Из нових првих књига српских песника / Милић Вуловић

Пек, Лакомица, лето 2012, у близини салаша Л. Рајски вртови Звижда
Пек, Лакомица, лето 2012, у близини салаша Л. Рајски вртови Звижда (Снимак Иван Лукић)

НЕПОЗНАТИ ВРТ

И ове ноћи ослушкујем таму
гола, тајанствена и нестварна.
Као пресовани цвет у хербаријуму.
Као богиња пуна стида и срама.

Усних лађе на прстима таласа.
Видех јата лепих на небу облака,
видех непознати врт у огледалу
и руке које ме милују по врату.

И ове ноћи нико не мисли на мене.
Нико ми ретке дарове не доноси.
По мени веје мирис ружа и ловора
и срце као трска дрхти на уснама.
КРАТКИ ДАНИ

Дубоко у снегу лежи град.
Не види се од завејане белине:
као да си у некој барци –
веју  тренуци, овде доле;
мраз стеже, не попушта.

Пробуди се и не чини ништа
што може песму да спречи.
Не иди, песма долази по тебе.
Ево, вече опет пропада у небо;
куцање срца птица, звук виолине:
све то долази ненаметљиво, тихо
непролазно је оно што не видиш!

Месец је тачка изнад ледене тишине;
Неприметно шћућурен, склупчан као мачка
ћути на небу што већ дуго не мења боју.
Ко још на њега помишља?
До њега трагови не допиру.

Замисли, снег прекрштених руку
лешкари на клупи и не чека ништа.
Упитај га у пролазу, осећа ли студен
између два трептаја и додира.
Осипа се реч у океанима смисла.

Дубоко у снегу лежи град.
Не види се од завејане белине
по којој се исписује песма.
Удаљена песма са хиљаду очију.
Окрећу се дани и ноћи око нас,
и у нама који се шуњамо као духови
у завејаним облицима и лавиринтима.

Снег је мек као пружена дечија рука.
Извири тек понека лопата пуна малих звезда.

СОФИЈА БРАЈНЕР ДЕ ЛА ПЕЊА

Она је жена без премца
не пада јој на памет
да излази у град.

Не пада јој на памет
да изнова уочава
залудност излазака.
Дневних, ноћних, свеједно.

У соби мириса, у соби уздаха
она има свој свет.
Кармин за усне у свим бојама.

У часовима самоће
одапиње стрелице
ка брковима које воли да суче
до касно у ноћ.

Уме да чита
између редова.

Вео који носи преко лица
чини је провидном.

Паметна и лепа
држи срце у зубима.

Те расплетене, бујне косе
мрсе мисли грешника
који пише ову песму.

Она уме да хода на рукама
држећи притом букет јасмина
У врелим ногама.

Она носи сјај у грудима.
Она сања да трчи на штиклама
по ходницима месеца.

У плетеној торбици
коју никад не носи
крије паклицу неначетих
домаћих цигарета.

Она је баш она
на коју сада помишљаш.

Након скромног ручка
скупља мрвице са стола,
предано се захваљује Богу,
пење се на столицу
и рецитује „Вино љубавника“.

Преко интернета
дописује се са
Борхесовом удовицом
Маријом Кодамом.

Kроз отворени прозор
избaцује насуканог
бркатог пингвина
који јој је досадио.

И шије костим
за наредног.
О ТАНАН(ОМ)

Удаљих се од себе
и улице што ми је пружила
одлазак у невидљива сунца
када спојише се благост
и пламен  у мом срцу
Само тада и никада више.

Стидљиво исписујући покоји стих
и по навици покривајући се заборавом
поново учим да ходам и падам
и следим лелујави лист који дише.

Са неке непознате обале
глас се као небо простире.
а опојан, неупоредив  мирис
обнавља моја сећања
и храбри моје слутње
о неизрецивом
о танан(ом).

_________Напомена управника Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ:

Милић Вуловић први пут објављује у „Заветинама“. –  Видети више о песнику:

http://1983z.wordpress.com/2013/02/06/%D0%BE%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%88%D0%BA%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D0%B3-%D0%B2%D1%80%D1%82%D0%B0-%D0%BE%D1%81%D0%B0%D0%BC%D0%B5-%D0%B7%D0%BE/

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s