Из најновије књиге Вл. Јагличића

Црној Гори

са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)
са лабудовог брда, бгд, 2013 (фотодокументација заветина)

1

Бирај европски пут, што краћи,
с берлинским зидом према браћи;
признањем иноплеменика
на уштрб својте и верника,
обезбожену цркву нову
дижи, да срушиш ту основу
на којој ниче све што ваља.
Признај лопужу за свог краља.
Зашто дочека баш ти, данас,
с ненашег мора бесни талас,
хиљадугођа чврсти план
да порушиш за један дан?
У вековима, част где стече,
од те, срамоте нема веће:
некад – тврђ српска сред свемира,
сад – недостојна и презира.

2

Где слободи небо сужња
да загрли отац сина,
с ветром лети душа тужна
Владимира Дукљанина.
А Србија – ко укле је
да искони сахне врело?
Осамита, без Дукље је
ко без душе празно тело.
Бог не дао, кроз тај прелет,
на смрт рода гордо лаком,
да се вуче српски скелет
ко штит пао за јунаком.
Него да се поле споје,
и удвоје, и утроје.
 
Доња Градина

Не може то да се схвати; јер вид само поплоча
зид у сећању – не може више да се прескочи.
Цркве над лобањама. Ми смо њихове очи.
Ветар по реци, ноћу, проноси нечији очај.
Лед је газ да убице лакше зајазе обалу.
Ноћ је одело злости, и то је сва вештина
прерушавања коју никад не позна већина
пре но што је доживи као последњу шалу.
Видесмо цркву нову, облика слова U –
у њој се служи богу који је се одреко.
Можеш ли мирно тећи до недогледа, реко,
на овом страшном тлу?
Кад два времена сродна прозорљиво сјединиш
тобом, уместо воде, потече крв невиних.

_______ Из књиге „Стуб“ (2013)

онај који не зна шта ће с првим у животу написаним песмама? / Радивој Шајтинац

Да ли смо се упитали,некад, док с толико права,разлога и душе водимо дневну и вечни борбу за своје спасење,постоји ли негде,далеко или близу, немоћан и ометен у оглашавсању,блиста својом тегобном чистоћом онај који не зна шта ће с првим у животу написаним песмама?

009b.Gasa na dudu
009б. Гаша (наш Гаша /на дуду) (2013)

КРИК БЕЗ НОЋИ

Живимо у све мањим и  мањим градовима,
Суморнијим варошицама, тамнијим селима
Да не видех твоја отворена уста
И два ко црно стакло блистава ока
А не чух ништа

Не бих ти се ни прближио,млади песниче
Нити прочитао тетоважу под твојим вратом
Тамо где они које не мори поезија
цртају руже,лобање и морске звери
Шта чу са овим што пишем
Што ми надире
Што  ме поткожно издржава и нагони ме
да трпим и прстрим самог себе

ходам и моје тело одзвања
из главе изгубим циљ,из ока све што ме привлачи
из уха све што умишљам да је  зов

станем да ме  украси   овај неизбежни удес насеља
где је већ све  озидано,покривено,адресирано,
написано објављено укоричено
моја је мука страсно неиздржива
толико је стварних проблерма и тегоба
да свака па и небјављена ,па чак и ненаписана песма
звучи и узнемирава цинично

склањај се,бежи од мене
ко змијче шапуће млади песник
због ове близине сав ћеш се осути
подетињењем
остави ме,морам да трпим ово што носим испод врата
овај  натпис,ознаку, модру огрлицу
кад већ нема  наде да се обзнани чак ни као крик
јер све је већ укоричено и молитве
и рецепти  и дневници и подвизи и
исмејани закони и трошне исповести
преостаје ми да се
пред замишљеним огледалом
дивим свом голом гркљану
птици што насрће не кожу,изнутра
ишчекујем шта ће се збити
хоће ли изаћи или изнутра процветати

самоотвовница

Захвалност и молба

Amblem 30 godina postojanja„Заветине“ су у последњих месец дана – како се приближава крај рока за слање рукописа на „Јубиларни конкурс ЗАВЕТИНА поводом 30 година постојања“  добиле више од педесетак рукописа, како из Србије, тако и из бивших република СФРЈ, и 80% тих рукописа  су већ негде били публиковани, или одштампани. Већину таквих рукописа смо – одбили.После уобичајених провера сваког рукописа, ми смо утврдили да су рукописи већ били публиковани у целини или у деловима, на блоговима, сајтовима, интернет часописима, и на другим интернет-локацијама. Ми разумемо ауторе који то прећуткују, али исто тако молимо да и аутори уваже услове нашег конкурса.  –  Или ако се са њима не слажу, да нам не шаљу  своје рукописе. Молимо све оне,  ауторе, који су наумили  да нам пошаљу своје рукописе до 31. децембра 2012. године, да још једном погледају пажљиво услове Јубиларног књижевног конкурса „Заветина“ и да нам не шаљу „рукописе“ (у деловима, или у целини), уколико су већ негде публиковани или објављивани, штампани.Јер такве рукописе не можемо – како смо већ током минулог лета изричито упозорили – прихватити.Хвала на разумевању.

Управник „Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ“

Dve pesme Radivoja Šajtinca i komentar B. Tomaševića

(Jedna ne tako stara)

LUDILO JE  AUTOBIOGRAFSKA  KALKULACIJA

Jer nikad nisi bio bliži dvojniku
Dvojniku koji je hrabriji i razgovetniji
i koji ti je predvideo
to prerušavanje u baraku
znao je tvoju slabost
neblagovremenog i svakog drugog nesnalaženja
u  umnoženom iskušenju
tebi je uvek bila bliska jednina
krošnjasti samac na preseku letnjih puteva
kolac na ledini,
stablo bez okoline, granje u izdašnoj praznini visine
providni nanos vetra
drvo osuđeno na zamisao,
neizvesno  nadimanje metafore

zato,skloni se,
zaćuti kad stignu deca
pozna narav i mlada ljutnja
nisu mir, nisu oslonac
tvoje baračko stanje
prinudni samoizbor, drži crve na okupu
čuva labave čvorove,
drhtanje i otresa gnezda
ali, to je umišljeno  obnavljanje,
domovi sad su različiti
samo je tebi svaki znak pomak
tvoj se barački oklop
sasvim udaljuo i od poljskih miševa
i od ruskih pesnika
uskoro  će se pokazati godovi
svaka laž do gole kože

*

(I jedna od juče)


VELIKE REČI

Kao ostavština, lek i zaveštanje
Kupola do travke, nebo do mrve
Bezvredno i bezbojno u istom otkosu pogleda
Sjajni rosni otrov,slepog hodača potomak
Sleđeni u istoj pesmi-skraćenici
Sad se proždiru u redosledu
Kivan je svaki vinovnik
Svaki znak
A s jedne strane božanstva
A s jedne strane putnici
Vrelina nepokretnih sazvežđa
Nevidljiv putokaz sjaj i užina
A Bog kasni i trava vene,
Niknuće meka bodlja iz hladnog uha
Želja  će se niz nesanicu raspasti
Govor će biti samo   zaštitna šupljina
Jer sve,inače, tone i tone

A kad bi se s progutanim jezikom
Nastavio ovaj put
Zaronilo,sabio veliki dah
Sve one uopštene poruke i poštapalice
Peskom bi se prekrile ko neprovidni mehurovi
I izvirio bi iz njih
Svetli iver,mrtvi svitac,

Onaj pogledu trun spoticanja
I poruke bi se dohvatile s plućnog podnožja

Više  se ne,zavaravati
Da se disanje može  zamisliti,da išta  s usana  nemo silazi
Da je telo do tančina od   saopštenja
Da se glas svačim opravdava
Da  išta znak  dokazuje
I govor s pustog mesta

(Iz rukopisa  Z L O     C V E Ć A :  Poezija jednog klovna apsoluta)