У магли / Драгица Савић

OLYMPUS DIGITAL CAMERAУ магли

И не видим више очију твојих сјај,
губе се руке и обриси твог тела.
Кад те изгубим из вида настаће крај,
магла те од мене скрила и однела.

Успомене магла не може да збрише,
сећање на тебе је кристално јасно.
Душа вечно памти што срце испише.
памти мирис цвећа у пролеће касно.

Замолићу ветар да маглу отера,
да могу да гледам јасно у даљину.
Слепило ћу из очију да истерам,

да не потонем кроз маглу у дубину.
И не видим више твоје драго лице,
,л кроз маглу пламте твоје смијалице.

Проклетство

Све оно од чега се срце твоје гнуша
и што изазива гађење код људи,
спознала је твоја грешна душа,
огрезла у разврату и блуди.

Лечио си своје живе ране,
што су гутале твоје ткиво.
Ниси дао сузи да кане,
проклетство је било живо.

Ниси знао пут ка срећи,
све што си чинио била је грешка.
Нема моста који ћеш прећи,
вртиш се у круг као вртешка.

У ушима гласови брује,
ти не видиш путоказа.
Нема се тишина чује,
зарасла је свака стаза.

Све се губи, нестаје без трага
и неће се десити чуда.
Издаје те твоја снага
и топи се од блуда.

Наследио си лоше гене
и у теби је прорадио црв.
Осећања куљају и пене,
у венама ти кључа нечиста крв.

Чашу горке жучи пијеш,
не помаже чак ни бекство.
Било где да гнездо свијеш,
са тобом ће бити и твоје проклетство.

На дну

Кад паднеш до дна,
пробудићеш се из сна.
Сунце без сјаја,
туга без краја.

Бол те кида,
безобразно без стида.
Туга без рока трајања,
грешник без кајања.

Кријеш уморно лице,
гуши те осећај кривице.
Птица без крила,
сузом наквашена црна свила.

Твоје име туга има,
давао си љубав погрешнима.
Бауљаш по дну,
тражиш светлост у сну.

Скрива те тмина,
на дну царује тишина.
Зрак сече тмину,
а речи гутају тишину.

Стремиш високо,
светлост тражи твоје око,
да изађеш из тмине
и преболиш пад са висине.

Кад једном доживиш пад,
окусиш чемер и јад.
Плашиш се чак и сна,
јер тежак је пад до дна.

 

Стихови

Из маште моје извиру речи,
којима најлепше стихове ткам.
Песма уморну душу лечи,
када си тужан и кад си сам.

Поклонићу ти стихове своје,
кад у њих уткам речи давно заборављене.
Писаћу срцем име твоје,
кад пронађем речи давно изгубљене.

Речи ломе нему тишину,
зато их изговарам гласно.
Оне продиру кроз глуву тмину,
да их можеш чути јасно.

Пођи трагом речи мојих
и зарони у стихове моје.
Не стиди се осећања својих,
из којих извиру искрене речи твоје.

 

Кучка

Њени су образи врели,
док те љуби у хаустору неком,
али она тебе не жели,
она је у свом свету далеком.

Њена је постеља врућа,
у њој се топи твоја снага.
Не можеш је довести до ганућа
и не можеш је звати, драга.

Са њом не можеш нежне снове ткати,
јер њене су руке грубе.
Она те никада неће спомињати,
док буде љубила неке друге.

Њена кожа је глатка,
као свила што на постељи шушка,
а њена уста нису слатка,
она ће заувек остати само кучка.

____ Из рукописне збирке пристигле на Јубиларни књ. конкурс.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s