Мученица Марина

Живот као перформанс, почетак и крај

татула, цвет

Марина Абрамовић осмислила је да се њена сахрана одвија истовремено у три града – Њујорку, Амстердаму и Београду – при чему ће само у једном ковчегу бити њено тело, нико неће бити у црнини и сви ће певати „I Did It My Way”.

*

Народни хероји Даница и Војин Абрамовић побринули су се да њихова ћерка Марина сваке године слави рођендан 29. новембра на Дан републике. Тек у десетој години Марина Абрамовић (1946) открива да је њен прави рођендан заправо 30. новембра.

Одрастала је у у стану прекопута зграде „Политике”, васпитавана веома строго.

„Међу стварима које су ме највише плашиле одувек је била крв – моја крв. Кад сам била мала, кад би ме мајка и њена сестра тукле, посвуда су ми излазиле модрице, стално ми је ишла крв из носа…”, пише у Марининој биографији.

Крви је касније било много у перформансима ове уметнице: бичевање, урезивање звезде у стомак (Томас липс), рибање крвавих костију (Балкански барок), забијање ножа међу прсте на руци (Ритам 10)…

У Студентском културном центру 1971. године, Марина изводи перформанс „Ритам 5”. На под је поставила дрвени рам у облику петокраке. Шупљи оквир рама напунила је пиљевином, посула бензином и запалила звезду. Исекла је нокте и косу и бацила у пламен. Потом легла у празно средиште конструкције звезде, али је изгубила свест од дима. Спасавају је уметници Гергељ Урком и Радомир Дамњанoвић. Следи низ перформанса из циклуса Ритам сваки на ивици живота и смрти.

У Амстердаму 1975. Марина упознаје немачког уметника Улаја. Аскетски живот започели су у комбију.

„Ишли смо на Сардинију, музли козе у пет ујутру, правили сир, ја сам плела џемпере.” Марина и Улај почетком осамдесетих одлазе у Аустралију како би упознали живот Абориџина. Тамо је замишљена идеја о преласку Кинеског зида, а овај велики подухват (1988) означио је и крај Маринине и Улајеве везе.

После раскида с Улајем Маринина каријера креће самостално.

У Њујорку 2002. извела је перформанс Кућа с погледом на океан – на платформама монтираним уз зидове живела је 12 дана, конзумирајући само филтрирану воду и вршећи све телесне функције наочиглед публике. Платформе су биле повезане с подом мердевинама, али уместо газишта мердевине су имале оштре кухињске ножеве окренуте навише…

Видети више >>>>>>>

Заветине+, мај-јул, бр. 10-11/2019.

Не, немамо потребу да јуримо претплатнике и купце штампаног на папиру издања листа „Заветине+“ („новине српске ренесансе“…) У чему је тајна? У ветру који нас гура у леђа? Или у оној народној косовској пословици: Из тиха се печеница пече.

Правимо га, као наши пређи, у шуми: јер шума има и очи и уши.

Ако сте тек вечерас први пут чули за књижевни лист „Заветине+“, то значи да сте већ закаснили за јуче одштампани последњи двоброј!

img-20190810-wa0005
Јуче пристигли најновији двоброј листа „Заветине+“