(6)
Емоције и енергија унети у рукописе, или књиге, не могу бити уништени.
(7)
Песничка дела не подлежу функционалној дегенерацији, старењу. Песништво има свој живот, свој вечни живот. За разлику од науке, технике, цивилизације…
(8)
Ја о свом животу немам илузија, али сматрам да је добро што сам, макар у својим позним годинама, срео, лично упознао издавача и писца Мирослава Лукића. Током тих неколико година написао сам неколико књига о Лукићевом стваралаштву, о романима и о поезији; и док сам писао те књиге, а и после, наметале су ми се идеје о границама поетских смислова и самообнављању песничких дела. Као и неке бактерије, и песничка дела имају могућност самообнављања. Нешто од вечног живота имају књижевноуметничка дела, отуда вечни реализам. Ујкин дом Мирослава Лукића је на мене оставио изузетан утисак, али на друге савременике изгледа није. То дело нема непријатеље у савременицима, у времену, веровао сам, иако нисам писао баш најјасније. Када упоредите ту Лукићеву књигу, због теме и свега осталог, са било којом партизанском и наметачком, убаченом у обавезну лектиру, не можете да не видите да је Лукић писац срећне руке, а да Добрица Ђосић то није (Корени, Деобе)…Српска књижевност последњих деценија кипти од «несрећних људи који су свој ум дале под аренду, па сада морају да мисле како други хоће» како је говорио Вук Караџић…
(9)
Више је него жалосно, симптоматично, да не кажем невероватно, да је изврстан један романописац, песник, есејиста и издавач, скренуо пажњу у Србији широј и ужој културној јавности, не својим романима Ујкин дом, Литургија, Трговци светлошћу, Месечева свадба, Кућа светих ратова, У друштву пустињских лисица, Пасија по Амарилису, Дневник за Сенковића, или књигама песама Земља Недођија, Рајска свећа, Песме из романа, Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, Архив у оснивању, већ жестоком књижевном критиком, и једним романом који је објавио под псеудонимом (Есмер Белатукадруз ДОКТОР СМРТ). Међутим, ту прадоксалност пажљивији читаоци Доктора Смрти могу схватити… Лукић је жестоко разобличавао тзв. официјелну и бирократску књижевност, која царује код Срба кроз 19. и 20. век… Лукић је разобличавао великане бирократске књижевности. Немилосрдно је критиковао тзв. књижевност литерарних «бардова», представника «награђеног правца», и типичне вуковске пандане оних умова који су дали под аренду своје креативне могућности разним режимима кроз време….
Сарадња са Заветинама и Лукићем доводила ме је у непосредну везу са поезијом, у непосредне близине идеала, али и књижевног наличја.
Кључно је да су се Заветине и Мирослав Лукић жестоко и исконски одупрли бирократско-одаџијској критици и да то није мала ствар.
Та област деловања, наравно, то кажем као битан сведок због потомака, Лукићу је одузимала онај део енергије које је као песник и романописац могао да угради у неке своје романе и књиге песама. Шта би било да је Лукић после романа доктор Смрт последњих пет година наставио да ради себично само своје књижевне послове? Да је био као други? Међутим, овај човеку и писцу и издавачу је наметнута једна друга судбина. Што су му је наметали старији, оцеви и оци, ништа зато; али је неразумљиво што су хтели да му је наметну и његови књижевни вршњаци, један добар део, то је својеврстан парадокс на први поглед. Зашто?
Одговориће неко временом. Или ће из самог књижевног језгра и опуса Лукића нешто проговорити…
_____ одломак из књиге: поглавље: СУПСИДИЈАРИЈЕ, стр. 29-30
____ ЦЕНА ОВОГ ИЗДАЊА: 250,00 дин. плус поштански трошкови
Поседујемо још 20 нераспродатих примерака!!
ЛеЗ 0005521
Виртуелни лавиринт | НЕИСЦРПНИ ИЗВОР 