислата,
а стопанка – сврзаните времиња.
И да го кренеш тотокот над текот
и да го префрлиш во градината над годишните
времиња, во рибникот, во кој бозелот и лебедите
се постојано дома.
Сe можеш, освен
да го кренеш стариот праг
под кој е склопчена
змијата бела како снег.

Бела Тукадруз
Бела Тукадруз

ВЛАШКА МАГИЈА

Повучем фиоку. Пада на под и распрскава се у
парампарчад.
Додирнем сијалицу – распрскава се.
Легнем у кревет, као у гроб.
Зажмурим. Ништа не видим неко време.
Затим, почну мрље да навиру.
Светле мрље. Па слике. Нејасне.
Кад чврсто склопим очне капке,
могу да призовем олују, град, але и смрт препелице.
Видим, што никада не видех отворених очију.
Моје гледање и з н у т р а,
мој унутрашњи поглед постаје свевидећи…


ВЛАШКА МАГИЈА

Ја повлекувам фиоката. Паѓа на подот и се
парчосува.
Ја допирам сијалицата – се распрснува.
Легнувам во креветот, како во гроб.
Мижам. Едно време ништо не гледам.
Потоа почнуваат да напираат дамки.
Светли петна. Потоа слики. Нејасни.
Кога ќе ги склопам цврсто очните клепки,
можам да намамам луња, град, сеништа и смрт
на потполашка.
Гледам што никогаш не би видел со отворени очи.
Моето гледање о д н а т р е,
мојот внатрешен поглед станува севидлив…

=======
Душан Стојковић овим речима препоручује ово најновије двојезично издање Бела Тукадрузових песама:

Лукић се непрестано пита, и проверава у пракси,
колико се песма може раздесити а да песма остане. Он
пева углавном дуге песме. Грана их у циклусе. Задржава,
као њихову кичму, наративно. Но, непрестано то нарати –
вно уплиће у ритмички вез, коло. Убацује у игру и снове.
Њихово тумачење. Попут себи далеких дадаиста и нешто
ближих надреалиста, не ретко, песму изједначава са сно-
вима. Чини је сликом сна градећи је техником сна. У пе –
сми „Животворни ветар снова“ налазимо сијасет унутра –
шњих ветрова: срца, плућа, бубрега, слезине, јетре. Све
је код Лукића истовремено двополно. Поред сновиделног,
ту је и – вештим уздизањем пресног у поетско – и оно што
бисмо могли означити као лирски производ радње која би
се истинословљењем могла означити. Лукић не признаје
и кад је о стварању песама реч, једнако као и када је говор
о давању критичких судова, оно што би се могло окрстити
као лажно. Читав његов књижевни опус је борба против
лажних вредности, фалш романа и непоезије.
Основна формула Лукићеве песме је ни… ни. По-
стајемо ли, тако, Атлантиђани? Јесмо ли – несвесни тога
– нестали? Или се, можда, само, предругојачили? Из ког
јајета се испиљује (балкански) Феникс?
Лукићева песма је лов вибрација. Али чега? Али
чијих? И смрти!
Он може да потпише мисао Октавија Паса: „Пое-
зија нам открива ко смо и позива нас да будемо што смо.“
Лукићева несумњиво то чини.

(стр.142)

====
Књига се може поручити од издавача „Матице Македонске“, Скопје, и „Арке“, 11300 Смедерево, Ул. Др Миладина Милића 3, емаил arkasmed@yahoo.com, ristovas@gmail.com

Featured post

Портрет Беле Тукадруза у најновијем броју „УНУСА МУНДУСА“, бр. 47/ 2014.

Ових дана је одштампан „УНУС МУНДУС“, часопис за уметност, науку и културу, бр. 47. – први. пролећни (2014), на 626 страница великог формата. ( Издавач:НКЦ – Нишки културни центар, Булевар Зорана Ђинђића бр. 37, 18 101 Ниш, преко кога се може поручити)
Поред обиља других књижевних прилога, УНУС МУНДУС, доноси и „ПОРТРЕТ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА“ , заиста читав један свет. ( стр. 251 – 443).

unus mundus br. 47 , пролеће 2014
unus mundus br. 47 , пролеће 2014

Сепарат или блок о Бели Тукадрузу отвара се подужим и занимљивим интервјуом, који је прошле године водио са Бела Тукадрузом, Мирослав Тодоровић – један од уредника часописа: „Писање као трагање за истином: или мисија књижевног легионара“ (253-260).
Следи (1) занимљива грађа о Бели Тукадрузу, успеху, неуспеху и поразу, и другој, друкчијој незнаној Србији (критички текстови Беле Тукадруза, настали последњих година) (стр. 260 – 268).
Затим (2) : одломци из романа Беле Тукадруза: одломци из „Ујкиног дома“, „Доктора ссмрти, 1-2“, „У друштву пустињских лисица“, „Северци“ (268 – 282).
У 3. блоку штампа се избор из критика о Бели Тукадрузу (романописцу, песнику, антологичару, уреднику) (прилози Миодрага Мркића „Официјелна књижевност и М. Лукић“, два текста Мирољуба Милановића о романима Беле Тукадруза, подстицајан текст песника Александра Лукића о популарној трилогији „Младост без старости и живот без смрти“, Јагличићева оцена романа „Северци“, „Романексно, а у стиховима“, оцена Милисава Миленковића књиге песама „МОАРА ПАРАСИТА:лице“, „Добит која се дељењем умножава“, тескт Анђелка Анушића о поезији М. Лукића; и „Лице и наличје „Пусте воденице“ Александра Б. Лаковића.
Најобимнији је блок из Бела Тукадрузове најновије песничке књиге „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ“ (стр. 299 – 443), где се у шест целина (1. Месец повратка богова – 6. Наочари Фернанда Песое) доноси избор из рукописа овог песника, настајалих последњих деценија, који по обиљу представља праву посластицу за књижевне сладокусце…

=== овде доносимо неколико песама из те нове књиге Беле Тукадруза:

Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)
Бела Тукадруз, ових дана (Звижд, снимак Иван Шишман, јул 2013)

ПРИ КРАЈУ РУКОПИСА „ЗАШТО КОГИТО КЛУБ?“

Зато, због песме што ме раздире као плач, као јецање после катаклизме,
Јецање неколицине што сахрањују све мртве без почасти.
Због плача без суза, не похода у даљину, нити повратка у завичај,
Већ због путовања коме се не види крај. Путовања без престанка..
Због пустиње у којој има толико питања уместо кактуса.
И ниједан одговор. Дакле: празнина света у коме се две сестре –
Присутност и нестајање – међусобно сатиру. Нарциси на гробљу,
Походи некористољубиви : тренутак када разазнајемо како се наша судбина
Усклађује са нашим Крстом. У ствари, од доживљеног потреса,
Суштина је затражила азил , и повукла се као машта, као море.
Када би се гроб могао отворити и када би мртва уста
Могла да проговоре! Као што се књига отвара на оним странама
Које смо подвлачили. Кад духови не би постојали, требало би их
Измислити, јер они помажу на сваки начин комуникацију
Умрлих и живих. Неприродна, несазрела смрт је бомба
Бачена међу односе између душа. Разлива се као мастило
По оним реченицама на страницама књиге које волим,
Или по реченицама у бележници које отех бунилу, сну,
Чудовишту бојазни. Смрт је режисер; и та режија је у оном
Јуче, чак и у сунцу, сенкама, изниклој травицу, у ницању, чак
И оном ницању из пера песника, где се шире нови појмови и
Архипелаг памћења, које никакво ћутање не може ни
Подценити ни пореметити. Радо бих писао мртвима, али
Онај свет моје мисли не прима. Одбија их, али Бог је
Или већ неко дао Снове, пукотину, кроз коју могу да видим твој
Осмех одонуд. Опомене, помоћ, снага која расплиће чворове.
Живиш тамо где неће стићи нико други, чак ни потпуност
Мојих сећања. Просјански пут. Јове и вирови, дивља купина.
Доживљај који се не усуђујем да споменем, због лепоте.
Или због преливања вира у вир, бића у биће…
Како си лака у бездану, у тамном виру, у води, како твоја душа
Подрхтава као препелица у руци. Оно што се не усуђујем да
Именујем лепше је од чежње, и оно што оживљава представе о
Теби, то није само твоја топлота руке која је стварна на мом
Рамену и по мом укусу – то је фрагмент лета, деоница августа.
То није заобилажење сопственог корака, напротив.
Залутала епизода једног лета разара сваку мисао о коначном
Губитку. Када би пропао свет сасвим, понео бих у новом
Нојевом ковчегу не речи, већ – неречено, неисказиво и
Безимено. Стварно и тешко, лудачко и незаситно, необуздано,
Вртоглаво, неуобличено. Књига живота има почетак, крај,
Границе, смисао, девице луде што уводе нас у искушење,
Бикове што надиру у ројевима сумњи…Не могу да те упишем
У лист поред живих, јер су и књига и лист испуњени, а
Ни пера ни мастила више нема. Из гробова не ничу само
Нарциси, већ и ново поколење, нови видокруг, и суштина се
На крају крајева појављује да потврди себе. И да подупре
Тачку гледишта са које се отвара неописив поглед…

Врћам се са гробља, друга пруга не води у живот.
Цивилизација је за хуманисту охрабрење. За змију –
Страхота реских звукова, разбијеног стакла.
За маловарошане је исто што и за гусенице свилене бубе
Лишће дудова… Нема начина да се живот избегава,
Али има сувише пречица које воде у кварење…

Враћао сам се са гробља загледајући се у слушању – у
Ствари ове, оне, било које… Родно гнездо моје стварности
Није било на врху димњака већ на гробљу – на гробљу
На коме су уклањали епоху са жалобним посмртним мелодијама.
Произвољност тумачења и очајања биле су толико широке,
Али јављало се нешто из детињства, не дечије болести, не бунила,
Птичије замке, брегунице и врес, Просјане, Просјански пут,
Ни јабланови, баре, жабе крекетуше. Можда пламичци који би
Над многим стварима блеснули – не бескорисно, јер би макар на трен
Црни сатен пукао, помрчина се запалила, па је могуће било видети
Понешто, макар контуре или почетке пута којим бих себи могао
Да уђем у трагове…

У љубав и нежност, у мржњу и сумње, помешане као снег и лед…

(У возу Београд – Пожаревац, мај 1987)

Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман
Слика са села: Врт Михаила Лукића, Мишљеновац, јул 2014. Иван Шишман

У ТРАГАЊУ ЗА ЈЕДНОМ ЈЕДНОСТАВНОМ И ДУБОКОМ ПЕСМОМ

Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских, македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије….
…Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини.
Био сам увек неко ко сања о једној немогућој песми; а такве долазе најређе, можда једном или два или три пута у кратком веку песниковом? Све што је остало у мени, то је траг о таквој једној песми….

Featured post

Из најновије књиге Вл. Јагличића

Црној Гори

са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)
са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)

1

Бирај европски пут, што краћи,
с берлинским зидом према браћи;
признањем иноплеменика
на уштрб својте и верника,
обезбожену цркву нову
дижи, да срушиш ту основу
на којој ниче све што ваља.
Признај лопужу за свог краља.
Зашто дочека баш ти, данас,
с ненашег мора бесни талас,
хиљадугођа чврсти план
да порушиш за један дан?
У вековима, част где стече,
од те, срамоте нема веће:
некад – тврђ српска сред свемира,
сад – недостојна и презира.

2

Где слободи небо сужња
да загрли отац сина,
с ветром лети душа тужна
Владимира Дукљанина.
А Србија – ко укле је
да искони сахне врело?
Осамита, без Дукље је
ко без душе празно тело.
Бог не дао, кроз тај прелет,
на смрт рода гордо лаком,
да се вуче српски скелет
ко штит пао за јунаком.
Него да се поле споје,
и удвоје, и утроје.
 
Доња Градина

Не може то да се схвати; јер вид само поплоча
зид у сећању – не може више да се прескочи.
Цркве над лобањама. Ми смо њихове очи.
Ветар по реци, ноћу, проноси нечији очај.
Лед је газ да убице лакше зајазе обалу.
Ноћ је одело злости, и то је сва вештина
прерушавања коју никад не позна већина
пре но што је доживи као последњу шалу.
Видесмо цркву нову, облика слова U –
у њој се служи богу који је се одреко.
Можеш ли мирно тећи до недогледа, реко,
на овом страшном тлу?
Кад два времена сродна прозорљиво сјединиш
тобом, уместо воде, потече крв невиних.

_______ Из књиге „Стуб“ (2013)

Из нових првих књига српских песника / Милић Вуловић

Пек, Лакомица, лето 2012, у близини салаша Л. Рајски вртови Звижда
Пек, Лакомица, лето 2012, у близини салаша Л. Рајски вртови Звижда (Снимак Иван Лукић)

НЕПОЗНАТИ ВРТ

И ове ноћи ослушкујем таму
гола, тајанствена и нестварна.
Као пресовани цвет у хербаријуму.
Као богиња пуна стида и срама.

Усних лађе на прстима таласа.
Видех јата лепих на небу облака,
видех непознати врт у огледалу
и руке које ме милују по врату.

И ове ноћи нико не мисли на мене.
Нико ми ретке дарове не доноси.
По мени веје мирис ружа и ловора
и срце као трска дрхти на уснама.
КРАТКИ ДАНИ

Дубоко у снегу лежи град.
Не види се од завејане белине:
као да си у некој барци –
веју  тренуци, овде доле;
мраз стеже, не попушта.

Пробуди се и не чини ништа
што може песму да спречи.
Не иди, песма долази по тебе.
Ево, вече опет пропада у небо;
куцање срца птица, звук виолине:
све то долази ненаметљиво, тихо
непролазно је оно што не видиш!

Месец је тачка изнад ледене тишине;
Неприметно шћућурен, склупчан као мачка
ћути на небу што већ дуго не мења боју.
Ко још на њега помишља?
До њега трагови не допиру.

Замисли, снег прекрштених руку
лешкари на клупи и не чека ништа.
Упитај га у пролазу, осећа ли студен
између два трептаја и додира.
Осипа се реч у океанима смисла.

Дубоко у снегу лежи град.
Не види се од завејане белине
по којој се исписује песма.
Удаљена песма са хиљаду очију.
Окрећу се дани и ноћи око нас,
и у нама који се шуњамо као духови
у завејаним облицима и лавиринтима.

Снег је мек као пружена дечија рука.
Извири тек понека лопата пуна малих звезда.

СОФИЈА БРАЈНЕР ДЕ ЛА ПЕЊА

Она је жена без премца
не пада јој на памет
да излази у град.

Не пада јој на памет
да изнова уочава
залудност излазака.
Дневних, ноћних, свеједно.

У соби мириса, у соби уздаха
она има свој свет.
Кармин за усне у свим бојама.

У часовима самоће
одапиње стрелице
ка брковима које воли да суче
до касно у ноћ.

Уме да чита
између редова.

Вео који носи преко лица
чини је провидном.

Паметна и лепа
држи срце у зубима.

Те расплетене, бујне косе
мрсе мисли грешника
који пише ову песму.

Она уме да хода на рукама
држећи притом букет јасмина
У врелим ногама.

Она носи сјај у грудима.
Она сања да трчи на штиклама
по ходницима месеца.

У плетеној торбици
коју никад не носи
крије паклицу неначетих
домаћих цигарета.

Она је баш она
на коју сада помишљаш.

Након скромног ручка
скупља мрвице са стола,
предано се захваљује Богу,
пење се на столицу
и рецитује „Вино љубавника“.

Преко интернета
дописује се са
Борхесовом удовицом
Маријом Кодамом.

Kроз отворени прозор
избaцује насуканог
бркатог пингвина
који јој је досадио.

И шије костим
за наредног.
О ТАНАН(ОМ)

Удаљих се од себе
и улице што ми је пружила
одлазак у невидљива сунца
када спојише се благост
и пламен  у мом срцу
Само тада и никада више.

Стидљиво исписујући покоји стих
и по навици покривајући се заборавом
поново учим да ходам и падам
и следим лелујави лист који дише.

Са неке непознате обале
глас се као небо простире.
а опојан, неупоредив  мирис
обнавља моја сећања
и храбри моје слутње
о неизрецивом
о танан(ом).

_________Напомена управника Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ:

Милић Вуловић први пут објављује у „Заветинама“. –  Видети више о песнику:

http://1983z.wordpress.com/2013/02/06/%D0%BE%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D0%B2%D1%80%D1%82%D0%B0-%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B5-%D0%B7%D0%BE/

УНАОКОЛО ЈЕ БРУЈАЛО ПРОЛЕЋЕ / Мирослав Тодоровић

ИЗ  транзистора који држах на буковом трупчићу
Док секао сам на клади дрва
Прхну гавран вест – невест
(Радио Београд, 25. април 2005. у 13 h.)
Умро Чедомир Мирковић од можданог удара
Тишина у мени мукла све намах прекри
Учини ми се у трену да  све занеме
A унаоколо је брујало пролеће
Цветни струјали мириси

Умро Чедомир Мирковић од можданог удара
Туга ме у трену сколи неверица  чуђење
А славуји су  певали Косови звиждукали
Као да се ништа изван поја њиховог не догађа
Вести су ово само људске
Природа живи своје приче
Седим на дрвљанкику
Tужан због зле вести Невести
Седим и мотрим  чудо слику
Светли  животописно сјајем руменим
Располућено стабло старе трешње
Неописиво изван је свих описа
Оно је опис шта ту могу  речи песничке
Залуд о томе мисао и стих у стиху
Боја збори речитије од свих стихова

Мислио сам  на Чедомира
Чеду како смо га сви знали
На ретке сусрете на књиге
Чуо и овде његове речи из  сајамске вреве
Увелико се штампа ускоро излази
Твоја збирка  Свети мученици

Исечак о смрти одлажем у његову књигу
Лов на грешне мисли
Коју добих  на нишку адресу
Између корица прочитане књиге
Почиваће мироваће
Када год се књиге латим
Чедомира и овај дан спомињаће

А пролеће унаоколо пламти
Зазелењава гора не хаје за вести људске
За мисли моје суморне
У нестајању живе поседи наши
С годинама које су утихнуле
Још живе у сећању
Из стихова мојих чују
После свега
Истине овог света поручују

________________________________  Из књиге Мирослава ТОДОРВИЋА „БОЖЈА ВИЗУРА“ , која се однедавно може преузети као дигитално пишчево издање, уз помоћ Мобаровог института, са следеће интернет адресе „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“ :

 https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/in-the-news/bozjavizura-poklonknigazamesecoktobar

https://sites.google.com/site/zavetinevirtuelnimuzej/

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК / Александар Лукић

АЛФА И ОМЕГА ХХ ВЕК

Кад човек дочека дубоку старост, детињство
у сећањима добија изглед трулих мушмула.

Томе се надај млади човече.

Штала за гојне краве у очевом дворишту
наличила је каквом турском хану. Са тремом
изграђеним дуж читаве зграде, доксатима са којих висе
обешене саксије, каткад са засађеним петунијама,
каткад са патуљастим мушкатлима.

Доксат је оцу, пред вратима ковачнице,
која се налазила такође под истим кровом
неком приликом послужио за вешање домаћих кучића.
Равно десет недужних животиња обесио је…
Преживео је само један млади куцов кога сам
пригрлио у наручје и за којим сам тако силно плакао
да се отац сажалио.

Гледао сам тад и једног од пастува у штали
кад се из обести ритнуо задњим копитима
и њима ударио о плафон штале, остављајући печате
потковица на плафону.

Раних шесдесетих година, у току лета
кад се ниси умео одбранити од напасти мува
у штали и кад се краве празне сипајући
крављу балегу под себе на под штале,
тај измет округао налик цветовима сунцокрета
отац би босоног подбочивши се о тело краве
које су узгред буди речено крстили именима женске чељади
из куће, као да притиска гас на папучици
наизменично притискао и попуштао стопало;
шљапкајући по крављем измету.
Та слика се заглавила у мом сећању.

Током студија гледао сам филм Бернарда Бертолучија
ХХ век. Велики уметник је главном јунаку такође
доделио сличну улогу да се понаша са крављом балегом
попут мог оца.

Тако је код мене још у раном детињству
а код Бертолучија у зрелом стваралачком добу,
ХХ век сведен на једну те исту слику.

СПОМЕНИК НАД ПРАЗНИМ ГРОБОМ

Петак – субота, познајем смену, разлива се живот неутешан
досадни краљеви из историје вапе већ одавно мртви,
исто пуца љуштура, а бесмисао, ко хоће може да види,
који од њих је био један, а ко пак, крвник жељан славе,
деспот и светац копиле чисто.

Имати живот, значи умирати свакодневно испочетка,
свадбеној ноћи или пак драгуљу посвећен бити ретко у тренутку,
пријатељу чему има да се радујеш, та бићеш четка
животу свом од рођења,окренута наопако на дршку у кутку

положена. Сви кривудави путеви мојих мисли
ка том правцу воде. Слава мојих пораза непрестано исијава,
отуд светлост, колико ватру и бол овог времена. У пиксли
цвета опушак цигарете да ме опомене. На губитку бејах – страва
читав живот. Споменик над празним гробом.

Смем рећи: пусти нек слободно звече празне риме,
суви звончићи хмеља предати ветру, обешени о грану речне врбе
постројени топови спремни за паљбу: пуни – пали, већ диме
за ивицом шуме. Одатле се простире диван видик,
сличан оном затеченом преко змијских леђа.
За који час ноте од граната, бљуваће и сејати смрт
пред нама. Распрскавајући се у парампарчад наш живот, да, да.
Блудна секо, узми маказе исеци заставу са мртвачком главом,
мислећи о њој да је врт,
ружиних пупољака.

Испуни вазу букетом пупољака. Букетом празних и узалудних година.

(Из најновије књиге Александра Лукића Кукавичлук, Мало Црниће- Београд, 2012)

Featured post