Цареви, братство, Руми / Никола Александар Марић

Један Персијанац у мени је
Одмах видео свог брата
А то није први пут да се
Срећу једна Балканац
И један носилац дуге културе

Ако причамо о слави
Ту био је Дарије Велики
Који поштовао је сваку веру
И сваки храм богато даривао
А свештенике њине питао
О судбини, Богу и киши

Одавде се на далеку страну
Упутио Александар Велики
Који у сваком народу по град
Имењак градио је и библиотеке
Подизао и језике питао
О судбини, Богу и ветру

Ако причамо већ о Великима
Константин за кога сумњају
И да је Србин подиже град
Као мост светова да имају
Где да се склоне и храмови
И свештеници, војници и песници

Такав песник беше и Руми
Који обиђе све богомоље
И све књиге упи у себе
А бога нађе тек у свом срцу
Сакривеног као семе које чека
Светло молитве и влагу покајања

Такво је семе у срцу Персијанца
Препознало еме у моме срцу
Која се на први поглед збратимише
Без обзира што су нам језици
Помешани, а боја коже у валерима
Који се излише из кода Адамовог

             Рат, Сведенбург, секира

Нађем се кадкад на раскршћу
У запитаности да ли сам се вратио
Из одбране покушане, са војне
У којој непријатељ беше далеко
А рука његова и секира
Даноноћно над главама и крововима

Колико се њих није вратило
У илузију слободе и пораз части
До данас нисмо честито избројали
Или је је то немогуће знати
Јер падају начети борци и данас
Чак и рођени после страдају

Прелесно кола идеја Сведенбурга
Да живот наставља инерцијом
Док не свикне се на стање покоја
Па стварност постаје лаж
Јер затровано човечанство
Без прекида злоупотребљава ресурсе

А рат извесно траје
Док су годишњице и јубилеји
Само етапе вечите борбе
У којој победе прелазе у поразе
А порази на дужи рок постају победе

Док кратим храстова дрва
промишљам постоји ли замах
И његова секира и рука

Снег, Арктик, Давид

Снег покрива амбаре и дрвљанике
Непроходне постају стазе
Колико дуго траје казна
Kоја следи по кршењу завета
Или поступка противном
Родитељском благослову

Лед наступа пренесен
Невидимим рукама са Арктика
И ставља на искушење лозу
Ону винову и ону човечију
Прикупљају се становници горе
И планина око села и градова

Завијају вуци близу торова
Али људи завијају гласније и теже
У грабежи затечени и промашени
Прегладнело око вука гледа
Међу створењима једино усправљеног
И не распознаје у њему пастира

Птице небеске и дубравне
Немо траже храну по терасама
Када шарена завеса столњака
Заврши са својим оштрим тангом
А човек благо тамног вилајета
Дели и пати због запитаности

Узимам суво буково дрво
И стављам га у шпорет
Питање са почетка скидам
Као лед са стрехе
Који без одговора понире
У беле амбисе снега

Колико траје извршење суда
Над нама који не бесмо
Као Давид удостојени избора
Између три стихије због пописа
Јер страва наша није
Ни изблиза тако силна

Колико траје педагогија спасења
Над родом у тешком забораву
Од кога и птица и курјак траже
Да се запастири и почне да теши

_________ из рукописа

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s