На крају скренуо бих пажњу, да је ова књига углавном настала укључивањем неколико сродних књига мањег обима, које сам објавио минулих година. Ово издање сматрам заокруженим. Дата су обавештења одакле је шта овде прештампано. Евентуалног читаоца ове књиге, који није био у прилици да чита та издања на основу којих је састављена ова књига, највише ће занимати, да ли сам шта, и зашто, и колико променио у прозама које су ушле у ово издање. Рећићу само то да сам понешто изоставио… (….)
Не пишем мемоар. Не одајем још увек тајне уобличења ни ове ни других мојих књига.7
(НАПОМЕНА ПИСЦА)
И неколико других напомена, других, најближих
________
‘ Тако, на пример, на крају књиге Уметност шкарта пише:
Пре ове књиге прича, Лукић је (у оквиру својих ДЕЛА објавио само ВАШАРЕ ХИПЕРБОРЕЈЕ…, Београд, 2002). Ово је његова прва књига кратких прича, писана, не треба то посебно доказивати, много година пре ВАШАРА… Верујемо да га она, и не само она, већ и остале књиге из Калекције ПАУН, представља као водећу створалачку личност уметничког неофииџјализма, српског, балканског, европског…
Ова, обимом невелика књига је дошла из зона источника непатворене уметничке древности…
Лукић долази, ево дошао је, из митологије неофицијализма, која има општу реалност за сва времена.… У овој уметности прозе сједињују се природа и слобода. Од ове књижевне пепељуге, коју су покушали да сакрију, имају шта да науче – и пријатељи и непријатељи, и знани и незнани. Овом књигом је Лукић одужио један свој стари и неиспуњени научни дуг. Потврдивши да ниједна могућност у универзуму није неиспуњена, све што је могуће јесте стварно. И да се надовежемо на још једну мисао Шлегела, основ ове књиге је сасвим непоетски, али оно најлепше и незаборавно у њој се изградило само за себе, такорећи независно од свог основа или корена.… (стр. 112)
2 БЕЛЕШКА О ОВОЈ КЊИЗИ. – Нова Лукићева књига задире, поред осталог, и у оно што је сам назвао у једној од својих књига – породична митологија. Најблискија је УМЕТНОСТИ ШКАРТА. Верујемо да неће разочарати читаоце.. Младим писцима може бити од користи. Већ и зато што је ова књига објављена на основу рукописа који су деценијама одлежали у пишчевим мрачним коморама…То је својеврстан анти-роман… Књижевна комета, којој припада безгранични простор као и оним небеским. И колико год да се приближава авршенству, толико се опет од њега удаљава. Последње странице ове књиге долазе из најунутрашљијих предела хришћанске душе, из мистике…. (Дерт, севдах и карасевдах, стр. 95)
3 БЕЛЕШКА УЗ ОВО ИЗДАЊЕ.- Србија има многа своја заборављена, потиснута, друга, непозната лица; а једно као да је обрасло маховином североисточна Србија. Том лицу приповедач Лукић поставио је – овом књигом -једно особено, рукотворено огледало…
Када се овакве књиге појаве, оне долазе непосредно из 6есконачног простора, као и комете.
Деведесетих је, узгред буди речено, на југословенском анонимном њижевном конкурсу, добио прву награду за рукопис књиге прича „Извештај из манастира за спаваче“, тзв. „ВУКОВО ПЕРО“, у Лозници, Тршићу. Никада те приче није објавио, нити ће (колико знамо). Ово је прва објављена књига прича Мирослава Лукића; објављена у оквиру „УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА“. Лукић је пре ове књиге написао и објавио на десетине књига песама, романа, есеја, антологија. Лукић – овом књигом – надамо се оправдава књижевну награду коју је добио за књигу прича у рукопису. Ова књига је од оних какву би пожелели да је имају у свом опусу и највећи писци. / Књига је писана мајсторски. Написао ју је не само расни приповедач, већ књижевни полиграф првога реда…Напросто, Лукић се поигравао и књига као да се писала сама од себе. Могуће је да једнога дана Лукић ову књигу и настави?*
Димитрије и Иван Лукић Београду, почетком окгобра 2001.
* Ово „треће, у много чему промењено издање“ по изричитој жељи писца, сматра се коначним. Лукић је, на известан начин, наставио Вашаре Хипербореје“ пишући неколико нових романа, а пре свега, књиге „Legura frmosa“ и „У друштву пустињских лисица“ (где се појављују и неки од јунака Вашара Хипербореје“). …….
4 БЕЛЕШКА О ОВОЈ КЊИЗИ. – Осим две последње приче у овој књизи, Лукић је већину проза овде публикованих објавио последњих неколико година. Пружио је прилику Другачијој Србији да проговори кроз његов редак и плодни приповедачки дар. (…)
Вредност ове књиге није само у конструкцији већ и у истинољубивости.Једноставно и убедљиво писана, ова књига се упија у дух читаоца. Други део ове књиге, надам се да ће се са мном сложити евентуални будући читаоци, открива и један смели поступак и увид у оно друго нефотогенично лице Србије… (Друга Србија, стр. 93)
5 Бавећи се нумизматиком. Чистим фиоке и претинце. Ево Једног женског лика, који је својим наличјем подстицао најнемирније помисли у мени; гурајући ме годинама у најдубље ћутање и повлачење у себе. Задала ми је неколико удараца. Били су то подмукли ударци. Пет удараца првих, били су врло болни. Да ли је могућа толика концентрација зла у једној жени? Да ли је она нормална? Не знам; можда је боловала од неке теже душевне болести. Деловање свих тих пет удараца било је дуготрајно.Споро сам улазио у траг истини о тој жени, али у сваком злу има и понешто добра; осетио сам дубину великих болова, неописивих понижења; велики болови су велики одмор; они не оптужују и не хуле; они прислушкују. Њен карактер је налик иа ископан, проклети новац. Водио сам дневнике упорно, они су неговали моју бол и моју тугу, као љубавница своју. На основу тих дневника могао бих да напишем најпустоловнији роман о тој најчуднијој вези у мом животу. То је једно гнусно, готово морбидно искуство, и са њим треба поступати као са великим (т)умором. То није била љубав; то је било нешто много перфидније и подмуклије. Но баш то искуство ме је често доводило до дна многих ствари… (Усамљено дрво, 1, Београд, 2002, стр. 130
– 131 стр.)
6 Берђајев је знао моју муку и радост, Виктор Шкловски, Василиј Розанов, Николај Велимировић, иако их никада нисам сусрео лично…
Одвратни су ми гордост, мржња и дивљаштво, безбоштво, кривоверство, грабеж, свако богохулство и свако нечовештво; гадим се – културе! То ново незнабоштво и ново идолопоклонство, које у српској књижевности царује већ деценијама, није могло довести до треће религиозне епохе стваралаштва, већ само до хијерархија, које су лажне и мрске Господу. Довољно је да отворим ма које новине, ма који часопис; и да видим колико су сви замађијани од ђавола. Не треба да прелистам суботњи културни додатак „Политике“, или рубрику за културу ма кога другог српског дневног или недељног листа, па да се суочим са мастодонтским чудовиштима перфидне идолатрије. Немам илузија да ће се ишта скоро променити на боље. Култура ће овде још деценијама побеђивати. Док се замађијани од ђавола народи не спасу најновије идолатрије, неће почети скрушено и уздисајно да се моле једноме живоме Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу… (исто, стр 125)
7 Мада сам, понегде, и успут остављао трагове који противурече овоме. На пример:
…Беле брезе – гране белих бреза – блистају окупане сунцем. Видим кроз прозор Библиотеке. Позадина им је модра као џветови перунике…
Укуцао сам 55 страна Друге књиге Пуштања воде мртвима за душу, и треба да наставим даље, уз Божју помоћ, верујем. То је тек 1/4 будућег текста. Прави рад – тек предстоји. Адаптирам текст, који је био спремљен за шшампу још 1987 -1991. нећу уништити… Да 6и неко (неко други или ја), касније, могао да види, сагледа, све те, сада невидљиве, у коначној верзији прикривене, Тајне уобличења. Можда ћу до краја марта, или средине априла, успети да највећи део адаптација окончам? Не треба журити. Коначну редакџију и корекцију начинићу, највероватније, током месеца труљења. … (исто, стр. 102)
То су ствари за неке друге књиге….
Друго, тврдо укоричено издање 1200,00 дин
====================================== Поруџбина
ЛеЗ 0005527
Виртуелни лавиринт | НЕИСЦРПНИ ИЗВОР 