БАЈАЊА ПРОТИВ ШТЕТОЧИНА,
ОД ЛОПОВА ОД ДЕОБА
Устави, Свети Саво,
устави кола и волове!
У нас има неко чудо,
да се ти чудиш нашем чуду!
Архиепископију задесили трудови.
Узнемирили се бербери,
надзорници пророчанства обукли црнину
и умотали главе у нештављену кожу црних коза.
Пропаст је вршњак свију нас.
Треба посећивати сахране што тек предстоје
јер на спроводима човек може да се нагледа
детаља који су пре тога били недоступни.
Љубав је ипак многолика
и траје дуже од малих богиња.
Овај век неће памтити по малим радњама
на чијим су рафовима чамиле прашњаве књиге,
занимљиве, али не баш толико као голишаве повести
о љубавним аферама
тирана и диктатора (Стаљин, Хитлер,
Генерал Франко, Чаушеску, итд.).
Је ли могуће да је ово век у коме се није видело
ништа, није се видело, пре свега – уживање у злочину?
Век који није видео оно што су видели
судије Страшног суда?
Какво је ово помрачење?
Ово није помрачење Месеца ни Сунца.
Замандаљена су једна врата,
иза којих су д о к а з и,
скровишта са товарима злата
и расправе грамзивих наследника
над лесом од прућа.
О како су наказна половична памћења
и одвратна као устајали расо,
саучесника што ударцима песнице
о прса устоличавају прошлост
поново и поново
пред будалама!
Шта је са судбином оних духова
који су нестали у врућем качамаку
подземне престонице?
Шта нам казује физиономије првоговорника
осведочених на усмереним колосецима,
налик на маневарке које стари скретничари
скрећу пиштаљкама?
Позивају се на балсамованог Оснивача
из тамног вилајета,
илити подземне престонице, што је исто,
помрчина је, ако узмеш . Кајаћеш се,
ако не узмеш . Опет ћеш се покајати.
Ево њихових установа – самоопсена!
Провинција основаних корачницом,
административних центара провинција
са обавезним изложбама победе.
Не мрзим провинције, ту су рођени виђенији,
и ту је подземље уочљивије него у великим градовима,
фалсификати свега увезени су са Севера
испод кафанског дима.
Како је дошло, тако мора и да оде.
То: породични промискуитет, међупартијски инцести,
уметници који одсликавају домаће васпитање
овнове кривороге и наивне јарце
у иконографији обора.
Издаване су серије поштанских марака
на којима су одшкринута врата запада
где Сунце залази сваки дан.
Мртваци су се селили на исток.
Неки су умрли са осмехом,
тај осмех смрти
можда је израз континуитета,
не помирења.
Смрт не нуди помирење већ суочавање
са оним што је обећано а није испуњено,
илузије су ко зна када, на време
склоњене што даље од Страшног Суда.
Судница Страшног Суда
одавно је постала тесна!
Пред њом је такав ред коме ја не видим крај,
као ни масовним егзилима
терору домаће радиности и гериле!
О, ти мали пауче,
ти плетеш мрежу по целом свету,
уплео си живе и мртве,
провинције и престоницу,
погибалце и обешењаке,
села и селишта,
селин и купину,
планине и равнице,
небо и земљу.
Уплети ноћас светог Саву
те ми га бар на сан доведи.
СТОЦИ ПРОТИВ УРОКА
Помози господе боже, и свети Саво
и света пречиста богородице!
Прво кравама, затим воловима,
онда свим тим површним људима,
којима недостаје читава димензија,
и који сисају сису
и као одрасли људи
коју су сисали у детињству.
Изабрали су најистакнутија места,
заузели најудобнија седишта,
заборавили свеце и савете очева
и с њима кућни довратак,
настрешнице под којима се гнезде ласте и осе.
Изнад њих није Бог, већ Оснивач подземне престонице.
Окружен кафезима и голубовима високолетачима,
писмоношама који само што поруке не изговарају.
Писмоноше је Оснивач лично дресирао.
Они високо прелећу старе школе, кровове некадашњих
коцкарница, некадашњих хиподрома
и надлештва од посебног значај
чија начела почивају на гаранцији револвера.
Благо нама шта смо дочекали,
те имамо таквог дресера!
Он је писмоноше научио да слећу на даће
покрај свећа које с вечери светлуцају
забодене у обредне хлебове
или у шаке старијих и млађих жена.
(Народни обичаји и богатство фолклора
не могу се скривати у недрима
од крилатих татара!)
Толико је добро издресирао своје писмоноше
да су му се враћали чак и кад их је слао
на крај света
и ниједног, зар, не ухватише?
Видим како му слећу на испружену руку
један по један
с узвраћеним ферманима.
Дресер их награђује пшеницом,
од које им нокти отпадају.
Амин!
= извор: Ове две песме штампане су у збирци: ОСНИВАЧ ПОДЗЕМНЕ ПРЕСТОНИЦЕ, Заветине, Београд, 1991. године. Књига се још увек може поручити, овде
Виртуелни лавиринт | НЕИСЦРПНИ ИЗВОР 